Дијамант из Зоргеовог јапанског прстена

Мој отац Бранко је имао три лица: лице обавештајца, лице новинара, и лице вољеног мужа и родитеља – каже Хироши Јамасаки Вукелић

Пише: Небојша Тошић

Госпођа Јошико Јамасаки Вукелић, и њен трогодишњи син Лавослав-Хироши, 15. јануара 1945. године, нису примили очекивано, 159-то по реду, писмо које је требало да дође са сјевера Јапана, из по злу чувеног затвора Абашири на отоку Хокаидо, познатог још и као јапански Алкатраз. Ту је био заточен њен супруг и Хирошијев отац Бранко Вукелић, београдски дописник „Политике“, ерудита из чувене личке српске лозе Вукелића и најсјајнији дијамант из Зоргеовог шпијунског прстена у Јапану.

Умјесто очекиваног писма стигао је кратки службени телеграм казнионице Абашири:

„Хоћете ли доћи да преузмете посмртне остатке башег супруга Бранка, или ћемо их ми преузети“.

То је била кратка и суморна обавијест да је њен супруг умро.

Ухапшен је 18. октобра 1941. због своје улоге у стварању свјетске историје. Смртна казна замијењена му је доживотном робијом, па је из токијског затвора Сугамо, у априлу 1944. године пребачен на острво Хокаидо.

-Док је отац био у Токијском затвору, мајка ме је неколико пута водила да ме види. Био сам премали и не сећам се добро тог времена. Ипак, остала ми је једна сцена: У соби за виђење отац се појавио на другој страни решетке. Мајка ми је рекла да га поздравим али сам био стидљив и нисам могао ништа да му кажем. Било је веома хладно у соби. Видео сам да је отац ћелав па сам му без речи пружио своју вунену капу. Отац се насмејао и рекао да је ипак задржим. Сви смо се тада смејали, чак и иначе увек намргођени чувар затвора…Једино то, али много тога сам сазнао касније из њеног казивања и из писама које су њих двоје размењивали када су год могли. Отац је на почетку писао на енглеском језику али је строга цензура одуговлачила са преводом на jапански па су прва писма стизала са огромним закашњењем. Мој отац је говориo неколико светских језика, а интензивно је учио јапански већ од доласка у Токио 1933., па је убрзо почео да пише писма на јапанском језику и тако избегавао компликовану цензуру – каже Хироши Јамасаки Вукелић, који готово шест десетљећа живи у Србији.

-Када је отац пребачен у злогласни Абашири, мајка је била очајна. Страховито тешки услови и језиве хладноће биле су карактеристике тога затвора. Њени страхови да неће издржати прву зиму, због већ добро нарушеног здравља, су се обистинили. Бијаше још само седам месеци до краја рата, али ко је то могао знати. Отац је имао само 40 годинa. Данас сам ја двоструко старији од њега.

Антологијски звучи писмо које је госпођа Јошико послала својој свекрви, а Бранковој мајци, Вилми, 15. децембра 1946. године, у којем описује своје зимско путовање до Хокаида:

„Када сам стигла у Абашири, нашла сам га у ковчегу, обученог у бело, по јапанском обичају. Био је мршав, залеђен и укрућен. Плакала сам из све преостале снаге. Казнионица ми је на располагање дала санке са коњем, па сам њима отишла у крематоријум, и гледала како се он претвара у пепео. Призор – да се срце заледи. Ја бих с њим на месту умрла, да нисам помислила на Хирошија, који ме је чекао у Токију. Помислила сам да ми Бранко не би никад опростио ако би малога оставила као сироче. Да, он ми га је поверио. Не смем да изневерим његово поверење.“

Госпођа Јошико донела је урну са пепелом у Токио. Последње Бранково писмо је стигло у Токио после службеног телеграма. Али проблем је био са урном, јер није јој било мјесто у породичној кући њених родитеља. Зато је одлучила да је повјери на чување митрополиту Јапанске православне цркве, оцу Сергеју, који је онда био као Рус заточен у парохијском дому једне протестантске цркве. Он је, иначе, вјенчао Бранка и Јошико 26. јануара 1940. године у православном храму Светог Николаја у Токију.

У савезничким бомбардовањима Токија, у мају 1945.  једна бомба је пала на парохијски дом тако да је урна са пепелом била заувек изгубљена.

– Мајка је умрла у својој 91. години. Имала је дуг живот, пун туге, али и радости. Била је изванредан преводилац са енглеског језика и иза ње су остали значајни преводи. Сећам се како је у Београду дошла до енглеског издања Вукових Српских јуначких песама. Била је очарана па их је преводила са енглеског на јапански. Видео сам да су ти преводи на енглеском у ствари препеви и не личе на Вукове песме, предложио сам јој да их заједно преведемо са изворног српског. Када је објављен тај превод са богатим илустрацијама српских јунака, бејаше то прави културни догађај у Токију.

