Кад се изгуби страх од нуклеарног рата

Пише: Никола Маловић

Чини се да је човјек Запада изгубио страх од нуклераног рата, и да је тиме, гледањем у понор, почео да га призива. Но како је могуће да неко изгуби страх од катаклизме у односу на коју су нуклеарни удари на Хирошиму и Нагасаки дјечја игра, нуклеарно обданиште?

*

Од самосталности и суверености Србије и Црне Горе остале су само фетиш-заставе, незарадиви дугови којим су све власти до данас куповале социјални мир, испразне пароле политичара и одушељење проданих душа зарад мрве користи – страначких плаћеника, тоже издајника и колаборациониста.

*

Николи Тесли, човјеку који је знао за Бога, отвориле су се, као никоме до сада, тајне Божје креације. То што је изумио наизмјеничну струју, ништа је у односу на моћ коју је добио спознајом из Колорадо Спрингса да енергија свим људима на цијелој планети Земљи може бити бесплатна све вријеме, да се може преносити кроз земљу и кроз етар, те да је етар пети елемент који (поред четири силе које обдржавају Космос: електромагнетна, гравитациона, јака и слава нуклеарна) тај медијум који може преносити и вријеме и простор и енергију у тренутку, те да код таквих невиђених моћи мир треба да влада међу разумним људима сад и увијек и у све вјекове вјекова.

*

Да ли ће Бог дозволити уништење своје креације у нуклеарном рату, Он зна.

Оно што је постало очигледно јесте која то страна рат изазива, а изазива га, сваким даном више, колективни Запад, злочиначка алијанса која се са 800 војних база по свијету лицемјерно „само брани“, гле, свуда po свијету.

И плавуше из вица су скапирале да се нико тако не брани него да, кодирани на пљачку, можда од 1054, стално друге нападају, из разлога што им đavo не да мира.

Запад је довео свијет на ивицу биолошког и цивилизацијског опстанка, не само нападом на Русију, него и обртањем поставе на лице свега онога што је било традиционално, чедно, узорно, добро, нормално, логично, праведно, чисто, добро, примјерно, крштено. Какав је то свијет у коме родитељ бр. 1 и родитељ бр. 2 имају право да не буду обавијештени ако је малољетно дијете о трошку државе донијело зрелу (sic!) одлуку да промијени пол? Какво је здравље просјечног ваксинисаног који картицом што га потказује (шпијунира) купују векну леба од брашна пшеничног помијешаног са брашном од инсеката и литар млијека од генетски модификоване соје (краве су дебото постале опасне за опстанак планете Земље) – на чему зарађују социјалне поене, и литар вина – за чију куповину пак губи оба она социјална поена добијена на набавци нездраве хране?

Зашто је колективни Запад толико полудио? Зашто у односу на ту геополитичку страну планете имамо утисак да им је, уз нужну генерализацију, постало свеједно да ли ће испровоцирана Русија у једном тренутку одреаговати тактичком нуклераном бомбом, након чега би на опкољену њу услиједила киша крстарећих и балистичких ракета дугог и интерконтиненталног домета, након чега би у Кремљу прст „малог психопате“, како Путина види обезбожена политичка антиелита и very утицајна естрада, дотакао црвено дугме. Рекао сам дотакао, не и притиснуо.

Чини се да је човјек Запада изгубио страх од нуклераног рата, и да је тиме, гледањем у понор, почео да га призива.

Но како је могуће да неко изгуби страх од катаклизме у односу на коју су нуклеарни удари на Хирошиму и Нагасаки дјечја игра, нуклеарно обданиште?

А могуће је, ако на Запад – за разлику од биолошки, цивилизацијски и привредно виталног Истока – гледамо као на цивилизацију танатоса, пуну оперативних хтонских сила, пуну сатанизма који се може сјећи на коцк… на пентаграме.

Цивилизација у којој се рађањима не обезбјеђује проста репродукција, у којој се пропагирају ЛГБТитд вриједности, у којој се малољетници стимулишу да промијене пол, у којој је сатанска црква легална, халовин празник, судови покварени, школа обесмишљена, вртићи сексуализовани, предсједници карикатуре, у систему у коме су банке постале пијавице финансијског крвотока а корпорације власници држава – човјек из такове парадигме, роб, обично разведен, дакако у вишедеценијском дугу због крова над главом, с дјецом коју би да воли али му их је отео Матрикс – жели да умре.

