Čuvena vila u Bugojnu: Tita zamenile ovce i magarci

Elvija Čelebija najpoznatiji turski putopisac je pre 350 godina napisao da je pogled sa Kupreških vrata prema Koprivnici i Maloj Šuljagi najlepši predeo koji se može videti u otadžbini. A otadžbina je bila osmanska carevina, koja se prostirala na nekoliko miliona kvadratnih kilometara.

Lepotom Koprivnice, šumovite doline između Bugojna i Kupresa, kroz koju žubore desetine potočića, a u čijoj sredini se prostire nekoliko stotina hektara livada, bili su očarani i Austrijanci, pa su nakon aneksije BiH od strane Austro-Ugarske bogate Bečlije tu podigle više od pedeset vikendica.

Dvadesetak godina nakon što je proglašena SFRJ jedan kilometar od puta Kupres-Bugojno izgrađena je Titova vila, koja će uskoro postati najomiljenije odmaralište „najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti“.

Izvođači radova, komunističke glavešine Branko Mikulić i Hrvoje Ištuk, obojica iz Bugojna, su se potrudili da trospratna građevina od betona i stakla, obojena u belo, ni po spoljnem izgledu, ni po enterijeru ne odudara od raskošne prirode, pa su u nameštaju dominirali drvo i prirodna koža.

Skoro 150 hektara šume oko vile je ograđeno betonskom i žičanom ogradom visokom tri metra, nakon čega je u Koprivnicu iz svih delova SFRJ, ali i iz belog sveta, posebno iz nesvrstanih zemalja, dopremljeno više od 1.000 primeraka razne divljači.

Procenjuje se da je uoči Titove smrti u ogradi i izvan ograde lovišta u Koprivnici bilo oko 300 medveda, jer je bivši predsednik imao najveći merak da sa čeka podignutih usred hranilišta ubija te životinje.

Upravo tu, dok se ovaj prežderan izležavao u izobilju kukuruza, Tito je „ulovio“ medveda kapitalca čiji su posmrtni ostaci na izložbi u Parizu 1974. godine osvojili titulu svetskog prvaka.

Lovačke „podvige“ u Koprivnici pratile su razne dogodovštine, a najdramatičnije su bile one kada bi „najbolji lovac na svetu“ uspevao da sa nekoliko metara promaši nedužnu životinju. Tito bi bio uvređen, a organi bezbednosti bi pokretali istragu kako bi utvrdili ko je kriv za tu nacionalnu katastrofu – životinjski ili ljudski faktor.

Jednom prilikom, kada je Tito uspeo samo da rani nameštenog medveda, u Koprivnici je organizovana potera kako bi se ranjena i nezahvalna životinja ponovo izvela na streljanje, a u istragu oko ovog nemilog slučaja uključila se i vojna bezbednost, koja je danima pokušavala da utvrdi da li se u trenutku kada je Tito povlačio obarač medved pomerio samoinicijativno ili je bio nagovoren od strane unutrašnjeg neprijatelja.

Koliko se Titu i Jovanki dopadala Koprivnica govori podatak da su u nju dolazili čak 17 puta, da su se zadržali 185 dana i da je bivši predsednik u ovo lovište dovodio i strane državnike i diplomate, među kojima je najpoznatiji Moamer el Gadafi.

Ni nakon Titove smrti „njegova“ vila nije izgubila mnogo od svog sjaja i značaja.

A onda su 1992. godine deca komunizma u ovoj republici zaključila da je bolje nezavisnu Jugoslaviju zameniti zavisnom BiH, socijalizam feudalizmom, lažno bratstvo i jedinstvo među muslimanima, Hrvatima i Srbima iskrenom mržnjom, a život u miru ratom i međusobnim ubijanjem.

Početkom aprila ujutro tenkovi nemačke vojske „leopard“ sa hrvatskim posadama, u pratnji nekoliko hiljada pripadnika Tuđmanovoh „zengi“, HOS-a, dobrovoljaca i plaćenika iz Nemačke, Argentine, Poljske, Ukrajine, Litvanije, Maroka….napali su na obližnji Kupres i okolna srpska sela.

Koprivnicom je ponovo počela da odjekuje puščana paljba. Ali, na iznenađenje ali i opšte zadovoljstvo začuđenih životinja, ljudi više nisu pucali na njih već jedni na druge. Zaokupljeni ubijanjem ili odvođenjem u logore svojih komšija Srba, Hrvati i muslimani iz Bugojna i Kupresa prvih dana rata prosto nisu stigli da se pozabave Titovom vilom i njenim dragocenostima.