Дошла су, ипак, времена када је и Совјетски Савез коначно објелоданио и признао улогу Зоргеове групе и када је читав свијет, дословно, сазнао о херојима који су доприњели да Други свјетски рат добије друкчији ток и исход. Совјетске власти су Рихарда Зоргеа посрмтно одликовале тек у октобру 1964. године. Свечаност постхумног уручења ордена Великог отаџбинског рата првог степена Бранку Вукелићу одржана је у Кремљу, 29. јануара 1965. године. Церемонији су присуствовали његова супруга Јошико и син Хироши. Приликом додјеле ордена, председник Президијума Врховног Совјета, Анастас Микојан, одао је признање Бранку Вукелићу, истакавши његову огромну заслугу у борби против фашизма и за мир у свету.

– Мој отац Бранко је имао три лица: лице обавештајца, лице новинара, и лице вољеног мужа и родитеља. О његовом обавештајном раду можемо делимично сазнати из мноштва литературе о случају Зорге. Његове новинарске извештаје сам сакупио и објавио у књизи „Бранко Вукелић, Писма из Јапана“. Од мога рођења до његовог хапшења и одвођења у затвор прошло је мање од седам месеци, немам ни фотографије на којој сам у његовом наручју, а његову очинску љубав и бригу за мене видим једино из књиге моје мајке „Бранко Вукелић, Писма из тамнице“ (159 писама) коју сам ја превео са јапанског на српски. Он има и „три гроба“: на гробу његових родитеља на загребачком Мирогоју уклесано је његово име; на гробљу Тама у Токију постоји споменик посвећен Рихарду Зоргеу, и на њему се налази име Бранка као његовог сарадника. На крају, на гробу који је за живота подигла моја мајка у гробљу Фуџи у подножју истоимене планине, пише „Вукелић Бранко (1904-1945)“.

-Годинама након мајчине смрти открио сам место где је савезничка бомба маја 1945.уништила дом оца Сергеја у Токију, а тиме и урну са пепелом мога оца. Једног поподнева отишао сам тамо. Уместо парохијског дома ту беше дјечије обданиште са великим бетонираним двориштем.

 

Невелики земљани круг савијао се око старе трешње која је цветала на ћошку дворишта. Узео сам прегршт те земље и део похранио на гробљу подно Свете планине покрај мајчине урне, а део пред очевом фотографијом у моме београдском стану.

-Мајка је настојала да ми пружи безбрижну младост јер моје детињство, мада то нисам осећао у пуној мери баш захваљујући њој, беше тешко. Када сам завршио економски факултет у Токију, одлучио сам да постдипломске студије наставим у домовини свога оца, у Југославији, која је била веома наклоњена успомени на њега. Мислио сам остати у Југославији до краја школовања, али све ме је привлачило да овде останем „за увек“. Томе је, свакако, допринела и велика љубав коју сам упознао овде у Београду према мојој будућој супрузи – Јапанки.

-Данас је Кајоко Јамасаки Вукелић поносна мајка тројице наших синова рођених овде. Најстарији, Бранко, добио је име по деди, други је Михајло, а трећи Небојша. А ту су и унучићи па је наша срећа потпуна. Кајоко је на Филолошком факултету у Београду предавала јапански језик и књижевност, и била је веома омиљена професорица међу својим студентима који су, и њој захваљујући, данас велики познаваоци Јапана и градитељи широког моста између наше две земље. Она је позната и као песник и есејиста и као преводилац капиталних дела српских писаца као што су Иво Андрић и Данило Киш

– Имао сам 22 године када сам се запутио бродом из Јапана до Ријеке, а потом преко Загреба до Београда. Пловили смо поред сурих планина Црне Горе и величанствене громаде планине Ловћен која ће, много година касније, бити један од снажних путоказа у моме схватању и разумевању живота. Нисам тада знао да је на његовом врху мала капела у којој почива један од највећих Срба , владика, државник и песник Петар Други Петровић Његош. Прошле су године док се нисам увелико обрео у преводилачким водама.