По логици иза мене потоп, дакле, пун танатоса, натопљен туђом кад и својом смрћу, колективни Запад клизи ка разрјешењу сукоба каквог планета Земља није гледала.

А како је могло да буде?

Да не идемо у 1054. годину и у раскол једне свете, саборне и апостолске цркве: већина људи је била и остала добра. Прије ће наш човјек пострадати од џепароша у некада хришћанским градовима Вашингтону, Риму или Берлину, неголи у главном граду Чеченије, Казахстана или Монголије.

Заражени Западом, наивни по природи, нисмо опазили ни да је тамо гдје је боље, заправо горе, ни да ће нам бити боље ако корумпираној и недораслој, первертираној елити дозволимо да имплементира западне вриједности у народу који је у доба Дубровачке републике, а онда и за вријеме Милоша Обреновића, Уставом!, укинуо ропство.

Никако да добијемо власт која би наставила да баштини златне ужанце из прошлости, да сад и увијек и у све вјекове вјекова брани да због дуга, кућа, комад земље и во никад не могу да оду на добош, да као мало воде на длану гаји златног сељака, ту честицу економске одрживости, војника, гаранта слободе државе. Зашто би сељак био гарант слободе? Јер бранећи државу брани и своју земљу, са све кућом и волом, онда, а данас, да је среће, и да је повјерења у државу, бранио би њену самосталност и суверенитет.

Од самосталности и суверености Србије и Црне Горе остале су само фетиш-заставе, незарадиви дугови којим су све власти до данас куповале социјални мир, испразне пароле политичара и одушељење проданих душа зарад мрве користи – страначких плаћеника, тоже издајника и колаборациониста.

Наш је, правилније ће бити православни него срспки код, родио модерног Прометеја, гиганта науке – Николу Теслу, сина православог свештеника из Смиљана, села у тадашњој Аустроугарској царевини, данас у Републици Хрватској.

И зрноједи који су врапци у преводу знају да су хрватске усташе побиле све Тесле и поломиле им гробове да се нити један не би вратио у Смиљан. Данашња се пак Хрватска окитила по ко зна који пут српским перјем, те ставила Николу Теслу, можда највећег Земљанина, на суштинску туђу новчаницу од евра, да се њоме диче. Нека су. Нека би све земље ставиле Теслу на свој динар, премда је то парадокс.

Пазимо…

Николи Тесли, човјеку који је знао за Бога, отвориле су се, као никоме до сада, тајне Божје креације. То што је изумио наизмјеничну струју, ништа је у односу на моћ коју је добио спознајом из Колорадо Спрингса да енергија свим људима на цијелој планети Земљи може бити бесплатна све вријеме, да се може преносити кроз земљу и кроз етар, те да је етар пети елемент који (поред четири силе које обдржавају Космос: електромагнетна, гравитациона, јака и слава нуклеарна) тај медијум који може преносити и вријеме и простор и енергију у тренутку, те да код таквих невиђених моћи мир треба да влада међу разумним људима сад и увијек и у све вјекове вјекова.

Али се, можда године 1054, у неке људе уселио đavo himself, и рекао да нема џабе ни у бабе, те да треба да се плати – све. Паркинг мјесто испед зграде која припада станарима, плажа која припада приморцима, извор који је Бог посадио у селу, крштење и вјенчање и опијело.

Никола је Тесла у свјетлост био оргнут дух.

Да није умро у сиромаштву као несуђени добитник бројних Нобелових награда, његови се мрачни антиподи не би могли да окористе силним изумима највећег Србина.

Свијет и даље може да буде миран, суживотан, да сви имају, да људској врсти буде потаман, чак и да нас је 100 милијарди, да се пасавамо с мање меса, не са црвима и скакавцима, него са вердуром, са поврћем, уз пост и молитву, да будемо у сталном миру, не у сталном рату.

Таквом се плану đavo противи, и бургија. Поквари прво власт, па онда и народ, до те мјере да народ помисли како има власт какву заслужује. Нико нема власт какву заслужује, јер је колективни појединац бољи.

Шта је, стога, циљ сваког од нас?

Да се не продамо. Да смо и даље слободни.

У мору проданих је ли тешло пливати? Наравно, али је свети задатак оиога на кога гре велики талас историје и бешчашћа да опстане са носем изнад воде.