Голгота због крста и мантије

Књига православног свештеника и професора теологије Саве Банковића „У предворју пакла“ јединствено је сведочење и исповест о скоро две деценије проведене у комунистичким затворима.

Професор Банковић има најдужи затворски стаж као политички затвореник у историји Србије. Био је велики упорни и бескомпромисни борац за хришћанске и демократске слободарске идеје, којих се није одрицао по цену страдања.

-У својој голготи прошао је скоро све затворе у Србији. Његова књига суочава друштво са патњама које је ауторитарни режим нанео многима, а које је Банковић вероватно најбоље описао као аутентични сведок – објашњава историчар др Срђан Цветковић, који је приређивач и један од издавача књиге.

Академик Матија Бећковић каже за Блиц да се поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве треба сетити сваког мученика који је носио крст и мантију.

-Том мученикослову бисмо прибројали пастире Српске цркве после Другог светског рата, кад је мантија била најпрокаженија униформа, у поретку који није признавао Бога, међу којима је видно место заузео свештеник Сава Банковић који је деветнаест година робијао у Сремској Митровици. О том мучеништву сведочи његова књига „У предворју пакла“ – каже академик Бећковић.

Историчар Цветковић наводи да су оца свештеника Банковића, Живојина, убили Немци у Крагујевцу још 1941, док му је брат, официр Југословенске војске, преминуо у немачком заробљеништву у Нирнбергу.

-Био је критичар комуниста и омиљени професор у алексиначком срезу. Зато је био сметња комунистичкој пропаганди. Озренски партизански одред га је ставио на списак за ликвидацију под број три, врло високо на лествици приоритета за убијање. Банковић је убрзо 1942. премештен из Алексинца на место професора у Врњачку Бању, где је отворена гимназија због великог броја избеглица из Војводине и НДХ – каже Цветковић.

Чим је успостављена комунистичка власт, Банковићу је прво забрањен приступ гимназији, а затим је 6. децембра 1944. ухапшен.

-Ту почиње дуга историја његових мука и прогона. Саву припадници Озне из Врњачке Бање спроводе у Алексинац, а потом и у нишки затвор 20. јануара 1945. Чекао је заједно с осталима одвођење у смрт сваке ноћи, што је можда и најупечатљивији део књиге, јер је мало преживелих, а још мање оних који су овако верно то описали – наводи Цветковић.

Почетком фебруара 1945. стигла је наредба из врха Озне да се прекину стрељања и почне са суђењима. На Велики четвртак 3. маја 1945. у Војном суду у Нишу осуђен је на смрт, али је казна преиначена на 15 година затвора.

-У Сремској Митровици је казну служио под најстрожим режимом изложен физичкој и психичкој тортури. У самици је провео више од 10 година, јер се није покоравао властима. Више од шест година лежао је на бетону без кревета. Живео је на 200 грама проје и мутне и прљаве, вруће воде. Глад и тортура нису га омели да и на робији настави да исповеда хришћанске и демократске идеје, о чему сведочи и његов подебели затворски досије – наводи Цветковић.

Професор Банковић је на робији био са многим познатим личностима из предратног живота о којима пише у књизи – Драгољуб Јовановић, Ђура Ђуровић, Стеван Мољевић, Коста Кумануди, Влада Илић, Теокаровићи… Одслужио је пуних 15 година, без дана скраћења.

-Излазак из затвора Сави није донео истинску слободу. Како пише, оставио је младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена‚ већ седе косе и разорених нерава, са момцима који су већ одрасли. Породица је преживљавала само од мале супругине плате куварице у хотелу у Врњачкој Бањи. По издржаној казни обратио се прво патријарху Герману за пријем у службу. Иако је полагао велике наде, јер су били дугогодишњи пријатељи, добио је негативан одговор. Када је већ изгубио наду, примио га је у службу епископ сремски Макарије. Банковићеви ставови о властима одвели су га у притвор већ јуна 1963. Неко од мештана га је пријавио за увреду Јосипа Броза, па је био затворен 21 дан без икаквог објашњења – каже Цветковић.

Банковић је ухапшен поново јуна 1973, а осуђен већ 20. новембра на нове четири године, па је поново био у Сремској Митровици.

-Као парох у Бешки од 1965, према оптужници, наставио је са непријатељским радом. Његова кривица је била што је писао Летопис о поратним злочинима комунистичког режима. Политички осуђеници су и даље најстроже третирани. Банковић и дисидент Михајло Михајлов су децембра 1975. организовали штрајк глађу тражећи права за политичке затворенике какве су комунисти имали пре рата. Сава је издржао без хране више од две недеље. То је дошло до многих угледних страних медија и невладиних организација за заштиту људских права – наводи Цветковић.

После изласка на слободу 1977, професор Банковић све време је надзиран, шиканиран, био је без посла, пензије и пасоша. Са супругом је живео као изгнаник у манастиру Нова Раваница на Фрушкој гори. Ту је написао „У предворју пакла“. Умро је 1997. године.

Протојереј Велибор Џомић је у књизи „Страдање Српске цркве од комуниста“ пописао 482 свештеника СПЦ које су убиле комунистичке власти у Југославији. Комунисти су убили више свештеника СПЦ него све друге стране током Другог светског рата.

Вук З. Цвијић, Блиц