-Мој пријатељ, и познат слависта професор Казуо Танака, шездесетих година прошлог века стипендиста југославенске владе на Београдском универзитету, био је велики поштовалац Његоша. Његов животни сан био је да се „Горски вијенац“ преведе на јапански. Кад је схватио да је време за тај подухват, обратио ми се с молбом да му се придружим у том послу. Рекао ми је: „Ти од мене боље знаш српски, а имаш и веће могућности да консултујеш стручњаке.“ Нисам имао куд и прихватио сам његову понуду да делимо преводилачке муке и радости. Пуних седам година трајао је тај збиља мукотрпан рад. Направили смо три-четири верзије на старојапанском и једну на савременом јапанском језику. У то време није било интернета, и рукопис је више пута путовао поштом између Токија, где је Танака живео и радио, и Београда, где сам био ја. Кад год сам био у Јапану, настојали смо да нађемо времена да заједно седимо и радимо, да непосредно размењујемо мишљења и рашчишћавамо дилеме којих није било мало. Седам година нам је требало да окончамо превод. А круна је била луксузно библиофилско издање које је своје место нашло у многим светским библиотекама.

Кад је 2003. у Београду објављена вест да је Његош у преводу ове двојице ентузијаста стигао у Јапан, комшије и продавци на пијаци су Хирошију прилазили и изражавали не похвалу већ захвалност. Он је тек онда схватио истински значај Његошевог спјева јер је видио како су се обични људи потпуно идентификовали с великим пјесником, што се ријетко дешава и с највриједнијим књижевним дјелима. Често истиче и да му је то било највеће признање у животу, веће него Награда српског ПЕН центра за животно дело, коју је поводом тог превода поделио са Танаком у Београду.

-Времена за славље и предах није било јер смо одлучили да одмах наставимо са превођењем Његошеве капиталне „Луче микрокозма“. Пуне четири године трајао је тај рад. Мој пријатељ Танака се разболео. Отишао сам у Јапан да га посетим носећи рукопис коначног превода Луче. Умро је 2007. не дочекавши да види одштампану књигу.

Према посљедњој жељи Казуа Танаке његов пепео расут је са вишеградске Ћуприје на Дрини као и с кеја на Сави, на месту са кога се пружа диван поглед на Калемегдан.

– Превођењем значајних дела српске књижевности на јапански био је и остао мој животни циљ. Истовремено, настојао сам да упознам Србе с ризницом јапанске књижевности. Превео сам, са старојапанског на српски, најстарију сачувану књигу у Јапану „Кођики, записи о древним догађајима“, изабране песме из најстарије збирке песама „Манјошу“, хаику песме Башоа и Бусона и друге. Само тако сам могао да учиним нешто достојно успомени и поштовању према моме оцу Бранку. То сам дуговао и својој мајци Јошико.

– Ишао сам на гробље под светом планином Фуџи када сам год могао. И данас се у мислима пренесем тамо и загледан у два имена на споменику: име мајке Јошико Јамасаки Вукелић, и оца Бранка Вукелића. Осећам да су коначно спојени у вечности која им пружа и вечну заштиту коју нису имали за живота. Имали су само своју бескрајну љубав и мене, њиховог сина Хирошија Лавослава  Јамасакија Вукелића.

 

Превео писма оца и мајке

Предговор књизи у едицији Библиотеке „Посебна издања“: „Писма из тамнице “ – Преписка Бранка Вукелића и његове супруге Јошико Јамасаки 1941-45.

Бранко Вукелић, из лозе крајишких официра, дописник „Политике“ из Јапана, ухапшен је октобра 1941. као сарадник Рихарда Зоргеа, совјетског обавештајца, и потом осуђен на доживотну робију. Тристотинак писама размењиваних са супругом Јошико Јамасаки, из породице самурајског порекла, током три године тамновања Бранка Вукелића представља својеврсни епистоларни роман, пун динамике и нежности, стрепње, наде и чежње, јадања и охрабрења, наоко тривијалних појединости, као и размишљања о смислу живота, поезије, будистичке филозофије и савремене политичке историје. Писма је превео Хироши Лавослав Јамасаки Вукелић, њихов син, рођен неколико месеци пре хапшења.

Насловна фотографија:  Лавослав Јамасаки Вукелић са породицом у Београду

Остале фотографије (одозго на доле, слева на десно): 

1. Бранко и Јошико Јамасаки Вукелић

2. Хироши Јамасаки Вукелић

3. Вјенчање Јошико и Бранка Вукелића у цркви Светог Николаја у Токију

4. Бранко и Јошико у знаку љубави

5. Бранко Вукелић : Новинарски и шпијунски дани

6. Јошико Јамасаки пред вјенчанје са Бранком Вукелићем

7. Посњедње уточиште под светом планином: Гробница Хирошијеве мајке Јошико и снажно сјећање на оца Бранка

8. Млађани Хироши са мајком Јошико

9. Хирошијева супруга Кајоко са унуком Емом 

10. Хироши са преводом Горског вијенца

11. Хирошијев пријатељ Казуо Танаке: Заједно до славе