Četiri dana kasnije jedinice JNA, domaći teritorijalci i dobrovoljci iz Srbije, oslobodili su Kupres. U Koprivnicu su razmešteni rezervisti iz Drvara i dobrovoljci iz „Belih orlova“, koji su u predasima između borbi, što bi rekao Velja Ilić, pomalo kraduckali sitnije stvari iz Titove vile – trofeje, lovačke puške, ukrase, pribor…

Čim se situacija na frontu smirila, pred vilu su stigli vojni šleperi sa vojnicima koji su objekat bukvalno opelješili. Za nekoliko dana vila je „oslobođena“ od kožnih garnitura, slika i drugih umetničkih predmeta, kreveta, šankova, frižidera, stolova, stolica, raskošnih lustera, agregata…

Opštinskoj vlasti u Kupresu, koja je stidljivo pokušala da spreči ovu pljačku i sazna kuda se skupocene stvari voze, rečeno je da je u pitanju vojna tajna. Viši nacionalni interes. Hoće Titovi generali i pukovnici iz Banjaluke da se, dok im vojska gine, baškare u maršalovim foteljama a njihove supruge da vode ljubav u bračnim krevetima drugarice Jovanke.

Kad su, 2. novembra 1994. godine, hrvatska i muslimanska vojska, uz prećutnu saglasnost rukovodstva RS sa Pala, zauzele Kupres, a Koprivnica pala pod kontrolu Armije BiH, muslimani iz Bugojna su prionuli na posao da nadmaše srpsku braću i Titovu vilu razorili kao da je kroz nju prošao Džingis Kan sa svim svojim hordama.

Sa zgrada je poskidano i odneto sve što se moglo. Celi krov, vrata, prozori, ogromna stakla, sanitarije, ograde sa balkona….Kada je nestalo vc šolja, umivaonika, parketa i keramičkih pločica, Bugojanci, nekadašnji maršalovi servilni domaćini, koji su ga ubeđivali: „Druže Tito, samo vi pucajte, dok je nas biće i medveda“, prešli su na razbijanje zidova i čupanje armature, kablova i instalacija.

Stepenice između spratova prete da se sruše, jer je iz mnogih isčupana armatura. Na mestu nekadašnjeg lifta zjapi rupa. Na drugom i trećem spratu gomile šuta i odvaljenog betona.Na krovu pravi park samoniklih borova, smrča i vrba, prošaran šipkom i malinama.U Titovoj i Jovankinoj bračnoj sobi u neubranom malinjaku prazno ptičije gnezdo.U nekadašnjim kupatilima i kuhinji lopovi još nisu uspeli da odvale baš sve keramičke pločice. Ali, ima vremena.

Trodelna garaža u kojoj je nekadašnji partizanski komandant parkirao svoje mercedese prazna kao pećina u kojoj je Tito preživeo Desant na Drvar.

U Bugojnu sam od svojih prijatelja muslimana čuo priču da je glava mrkog medveda sa kojom je 1974. godine u Parizu Tito osvojio titulu svetskog prvaka prodata na pijaci za 50 evra, da je maršalova lovačka uniforma pazarena za duplo manju cenu, da se na pijacama u Srednjoj Bosni još uvek mogu naći predmeti pokradeni iz vile u Koprivnici ali da to policiju i nadležne institucije ne zanima.

Na livadama ispred vile pase stado od nekoliko stotina ovaca. Možda baš braće Suada i Derviša Džine iz Mehurića kod Travnika, koji su pesmu: „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“, uz koju su nekada znali i zaplakati, prepevali u: „Kunemo se voljenom maršalu, vilu ćemo pretvorit u štalu“.

Za razliku od Brozovih političkih naslednika, braća Džino su ispunila obe zakletve. Svakodnevno se kreću stazama kojima je Tito hodao, a i prizemlje vile izgleda kao zapuštena štala.

Većina divljači iz lovišta u Koprivnici nije preživela rat. Ono što obesni srpski, muslimanski i hrvatski borci nisu uspeli da ubiju, nastradalo je u brojnim minskim poljima, od kojih većina još uvek nije očišćena, pa zostale mine i dve decenije posle rata seju smrt među nedužnim životinjama.Iza livada uzdižu se okomite padine Velike Šuljage i Osmanagine kose na kojima je u martu i oktobru 1994. godine izviđačko-diverzantska četa VRS kojom sam komandovao vodila borbe sa 7. korpusom Armije BiH.

Beskrajno šumsko prostranstvo oko nekadašnje Titove vile prekriveno suncem i tišinom, remete samo cvrkut ptica, žubor potoka, uspomene i razmišljanje o razmerama ljudskog nemara.

I dok je široj javnosti Koprivnica poznata po Titovoj vili, Srbi iz tog dela BiH pamte je kao veliko srpsko stradalište.U njenim šumama Hrvati iz Kupresa, Livna i Bugojna su u leto 1941. godine masakrirali oko 700 srpskih civila.

Tekst i fotografije: Dušan Marić

Ova reportaža deo je projekta o položaju Srba u regionu, koji je pomogla Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima i zemqama u regionu Ministarstva spoljnih poslova Vlade Srbije