Kako je luka u Tesaliji postala srpska oaza

Pišu: Petar i Predrag Savić

Srbi  jedriličari i nautičari u grčkoj Tesaliji i Magneziji imaju  “svoju”  luku, nešto popout nezvničnog konzularnog odeljenja, sopstvene oaze , gde se osećajau posebno  i bezbedno.  U pitanju  je živopisna riabarska luka Agia Kiriaki, uz koju  su  vezani selo Trikeri horas i ostrvo  Trikeri Pilio. Za to je zaslužan Kostas  Pacas (Kostas Patsas) vlasnik lokalne taverne „Brodogradilište“ (Carnagio).

Popularni Kosta na vezovima ispred svoje kafane omogućava Srbima besplatno tankovanje vode i napajanje brodova i čamaca strujom. I ne samo to, često  pomogne oko sitnijih popravki i nabavki i udobnog noćenja. Najpouzdaniji je izvor za sve vrste informacija. Kad zatreba on je i turistički vodič. I to vrhunski jer, o njegovoj luci, njegovom rodnom selu Trikeriju i istoimenom ostrvu malo se zna, čak i na internetu je nemoguće pronaći neke bitnije informacije iako su u pitanju pravi „biseri“.

Kosta  nas prvo šalje  u Trikeri,  tradicionalno selo smešteno na južnom vrhu poluostrva Pelion, 81 km od Volosa. Ovo selo podseća na orlovo gnezdo. Drugi kažu da  ih ovo selo asocira na veliki balkon sa kojeg se pruža nestvaran pogled na plaže kojim sa kojih potiču mitska bića.

Trikiri  je očuvao  svoj tradicionalni i živopisni karakter. To je selo  sa velikom pomorskom prošlošću i istorijom.  Kosta veli da je selo izgrađeno  na vrh brda, još pre nekoliko vekova, da bi se lakše branili od naleta gusara.

Tokom grčke revolucije 1821. igralo je važnu ulogu  u mnogim borbama i to sa svojim čamcima, brodovima i hrabrim pomorcima. U tom Grčkom ustanku protiv Osmanlija koji je trajao punih devet godina, nekoiliko heroja  iz Trikerija posebno se istaklo u revolucionarnoj organiazaciji Filiki Heterija (Udruženje prijateljstva) pod  komandom predsednika Aleksandrosa Ipsilantisa, ruskog oficira grčkog porekla. Stanovnici Trikierija pominju i srpske dobrovoljce iz Boke, koji su hrabro borili na strani Heterije. To je pored pravoslavlja još jedan od razloga što su Srbi u ovom  mestu, koje je nekada uživalo status grada, posebno dobrodošli.

Pogled prema moru je veličanstven, a kombinacija starih vila i kula njegovih kapetana stvara jedinstveni pejzaž. Živopisne kaldrmisane kamene staze pozivaju vas na zanimljivu šetnju ovim šarmantnim selom koje se tokom vremena malo promenilo.

Trikeri je najpoznatiji  po organizaciji  Vaskršnjeg festivala uz tradicionalnu gozbu, folklornu muziku i ples, kao i zbog tradicionalnih  venačanja.

Neki srpski turisti, kaže Kosta, imali su dovoljno sreće, da vide tradicionalno venčanje ili veridbu i ostale lokalne  običaje. Žene Trikerija nose svoju prelepu zlatno vezenu tradicionalnu odeću. Inače, starije žene u ovom naselju obavezno nose crninu.

Kosta nam pripoved da su  posebna bogastva Trikerija pravoslvni hramovi. Vredi posetiti crkvu Agios Athanasios koja datira od 1799. godine, crkvu Agii Anargiri (1781.) i crkvu Agia Triada sa drvenim i pozlaćenim tronom Napoleona i drveni izrađeni ikonostas iz 1739. godine.

-Selo ima ordinaciju i opslužuju ga lokalni Medicinski centar i Apoteka Argalasti.  Lokalni autoprevoznik svakodnevno organizuje autobuske linije iz Magnezije (javni autobusi) – kaže Kosta. – Ovo selo živi za razlikzu od sličnih grčkih sela i zimi. Nekada je imalo preko dve hiljade staanovnika. Danas oko 600 i zbog toga je 2011. godine  izgubilo status gradske lokalne samouprave. Za selo je posebno bitna  luka Agia Kiriaki.

Trikeri je gradić na najzapadnijjoj i najvišoj tački poluostrva Magnezija u Pagasetskom zalivu, na vrh brada u oblasti Tesaliji. Od 2011. godine nema status opštine.

