Идем сејо на Косово равно!

5. март 2024.6. март 2024. Zdravko Elez 252 Views 0 Comments

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Ово је прича о култури сећања и памћења на страдале српске мученике и Драгани Јањић Мандрапа која и сама носи печат трагичне породичне судбине

СТУДЕН КОЈА ЛЕДИ СУЗЕ Прочитах запис који је срочила Оња Мандрапа (на фотографији као мала на очевом гробу), онај мали тромјесечни завежљај са београдске аутобуске станице, којег је посљедњи пут у свом наручју држао њен отац Младен. Данас је одрасла, самосвјесна и крхка као маслачак. Ево шта је написала: „Мој отац је погинуо у Хаџићима. У Хаџићима је његова душа требало да нађе мир. Бар је тако мислила моја мајка, која је 1995. године ноктима ископала његов гроб да га не би оставила на земљи којој више не припада. У ноћи без мјесечине, у убогим ноћима са звијездама од леда она га је носила незнано куд. Градила је пут на темељима у које је узидала прошлост, садашњост и неку срећнију визију будућих времена. У тој злокобној ноћи вијао је снажан дах вјетрова са Игмана, а потресна библијска свједочанства на лицима знаних жена, студен која леди сузе и мрви камен мраморни у долини упокојених, праскозорје и пусте улица некадашњег града и минуло вријеме, слутили су на бесповрат. Мој отац је, са 185 погинулих српских бораца, махом из Хаџића, вјечни мир нашао на гробљу у Братунцу. Сјетите се, бар једном годишње и оних чије кости прекрива нека друга земља, неког другог гробља.

Пише: Небојша Тошић

И у најмањем и у најскромнијем српском православном храму, ма гдје цвјетао диљем земљиног шара, убоги пук моли за своје пострадале. Свако од нас има некога чија је мученичка смрт уткана у цјелокупну српску судбину. И овe године ће се 29. маја смјерном молитвом у Сакраменту, у храму Успења пресвете Богородице, обележити слава Светога Вукашина Јасеновачког.

Чини се да нема фамилије из које неко, попут Светог Вукашина Мандрапе из Клепаца, није страдао у монструозним хрватским концентрационим логорима смрти. Има и оних, у позним су годинама, што им Бог даде да као дјеце преживе пакао, како би њихова сјећања за нас била попут непрекинуте свјетлости православне Хилaндарске воштанице која без престанка цепти ево пуних осамсто година.

Е када би „млади“ имали стрпљења и воље да питају „старије“ о временима прошлим – правим се ја паметан – не би правили нашу грешку, да више немамо кога да питамо о прошлости, него да пабирчимо по сјећању на судбоносна времена која нам се, авај, понављају. А наша дјеца овде, а богме и у староме крају готово ништа не знају о Јасеновцу и другим новијим српским стратиштима. Писао сам о томе за канадско Слово пре ево скоро две године и сећам се како ме је моја пријатељица Зорка демантовала:

КАО МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ По тексту Драганa Јањић Мандрапа у Републици Српској се изводи монодрама ”К’о камен – Веленка Брстинова и кћер јој Драгана” у режији Љиљана Чекић, која и глуми у овој представи, која буди снажне емоције и тјера на плач. Госпођа Драганa Јањић Мандрапа, профсорица Српског језика из Источног Сарајева, је једна од оних, који Културу сјећња и памћења подиже на трон вјечности. И својим животом и својим сјећањем и својим писањем, она свједочи да нове генерације откривају бескрајне предјеле и славе и мука. Свједочи да се истинска историја Српског рода коначно отргла из мочваре у коју је гурнута и у коју је, на изглед бесповратно, тонула. А њена колегица, професорица Јадранка Регоје између осталог написала је о монодрами и ово што ме посебно дирнуло: ”Можда смо погријешили што представу нисмо гледали стојећи, као да смо у цркви, на заупокојеној молитви”.

-Није баш тако! У Требињу и широм Републике Српске ево баш ових дана одржава се смотре „Култура сјећања и памћења“ . То је назив велике акције ученичког старалаштва о страдању српског народа у Другом свјетском рату. Пре две године посебно је била запажена монодрама „Веленка Брстинова“, коју је написала професорице српског језика и књижевности Драгана Јањић Мандрапа, из Источног Сарајева, а изванредно је извела ученица Ана Пухало. Чула сам и да једна ”права глумица” припрема да изведе ту монодраму. Мислим да је професорица Мандрапа тијесно повезана са братством Мандрапа Светог Вукашина – рекла ми је тада.

