Кад загуде гусле Драганове

Шездесетогодишњи Драган Машић, пензионисани полицајац из фочанског села Орахово, за кратко вријеме постао је познат по изради гусала, икона у дуборезу, дрвених чутурица и разних сувенира.

Радни вијек провео је као полицајац стражар у Казнено-поправном заводу Фоча, а дар за обликовање дрвета у њему је „васкрсао“ када је пензионисан.

До тада је гусле само повремено и ријетко правио, а онда се потпуно посветио њиховој изради, тако да је из његове радионице изашло више од 100 примјерака овог древног српског народног инструмента.

Драган прича да продаја добро иде, а да су купци најчешће из дијаспоре. Продајом једних гусала заради мјесечни износ своје пензије.

„Живот ми се промијенио набоље, јер радити иконе и гусле на којима су иконе јесте велика вјера у Бога. На овај начин могу да обезбиједим себи добар додатак на пензију и да побољшам животни стандард. Једноставно, не могу као неке моје колеге да ходам по тргу. Волим да радим и да се занимам овим“, објашњава Драган за Срну.

За једне гусле потребно му је од 10 до 15 дана, а продаје их по цијени од 300 до 500 КМ (од 150 до 250 евра), док његове иконе у просјеку коштају 150 КМ.

„Купци су, углавном, наши људи који долазе из иностранства, а једне гусле је узео и један тамнопути купац“, напомиње Драган.

Он своје производе најчешће продаје по црквеним саборима, те истиче да народ воли гусле и да би многи жељели да их имају, али да им низак животни стандард то не дозвољава.

Драганове гусле, иконе и плоске красе српске домове – али не само српске, већ и оне широм Европе, па чак до Аустралије. Као што и пјесма каже, гусле најчешће прави од јавора, и то оног који је растао на сунчаној страни, јер тада дају најбољи звук. Драган на њима резбари разне украсе и ликове српских јунака и познатих историјских личности, а умијеће дубореза посебно долази до изражаја на врху, глави гусала, коју обично краси орао или јарац.

Његове најцјењеније и најљепше гусле су оне са представом Светог Ђорђа који убија аждају.Гусле нису само инструмент, већ и умјетничко дјело, али и вијековни чувар народног сјећања на славне претке и њихову борбу за слободу. Драган вјерује да ће овај древни инструмент преживјети и модерна времена, а то потврђује и његов седмогодишњи унук Лазар Матовић, који је већ заволио овај српски народни инструмент.

Резбарење икона заинтересовало је Драгана управо у Казнено-поправном заводу, гдје то представља један од видова ресоцијализације осуђених лица. У почетку је радио плићи дуборез, а временом је ту технику усавршио.

„Иконе радим фактички у три-де формату, само се не види полеђина, а од прије неку годину правим и чутуре“, наводи Драган.

Чекић и длијето главне су Драганове алатке, али је набавио и неке од основних машина за обраду дрвета, за које каже да нису професионалне, већ за хоби, којима припрема дрво до фазе ручног резбарења. Гусле и иконе обично ради зими када нема много посла у пољопривреди, којом се, такође, успјешно бави.

ИЗВОР: СРНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.