Војвода који је осрамотио себе, породицу и Србију

 Смедеревска Паланка је позната по много чему, па и по многим знаменитим људима, који су значајно утицали на историју не само некадашње Хасан пашине паланке, која је доцније прекрштена у смедеревску, већ и целе Србије.

 Један од њих је Вујица Вулићевић, (не)срећни Карађорђев војвода и кнез смедеревске нахије  из Азање код Смедеревске Паланке, који је себи место у српској историји обезбедио понајпре зато што је по наређењу Милоша Обреновића организовао убиство Вожда Карађорђа.

Себи обезбедио место у историји и на стубу срама, а својој породици осим срамоте и проклетство. Њему је директна породична лоза затрта, а сам је дочекао да од војводе и кнеза спадне на гране сиромаха, који није имао довољно за пристојан живот. А и њега је завршио пре времена.

О Вујици Вулићевићу и његовом трагичном усуду сведочи његова задужбина црква Покајница код Велике Плане, народно предање и стотине објављених новинских текстова, публикација и записа. Ми ћемо овде пренети један од оних који се могу наћи на свемоћном Интернету, за који нам се чини да на најсликовитији начин дочарава и тешки злочин и велико покајање.

И кратак пут од величине и славе, од богатства и живота у солидном изобиљу, до потпуне физичке, материјалне и духовне пропасти. Која често, нажалост, не мимоилази ни чланове породице.

Одмах након извршења злочина, Вулићевић је обасут пажњом кнеза Милоша, који га је поставио и за кнеза Смедеревске нахије, али су на крају он и његова породица доживели ужасну судбину, која опомиње да се злочин не исплати.

Серија необичних и трагичних догађаја почела је када се Карађорђе, после четири године проведене у добровољном изгнанству у Русији, вратио у Србију. Док је био у Русији одржавао је везу са великим пријатељем и кумом Вујицом Вулићевићем, својим војводом и саборцем из многих љутих бојева против десетоструко надмоћније турске армије. Вулићевић је о својим контактима обавештавао Милоша Обреновића.

Кад је, у јулу 1817. године, одлучио да се врати у Србију и подигне нови устанак против Турака, на Вујичин предлог, Карађорђе је за за своју базу изабрао Радовањски луг, дубоку и шумом обраслу долину удаљену десетак километара од Велике Плане, у који је стигао са својим пратиоцем Наумом.

Карађорђе и Вујица су се састали у Радовањском лугу и заједно појели вечеру коју је Вујица донео из своје Азање. Пред зору, 26. јула, био је велики светац Архангел Гаврило, док је Карађорђе спавао, унајмљени убица Никола Новаковић га је убио секиром. За убиство је искористио тренутак кад је Наум отишао на оближњи поток, по воду.

Мртвом Карађорђу Новаковић је јатаганом одсекао главу и предао је Вујици Вулићевићу, који је однео Милошу Обреновићу.

Убиство великог српског јунака, чија јунаштва и вештина командовања нису много заостајали од легенди које говоре о његовој храбрости, изазвало је велику тугу и огорчење народа. Али изгледа да је кумоубиство на велики хришћански празник стигла и божија казна.

Након што је овај одрадио крвави посао који који му је поверио, кнез Милош је Вулићевића унапредио у нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа. Кад год су могли, људи су га избегавали.

Узалуд је објашњавао да је био приморан да почини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је кнез дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И тако куму спаси главу, а себи образ и душу.

Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест, платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао Покајница. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа.

Савременици су оставили сведочанстрво да је Карађорђе из Русије дошао са „бисагама злата“, што делује логично, јер се у Србију вратио са намером да подигне устанак. А ваљани устанак ни онда, као ни сада, није био могућ без пара и оружја. Међутим, није познато шта је било са Карађорђевим златом, да ли га је Вулићевић присвојио, послао Милошу или су га међусобно поделили.

Да ли због подизања цркве покајнице, исповедања у којем је сву кривицу за кумоубиство покушавао да пребаци на кнеза, размирица око Карађорђевих пара или свега тог помало, Вулићевић је убрзо пао у немилост кнеза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и протерао га у Турску.

Када се неколико година касније вратио у Србију са собом је донео бројна одличја и дарове које је у турској држави „заслужио“ због убиства међу Турцима озлоглашеног Црног Ђорђа. Међутим, Милош је наредио да му се све то одузме.

Остатак живота Вулићевић је провео у сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу. По другој, вероватнијој, отровао га је његов кум, Карађорђев рођак, Гмитар Петровић.

Посмртни остаци војводе Вулићевића почивају у цркви Светог Архангела Гаврила манастира Пиносава, у селу Кусадак код Смедеревске Паланке, једној од најстаријих православних светиња у средњој Србији,

Иза Вујице су остали син и кћерка, али су обоје млади умрли. Прерана смрт покосила је и сву његову унучад.

Насловна фотографија: Манастир Покајница, коју је подигао Вујица Вулићевић