Ljuba, fudbal, lepe žene i „zeleno ostrvo“

PRIČE IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula

Da ne bude da sam prvi otkrio „zeleno ostrvo“. Naravno da pričam o ljudima iz naše male varoši i bliže okoline. Junak moje današnje priče je Ljuba Sajić.

Bio je u Irskoj i živeo jedno vreme i radio pre mene. I ove slike su njegove. Rodno selo mu Gukoš se naslonilo na malu varoš. Ustvari to malo selo nastalo je pre male varoši i Dobrica Ćosić ga je opisao u romanu „Vreme smrti“.

Ljuba je mladji od mene osam godina. Dovoljno da nam se ne ukrste puti. Fudbal je kriv što saznadoh za njega. Igrao je fudbal, odlično i brzo. Dok sam radio u ugustiteljstvu moj kolega je bio Sava Radovanović, simpatični momak iz Bajine Bašte. Bio je takođe brz, igrao fudbal u Spartaku zajedno sa Ljubom. Tada bliža i dalja okolina nije imala takve likove.

Pored brzine junak naše priče imao je i tehniku i odličan šut, snagui i još nešto što ga je koštalo bolje karijere. Imao je korak više, kao da je želeo da se igra, nadigrava. Kao da je pobedilo to dečačko u njemu.

Ima jedna anegdota koje se sećam, a vezana je za Lubu. Došao Partizan u malu varoš da igra sa Spartakom. Početkom devedesetih, pred moj odlazak za Afriku, a Partiazan tada jak, mnogo jak sa Mijatovićem n čelu. Ja sa klincem blizu Partizanove klupe. Mislim da ih je Tumbaković vodio. U jednom trenu prodera se na Nadja.

-Ne idi mnogo napred, ovaj plavi (Ljuba) je mnogo brz.

Tako reče Tumba i overi priču o Ljubinoj brzini. Igrao je Ljuba i za jače klubove od Spartaka. Igrao je i u Irskoj ali sigurno je mogao mnogo više.

A kada sam otvorio kafić znao je da dođe, obično sa nekom lepom devojkom. Visok, lepo gradjen, nasmejam, kulturan. Dovoljan razlog da mu nije bilo baš teško biti u društvu lepih devojaka. I posle fudbalske karijere ostao je sportski tip. Pun snage i dalje, živi još uvek bez poroka Uvek mi se obraćao sa vi.

Jedna je od ljudi koji je u meni budila pozitivne emocije kada bi ga sreo na ulici, u kafiću, bilo gde. Jednom smo započeli priču o Irskoj. Sećam se da mi je rekao:

-Irska je prelepa. Da ne poveruješ.

U kafić u tom trenutku ulazi devojka koju je čekao.

-Pričaću vam drugi put Žak!

A drugog puta nije bilo. Uverio sam se u istinitost Ljubinih reči na licu mesta.

I opet ću se vratiti na njegovo rodno selo. Kada pored ljiške crkve krenem starim gugoškim putem gledajući svu tu lepotu osećao sam se uvek nekako uzvišeno i ponosno. Znajući da na tim prostorima se ispisivala najslavnija novija srpska istorija. A predeli da svakom ko bar malo voli prirodu zasatne dah i nekako je i narod, koji tamo živi, lep. Kao da se spojio sa prirodom u jednu zajedničku lepotu. I nikada nisam pitao Ljubu zašto nije za stalno otišao iz svog rodnog sela. Mislim sa znam odgovor i bez pitanja.

Vidim da i dalje radi u Reiku u Lazarevcu, da i dalje rekreativno igra fudbal, da je još uvek nasmejan. Znam da s jeseni peče odličnu rakiju. Ostala tradicija od starijih Sajića. Časna i poštena duša je naš Ljuba.

Priču o njemu napisao sam u jednom dahu. Lako je pisati o njemu. Nisam imao razloga da bilo sta prećutim, a kada se sretnemo jednoga dana rećiću mu. Onu nedovršenu priču o Irskoj sada ćemo zajedno ispričati jedan drugom. A vama drugari nadam se da je lepo bilo čitati moju priču. Izaberem za vas i nedelju koja stiže neku dobru facu, pozitivnu. Budi te mi dobri, pozitivni i veseli kao moj junak iz priče.