Трагедије нам се понављају

Попут правог новинара одмах сам кренуо у потрагу за професорицом Драганом. Зовем моју пријатељицу Сњежану Ђоковић, чудесну поетесу и једну од кључних личности културног живота Источног Сарајева и Републике Српске. Уз њену љубазну помоћ и невјешто руковање електроником „састајем“ се са једном од, то касније сазнајем, најпопуларнијих професорица у Средњој школи „28. јуни“ из Источног Сарајева. Сазнајем и то да је њена „животна задаћа“ да системски ради да култура сјећања постане једно колективно осјећање, гдје би сви, посебно млади, требало да знају за страдања српског народа у Другом свјетском рату.

– Сматрам да цијела прича о страдњу Срба у Другом свјетском рату не може остати само нечије индивидуално осјећање. На жалост нама се стално понављају „исте трагедије“. Свака породице има по неколико „узастопних„ генерација које свом тежином и свом трагиком трпе ударце судбине и у Херцеговини, и у Крајини и у свим подручјима напаћених српских земаља. Лично сам имала потребу да управо у име моје породице говорим колико је, рецимо, херцеговачко село Глушца страдало и какве су се страшне трагедије тамо дешавале. Личну причу своје мајке сам преточила у монодраму “ Веленка Брстинова”. То је прича о једном дану страдања Срба у Херцеговини и само мали дио њеног свједочанства – говори Драгана Јањић Мандрапа.

– Моја мајка Веленка, бијаше једно од шесторо дјеце Лазара и Ђурђе Брстина. Село Глушца, гдје је рођена 1936, страдало је два пута. Прва усташка похара бијаше на Видовдан 1941. ”Што је мушка било преко петнест година и затекло се, све су побили маљем и камом између Крупе и ријеке Неретве”. Друга, велика, бијаше у јесен 1944. када је у Јасеновац одведено 90 мјештана од тога четрдесет четворо дјеце млађе од пет година. Из куће мојих Брстина одведена је бака Ђурђа, мајка моје мајке. Са њом су одведени кћерка Кова и синови Митар, дијете од осамнаест мјесеци, и Славко. Ту је још била и њена јетрва Доста са сином Данилом и кћерком Даницом, старице Сава и Вида, док је остатак породице неким чудом избјегао злу. Прво су их дотјерали у сабирни центар у Метковићу. Ту бака моли једну Хрватицу, која им је доносила храну, да изведе барем малога Славка. Она то и чини, али у страху за своју породицу оставља га на улици. И бакина јетрва Доста, моли за сина Данила. И њега на исти начин, неколико дана касније, изводе и остављају. Сами, не знајућу један за другог, дјечаци гладни и у смртном страху лутају градом.

Сарајевска голгота: Дан кад је 150 000 Срба напустило Сарајево

-Интересантно је како је воља за преживљавањем и обнављањем рода била веома јака. Мушкарци се почеше женити женама удовицама. Мој дјед Лазар, удовац, са кћеркама Босом, Миленком и Веленком, сином Славком и братићем Данилом (сви су, осим Данила и данас живи), жени удовицу Ружу Мандрапу, чији је муж убијен на Крупи. Она у брак доводи четворо своје дјеце, а њих двоје изродише још троје , синове Јову и Борка и кћерку Кову, која се као дијете утопила. Забиљежено је да је један мјештанин имао скоро 70 година када се поново оженио и добио – сина. Нема те туге коју дијете у колијевци не може да ублажи. Некако се живот наставио, јер клица живота увујек пут нађе. Данас су Село Глушца код Метковића једино српско село од Молунта и Конавала до Шибеника и Книна. Упркос страдањима у прошлости и у овом посљедњем рату, у селу је остало да живи 40-ак становника, углавном старијих особа.

-Посљератно доба, “Нове Југославије“ учинило је да ми, тада младе генерације, у име братствојединствујуће мантре одрастемо недовољно упознати са страховитим страдањима Срба. У ствари, доста тога се знало, али и прећуткивало, посебно српско највеће стратиште Јасеновац и системи других хрватских концентрационих логора. То нас је коштало и великих жртава и патњи у посљедњем грађанском рату деведесетих година прошлог вијека. Након личне и породичне трагедије схватам да је моја дужност да говорим и да преносим сјећања на будућа покољења.

Пет дана загрљаја

Након десетогодишњег забављања, пред сами рат, Драгана Јањић се удала за Младена Мандрапу и живјели су у сарајевској општини Хаџићи. Нажалост, нису дочекали прву годишњицу брака.

-Младенов отац, а мој свекар Божидар Мандрапа, бијаше блиски род са Светим Вукашином. Мој муж и његов брат, а мој дјевер, Предраг, који су одрастали уз приче о ”херцеговачким страдањима”, нису се премишљали да одмах оду на прву линију фронта на Сарајевском ратишту. А ја са „чедом под срцем“, заједно са такође трудном сестром и многим женама и дјецом, посљедњим авионом бјежим из Сарајева за Београд. Био је то збијег, ововремени, а све остало је било „старо“ и – „већ виђено“. Нови рат јер почео!

-Из Београда, само неколико дана касније, јављам Младену да нам се родила кћерка. У радосном ишчекивању да нас посјети пролазе три мјесеца. Коначно, мој јунак добија одсуство и нашој срећи нема краја. Пет дана пролазе у бескрајном загрљају нас троје, у јединој бескрајној животној срећи којом смо били прожети, а све стало у „трептају ока“ колико је та посјета за нас трајала.

-Молила сам га да остане. Нијемо. У сузама. Преклињала га задњим својим дахом, а знала сам да не може, да неће погазити своју витешку ријеч. Ма гдје наши јунаци били, тамо је, док је српства и сјећања, свугдје Косово: „Иди, сестро, на бијелу кулу, Не бих ти се јунак повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо, Идем, сејо, у Косово равно, За крст часни крвцу пролијевати и за вјеру с браћом умријети“.

-На београдској аутобуској станици, нас двије, уснула тромјесечна кћеркица Оња и ја, обневидјела од суза, испраћамо нашег косовског витеза… -“Идем, сејо, у Косово равно“- одзвањају ми у ушима ријечи народне пјесме. Бришем сузе, али аутобус за Републику Српску већ је ишчезао. Стишћем кћерку у наручју. Дижем високо чело, не дам јаду да ме опхрва. -Вратиће се наш тата, наш Младен – шапућем завежљају у мојим рукама – Дорашћеш да га упознаш, да се с њим играш. Даће Бог!

-Удар је био јачи од икаквог грома. „Младен је погинуо“ – само то чујем из телефонске слушалице. Како?! Немогуће! Па прије три дана смо били једно. Нас троје. Младен, Оња и ја!. Не знам да ли изговарам те ријечи, али то је једино чега се сјећам прије него потонух у вјечиту бол.

Још једна сеоба Србаља

– Сахранише нашег Младена. Те 1992. не стигосмо на сахрану, али на испраћају бијаху његови ратни другови, косовски јунаци. Није био ни његов брат Предраг. Погинуо је четрдесет дана раније. Оња и ја се 1993. враћамо на Илиџу, у кућу моје мајке. Тада први пут одлазим на Младенов гроб. Оња је са мном, али сувише мала да разумије зашто се сузе тихо и непрестано слијевају низ моје лице освијетљено пламеном воштанице прислужене за мртве… Вјечнаја памјат.

Живи и мртви сарајевски Срби у истој избјегличкој колони - Збогом Сарајево - Glas Srpske — Збогом Сарајево: Живи и мртви сарајевски Срби у истој избјегличкој колони

-Често се питам има ли за Србе покоја вечног, барем онаквог каквог га ми замишљамо. Мир је стигао 1996. године. Али не за нас, Србе из сарајевске котлине. Умјесто весеља, започе још једна трагична, и незабиљежена, колико ја знам, сеоба Србаља. Одигосмо се и ископасмо своје мртве да у збијегу библијских размјера и библијске туге, заједно са њима кренемо у нове сеобе.

– Наша кућа бијаше на првој борбеној линији, у кући само жене, па кад се потписа мир никог не би да помогне да и ми ископамо наше мушке главе. Свак се о свом јаду забавио. Шта све могу поднијети ни слутила нисам, само сам знала да га ту нисам могла оставити. Ено га сад у Братунцу, у ком никад био није, на војничком гробљу, а спомен му подиже захвална отаџбина.

-Постоји једна фотографија. Нејасна, изблиједила од времена. На њој дјевојчица у десној руци држи бијели цвијетак, а лијевом руком, оном до срца, дотиче крст. На крсту пише: Младен Мандрапа, 1959-1992. Пред њом двије воштанице прислужене мртвом оцу. Гроб може бити било гдје, а из овог у Хаџичима само дан касније, ископасмо га и пренесосмо у Братунац. И тамо су сахрањени Обилићи Републике Српске и на соколачком ”Малом Зејтинлику” и… Та мала дјевојчица је наша кћерка Оња. Одрасла је и израсла у снажну и крхку личност. Снажна да напише своја „сјећања“ на оца којег се не сјећа, а крхка како може бити дијете које је расло уз мајку и са њом дијелило љубав према мртвом родитељу – испричала је Драгана Јањић Мандрапа за канадски лист Слово.

Насловна фотографија: Драгана Јањић Мандрапа са мајком и ћерком Оњом