Хрватски монструми и наша кривица

Пише: Прота Ненад Илић

Немачке увлаке, Хрвати, са насилно придруженим генетски модификованим Србима и даље праве проблем и себи и нама. Наравно да нису сви исти и да има и нормалних људи међу Хрватима, али није у томе ствар.

Ствар је у томе да се Хрвати нису колективно покајали за најгоре злочине забележене у двадесетом веку, злочине које су чинили према Србима. На јавној сцени Хрватске не постоји нешто тако јасно и недвосмислено као немачко покајање за учињено у Другом светском рату.

У сред расправа о филму „Дара из Јасеновца“ – хвала Богу да је коначно направљен филм о једном од највећих геноцида двадесетог века – појављују се монструми испред камера да објасне како је Јасеновац био у ствари образовни центар за српску децу! На државној хрватској телевизији.

Анкете на улицама хрватских градова показују потпуну равнодушност и идиотско непознавање онога што се у НДХ дешавало.

Оно чега су се стидели италијански па и немачки фашисти не стиде се данашњи Хрвати! Злочина које је немогуће ни описивати а да се човек не разболи. Незамисливих садистичких злочина према деци, женама, старцима.

То што у Хрватској никад није било великог јавног покајања за монструозно изопачење у време НДХ, прави проблеми њима и нама. Довело је и до глупух грађанских ратова при распаду Југославије.

Ми Срби нисмо у свему томе невини. Покушали смо због несрећне Југославије да направимо немогући компромис, да заборавимо шта се догодило на капијама НДХ пакла. Договорили се са зликовцима да зидамо кућу на гробљу, па да у њој играмо и веселимо се.

И онда се и тој кући на гробљу и нама догодило што се догодило.

Хвала Богу да је дошло до отрежњења. Сви смо солидарни макар сад, у подршци једном филмском прилазу истини о страдању и светим жртвама. Гласа се се на форумима и листама, подносе се тужбе због негирање геноцида…

Освета је, поготово после толико времена, наравно бесмислена, али јасан став према болештини која још није угушена је обавеза у нашим односима.

У злочинима на Србима учествовало је преко хиљаду припадника римокатоличког свештенства. То обавезује и Ватикан и папу и сваког верника римокатоличке цркве да покрену колективно покајање које је неопходно за наставак, нормалних односа између римокатолика и православних, као и нормалних међунационалних односа на Балкану.

Без тога нема основе за било какву нормалну комуникацију. А болест ако се не лечи – не одлази сама од себе.

И само немојте да неко од нас опет прво потегне несавршенство Срба и одређене злочине које су и Срби чинили. Не брините, лако ћемо их ми сами признати и покајати се за њих, казнити их ако треба, ми смо чак претерано стручњаци за самокритику и самобичевање – ако се прво распукне огавни чир НДХ наслеђа који се деценијама прекрива јефтином шминком, а који смо се ми Срби предуго правили да не видимо.

Ако смо због нечег криви – због тога смо. Због покушаја да заборавимо наше свете жртве.

Изгледа да ће један филм учинити да нам то више неће бити лако. Хвала свима који су њему учествовали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.