И ефендија стао у одбрану српских цркава

У Херцег Новом је синоћ служен молебан у цркви Светог Спаса на Топлој након чега је сабрани народ кренуо у молитвену шетњу до цркве Светог Архангела Михаила у Старом граду.

Хришћанском поруком „Мир Божији, Христос се роди!“ Божић је окупљенима честитао херцегновски ефендија Хусеин Хоџић, предсједник Исламске заједнице Црне Горе за Будву и Боку, савјетник реиса за међурелигијска и међунационална питања.

У уводном дијелу бесједе објаснио је разлоге због којих је вечерас био на Белависти, а у закључку устврдио да није једини проблем очување имовине, већ је веће искушење очувати вјеру, преноси Радио Херцег Нови. Такође је истакао да не говори у име Исламске заједнице јер би то било нечасно, ни у име свих муслимана, већ у своје лично и име његових вјерника који га подржавају.

„Питаћете се зашто је овдје један обичан човјек из Босне, са сјеверо-истока што гледа у Дрину и Саву, из Теочака у којем су, вјеровали или не, али су историјске чињенице, једно вријеме биле присутне мошти Светог Луке апостола кога је Бранковић поставио баш ту пред долазак Турака, нажалост узели су га римокатолици. Не знам јесу ли платили и колико је Бранковић наплатио, али тако је било.

Ја сам одатле, имам тог космополитизма, толеранције духа. Питаћете се зашто сам овдје, одговарам да сам овдје што ме Бог вјечни позва да будем на помоћи брату и комшији.

Овдје сам јер сам присуствујући дешавањима претходне године у храму у Подгорици, у Бару и другим догађајима, од патријарха Иринеја чуо и то понављам, да је „Српска православна црква изузетно расположена да успоставља и шири добре односе и повјерење са муслиманима са Балкана, посебно са Бошњацима“ међу којима сам ето и ја.

Још један разлог је сусрет са академиком Матијом Бећковићем приликом освештавања храма у Бару, који изрази похвалу на моју здравицу, коју сам тада као и вечерас само као грађанин говорио.

Не смијем да кажем да сам у име Исламске заједнице било би нечасно, да сам у име свих муслимана, нисам, него у име мојих вјерника који ме подржавају и у своје лично име.

Каже академик „ефендија свака част на здравици“, а ја њему шеретски „академиче хоћемо ли се ћерати“, што је његова позната реченица. Одговорио ми је „доста нам је било глупости“ и осјетио сам искреност.

Тада сам научио лекцију живота или дио ње, која се зове толеранција у којој треба разумјети, поштовати и сарађивати са и потпуно другачијим мишљењима човјека“, рекао је ефендија Хоџић.

Срби и Црногорци су, како је поручио ефендија Хоџић, ријетки народ који памти добро које му неко учини, неће заборавити и неће изневјерити.

„Овдје сам и по исказу давног, древног Марка Миљанова који рече „чојство и јунаштво је бранити другачијег од себе“ а ми смо мало другачији међусобно и ја сам ради тога и дошао, браћо моја драга. Учење моје вјере је да комшију и брата не смијем запустити, да му морам помоћи, да му се одазовем кад ме год позове. Позван сам и великодушно сам се одазвао.

Овдје сам вечерас да јавно обзнаним и захвалим Општини Требиње и Српској православној цркви, господину Амфилохију јер су посебно они у вријеме подношења грађевинске дозволе за градњу Центра исламског у Кумбору били ти који су до тада дали највише новца и пригода, више него моји муслимани и моја легитимна Исламска заједница у Црној Гори.

Добро се добрим мора враћати, зато сам вечерас овдје. Истина, нисмо могли бити регистровани као простор у којем ћемо се молити већ само и једино као стамбено пословни објекат, на то смо и пристали. Нема на подручју од Србије на овамо примјера да су се џамије обновиле, већ су све регистроване као стамбено пословни објекти. Радићемо на том плану и ја сам први који узима барјак да ширимо повјерење и толеранцију.

Свој долазак на протестну литију ефендија Хоџић је образложио и дивним примјерима из прошлости, међусобног суживота и толеранције.

„Рахметли Исо Махмутовић из села Бистрице код Бијелог Поља који је 1967. године по налогу власти довео радну групу на Цетиње да сруше костурницу. Кад је Исо видио, рекао је „ово је светиња, ја светињу не дирам, а да је моје, пала би мртва глава“.

Полиција је запријетила да ће остати без посла, а он одговорио да даје отказ.

Прошло је и 50 година од тада када ме је часни епископ Амфилохије упитао да га нађемо. Нашли смо његовог сина, довели га из Француске и он је награђен орденом и то је гест цркве који ми памтимо.

Има и други човјек, којем нажалост не знам име. У Фочи код Чаршијске или Цареве џамије, имали су радње и православни и муслимани и јевреји, али памте једног ковача, православца који је у својој ковачници радио часно свој посао, али када би чуо да је мујезин на минарету почео да позива на молитву, тај часни и честити човјек држао је чекић у рукама и није хтио да га спусти на наковањ да не би узнемирио звуке езана.

Нама и данас такви требају, Исо, овај поштени човјек и да не говорим шта још-поручио је ефендија Хоџић и истакао да је вечерас у Херцег Новом и да покаже да подржава православни на његовом праведном путу и протесту.

„Тако и треба за вјеру дати све, а вјеру не дати низашто! Подсјећам на ријечи патријарха Иринеја и надам се да ћемо развијати повјерење јер сви смо ми на неки начин угрожени, као што се ово сада надвило над Српску православну цркву.

Закон о слободи вјероисповјести, тако је назван, а ја видим само једну неозбиљну лакрдију у самом називу јер ко је тај који има право да између нас вјерника и Бога одређује хоће ли бити слобода или неслобода.

Бог је рекао слобода и то је то! Рекао сам, овдје не говорим у име Исламске заједнице. Говорим НАТО-у и Европи да нам не могу више продавати идеје дуплих аршина, сегрегацију. Јавно се види да само један свјетоназор узимају у своју заједницу. Пола Кипра су оставили, пола су узели, а оне које су узели морали су да пристану да Божић буде 25. децембра. То је већ почетак раскола.

Молим Бога да ви останете они који ће свој Божић, највећи празник у хришћанству, славити 7. јануара. Немојте да вас преваре да буде другачије, јер овај закон је игра ка том циљу.

Имовина је овдје мање битна, чувајте вјеру. Биће имовине, а биће и компромиса. Бог вас све чувао!“, казао је ефендија Хоџић, човјек којег памте и као једног од оних који су саградили кућу породици оца Драгана Цвјетановића након његове смрти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *