Како је Београд остао без свог највећег трга?

Пише: Бане Гајић

Средином 30-тих година прошлог века, када је кренуо развојни и градитељско-инвеститорски бум у тадашњем Београду, између архитеката, урбаниста, градоначелника Владе Илића и заинтересоване јавности, водила се велика дебата око начина на који треба да буде уређен простор Престолонаследниковог трга (Теразије) и Позоришног трга (Трг републике), односно, како треба да буде коначно формиран велики градски трг, по узору на све тадашње европске престонице, а који Београд у таквој форми није имао.

Један од највећих заговорника идеје да највећи и централни београдски трг треба да буде формиран на простору између Булевара Краља Александра, Дечанске, данашње Нушићеве улице, Балканске, Призренске и Краља Милана, био је знаменити српски архитекта Милутин Борисављевић. У серији јавних објава, овај париски ђак и плодоносан стваралац бројних здања у граду и шире, апеловао је да се пониште тадашњи јавни конкурси на којима су победила решења страних аутора (касније никад реализована) и да се од Теразија направи велики отворени простор са фонтаном у средини, по узору на централне тргове европских престоница попут Трафалгара у Лондону или Етоала у Паризу.

Цртеж који видите преставља његову визију тог централног београдског трга и простор који је требало да заузме. Авај, Борисављевићева спектакуларна визија којом би се Булевар увео као својеврсна „кичма“ Београда која би се улила у широки трг (као Шанз Елизе) одакле би се ширила визура на Саву и део преко реке, преко теразијске терасе, никада није добила шансу. Тврдио је да само хотел „Касина“ представља већи објекат који треба некако уклонити док на тој страни Теразија ионако „доминирају безвредне страћаре“ које немају никакву вредност, и као такве, лако могу да буду порушене у корист ове идеје.

Уместо тога, врло брзо су никле две велике палате на самом уливу Булевара на Теразије, Игуманова и Палата пензионог фонда, као примери „инвеститорског урбанизма“ чиме су Теразије делимично затворене. После Другог светског рата нове власти су подигле и масивно здање Дома синдиката чиме је бесповратно и заувек овај потенцијални простор изгубљен за Београд. Уместо симбола и највећег трга какав су Теразије могле да реализацијом ове идеје постану, наставак даље градње 50-тих година ппрошлог века заувек их је претворио у улицу, а простор који је могао да буде трг затворио у клаустрофобични, тугаљиви и никад адекватно решени пролаз звани „Безистан“.

Борисављевић је умро 1970. године у Паризу, разочаран и одбачен. Његових 150 здања и даље постоји у Београду, Србији и чак – Бугарској.