I kriminalci ponekad imaju „meko srce“

Piše: Mihailo Ješić

Prirodom posla koji sam decenijama obavljao, a ponekad i vodjen radoznalošću, upadao sam u razne nezgodne situacije i sretao ljude koje bi najradije izbegavao. Srećom, sa njima nisam imao neprijatnosti, naprotiv pokazali su  da i oni, bez obzira na “ biografiju“ imaju nešto ljudsko u sebi. Upravo sam to i osetio, a o tome hoću i da pišem. O svojim, srećom ne čestim, susretima sa Arkanom, Kneletom i Jusom.

Ova trojka je bila simbol naše propasti devedesetih godina prošlog veka. Bilo je to doba Miloševića, doba kada ljudski život nije mnogo vredeo. Baš u tom periodu sam ih sretao, i splet okolnosti me spasao nekog čvršćeg „vezivanja“ za njih.

Prvo sam upoznao Željka Ražnatovića Arkana (1952-2000). Bio je uz imućne porodice, živeo je po inostranstvu, ali je rano krenuo stranputicom. Sa 12 je bežao od kuće, sa 14 zbrisao u Zagreb, a kažu da je sa 15 imao prvo silovanje. Imao je nadimke Hibrid i Bombona, voleo je kockanje. U “ Mažestiku“ je za noć znao izgubiti i 100.000 maraka. Kad se obogatio, nelegalno, osnovao je i bio predsednik Stranke srpskog jedinstva, bio je i poslanik u srpskoj skupštini.

Arkana, sa tom reputacijom, upoznao sam početkom 90-ih godina. Imao sam turističku agenciju Maja koja se bavila sportskim turizmom i jednom smo organizovali avio prevoz do Glazgova, na neku Zvezdinu utakmicu. Napunio sam avion i imao 20 putnika na listi čekanja, kada se 10 minuta pred zatvaranje javio Arkan i rekao da će mi poslati 20 svojih prijatelja da ih ubacim u avion. Nije bilo pogovora, morao sam, a za pare nisam smeo ni pitati. Sutradan sam ga video u Glazgovu, lepo me pozdravio i zahvalio za uslugu, ali ni reč o parama. A bile su velike.

Već sam tu sumu počeo zaboravljati , aliposle 4-5 dana u agenciju dolazi čovek i donosi podebeo koverat od Arkana. Prebrojim novac, sve po propisu, ali i – specijalni poklon za mene: „Ješi od Arkana“ – pisalo je . Srećom, ili nažalost, nisam ga sačuvao.

Aleksandra Kneževića Kneleta (1971-1992) upoznao sam noću u dva sata u restoranu „Knežev dvorac“ kod Smedereva. Večernje novosti su imale neku feštu u tom gradu, pa su nas organizatori poveli u taj restoran na večeru, a kad su oni otišli, kolega Milan Petrović Čupko i ja smo ostali. Bili smo bez dinara, a baš nam se pilo. Hteli smo da ostanemo tu do ujutro, a onda bi nas „izvadio“ naš dopisnik Zdravko Blagojević, ali gazda nije hteo ni da čuje.

Na vrhuncu svadje, u restoran prepun gostiju, banulo je desetak momaka i sve se odjednom utišalo. Gazda im je ponizno rekao da će Čupka i mene izbaciti i osloboditi im separe. Najmarkantniji medju njima je rekao da nas ne dira, da će oni sesti sa nama. Tu smo se upoznali sa Kneletom i društvom, počelo je da stiže i piće i klopa, gazda više nije ništa pitao. Čak su stigle i igračice iz Rusije i posedale nam u krila. Kad je odlazio Knele je rekao gazdi da nam da sobu za prenoćište, a ujutro bogat doručak.

To je i takav bio Knele, dečko sa Voždovca, koji je rano otišao od kuće da ne bi štetio ugledu porodice. Svoje mlade godine živeo je burno, kažu da je spavao sa jednim otvorenim okom i sa pištoljem u ruci. Našli su ga jednog dana u sobi 331 hotela „Hajat“ mrtvog , a na ogledalu u sobi je krvlju napisano  „broj 1“.

Jusufa Jusu Bulića (1952-1998) upoznao sam na molbu Bogdana Nikšića, mog poznanika. Bogdan se bavio legalnim poslovima, ali devedesetih godina legalnosti nije bilo mnogo pa je, ponekad, koristio i „rupe u zakonu“ . U jednu „rupu“, malo dublju, je previše upao i grdno se zamerio nekim ljudima. Trebala mu je zaštita nekog moćnog iz tog sveta i našao ju je kod Juse Bulića. On ga je štitio i omogućio mu da radi i vraća dugove, naravno za odredjenu cenu.

„Karijeru“ je Bulić počeo da gradi u Italiji sa Ljubom Magašem Zemucom i Radetom Ćaldovićem, kradjama i pljačkama. Jednom je u Trstu za sat vremena ukrao 50 novčanika i hteo sa tim novcem, kao „slepi putnik“ na brodu da ode u Njujork i gleda boks meč Muhameda Alija, ali su ga uhvatili. Kada je završio sa prljavim poslovima, bacio se u legalne tokove, kupio je „Zonu Zamfirovu“, pa iznajmio kazino „Ruski car“, da bi na kraju završio u rodnom Železniku, gde je kupio istoimeni fudbalsku klub, koji je ušao u Prvu ligu.

E, baš tada me je Bogdan Nikšić povezao sa Bulićem. Ja sam radio u marketingu Novosti, a njemu su trebale usluge te vrste u novom, fudbalskom poslu. Sedeli smo nekoliko sati u bašti jednog kafića u centru Železnika, naokolo su bili njegovi stražari, niko nije smeo da pridje ni blizu, osim konobara. Juso je bio vrlo zadovoljan razgovorom i srdačno smo se rastali uz dogovor za vidjenje na prvom jačem meču njegovog tima  u Železniku.

To se nikad nije dogodilo, Juso Bulić je ubijen 4. marta 1998.u kaficu „22  na Novom Beogradu. Ubijena su i njegova dva saradnika. Ubice , ni u njegovom , ni u Arkanovom i Kneletovom slucaju, nikad nisu otkrivene.