U Luci Agija Kirijaki nalazi se brodogradiliste koje meštanima donosi najveće prihode. Kostin restoran se zato zove “Brodogadilište“. Postoji 30 godina. U vlasništvu njegove familije  je 13 godina. U restoranu rade on, majka i sestra. Kaže da voli svoj posao  i da voli da vidi osmehe na licu svojih gostiju.

Kosta zna mnoge srpke reči. Stravstveni je navijač Crvne zvezde. Zna desetak navijačkih pesama.

Kosta sa tugom kostatuje da se Trikeri i dalje smanjuje. Većina mladih se preselila u velike gradove tražeći poslove u fabrikama, brodogradilištima i  hotelima. Preostali meštani  bave se  pretežno prehambrenom „industrijom“: kozarstvom, ribarstvom i maslinama. Zbog zdrave ishrane prosečni životni vek  u Triekriju je znatno iznad proseka.  Isto važi  za malo ostrvo Trikeri na krajnjem jugu Piliona, u ovom veličanstveno u zalivu Pagastikos.

To ostvro  sa totalno autentičnom izgledu, koji se nije menjao u zadnjih 100 godina je  u stvari crna mralja u istoriji ovog jedinstvenog kraja. Ono je bilo grčki Goli otok. To ostrvo nije duže od 1,5 km, i za manje od 30 minuta hoda možete doći sa jedne na drugu obalu ostrva. Sa populacijom manjom od 100 stanovnika, mesto nije mnogo razvijeno, a često se i ne spomnje u turističkim vodičima Pilona. Ono je vrlo specifično i jedinstveno ostrvo na kome nema saobraćaja. Sav transport se obavlja pešice, magarcima ili čamcima. Ostrvo je puno maslina, kleke, oliandera, cveća…

Na ovom mestu gde danas malobrojni turisti  uživaju u i fantastičnim zalascima sunca,  kupanju na izolovanim šljunkovitim i peskovitim plažama na kojima ima samiegenda,  mnogi su patili. Ovaj tihi ostrvski raj ima užasnu prošlost, jer je tokom i nakon mračnih godina grčkog građanskog rata korišćen kao zatvor i kamp za prisilni rad.

Prvi zatvorenici koji su stigli 1946. bili su muškarci koji su bili optuženi za političke zločine. Bili su to uglavnom muškarci iz okruga Epira i Tesalije koji su učestvovali u pokretu otpora EAM-ELAS tokom Drugog svetskog rata.

Sredinom 1947. godine muškarci su preseljeni u druge kampove, a kamp Trikeri korišten je za ženske komunističke i levičarske političke zatvorenike koji su zarobljeni tokom grčkog građanskog rata.

Kada su žene, mnoge noseći bebe, dovodjene na puste plaže Trikerija, bile su prijatno iznenađene zapanjujućim pogledom i zelenim pejzažom, lepotom ostrva. Realnost logora, međutim, ubrzo je razbila svaku nadu da bi njihovo zatvaranje moglo biti praznik u raju. Mnogi od njih su bili prisiljeni da spavaju na zemlji, hrana je bila neadekvatna, a zdravstvena zaštita dece nije postojala.

Mnogi preživjeli govorili su i o premlaćivanjima i drugim oblicima mučenja od strane stražara, pretvarajući ono što je trebalo da bude logor za političke zatvorenike u nešto slično koncentracijskom logoru.

U septembru 1949. godine politički aktivisti iz drugih logora poslati su na ostrvo Trikeri. Tako je  povećan broj ostrvskih zatvorenika na 4.700. Logor je konačno ukinut 1953. godine, kada su pušteni poslednji zatvorenici.

Na Trikeriju sada nema tragova ove ružne prošlosti. Svi su namerno uklonjeni. Kažu da bez tih tragova prošlosti, spokojan pejzaž i  tirkizne vode daju još više lepote idiličnom ostrvu koje je jednom donelo bedu tolikim ljudima.

Da ostrvo bude jedinstven biser u zalivu doprinosi i pravoslavni manastir, podignut 1827. godine. Naime, tada je jedan monah na plaži kraj tirkizne vode pronašao ikonu Bogorodice.  Odlučio da tu na ruševinama stare crkve podigne novi hram  u koji će smestit  pronadjenu ikonu. Zavet je ispunio.

I na kraju, velikog srpskog prijatelja Kostu (32), zaboravili smo da pitamo da li je ikada bio Srbiji?