Maratonci trče do „Prešernove kleti“

Piše: Mihailo Ješić

Bila je to moja najdraža pobeda u bilo kom prethodnom ili kasnijem maratonu. Ostvario sam je 1990. godine na trećem beogradskom maratonu, protivnici su mi bili Djoko Vještica, urednik i voditelj Studija B i Milovan Ilić Minimaks, a za mene je navijalo 100.000 ljudi. Nagrada je bila flaša rakije u „Prešernovoj kleti“, a kasnije i ručak u kafani „Arilje“ na Cvetnom trgu.

Od svega pomenutog ostali smo samo maraton i ja. Djoka i Minimaks više nisu među nama,  a „Prešern“ i “ Arilje“ su srušeni. Trka koja je u svetskom kalendaru maratona, ove godine je planirana, ako korona dozvoli, za 16.maj, a ja – ja ću samo gledati.

A priča koju želim da ispričam počela je baš u „Arilju“. Poznati atletski radnik i brat Duška Radovića, urednika Studija B, Brana Radovic i Djoko Vještica organizovali su 1988. godine prvi maraton, ali samo za domaće takmičare i sa stazom od 23 kilometra. Naredne godine, staza je bila duga 46 kilometara, a 1990. godine uvrstena je u AIMS- asocijaciju svetskih maratona. Prihvaćena je standardna dužina trase od 42 kilometra i 195 metara, grad Beograd je postao organizator trke, trebalo je samo naći sponzora.

Djoko Vještica se setio mene, pa su me on i Minimaks, koji je bio moderator trke, pozvali u „Arilje“ na pasulj sa rebarcima i rakiju. Znali su da to volim, a za Arilje me vuku koreni po majci, pa su  tim sentimentalnim trikovima hteli da me „ubede“ da obezbedim glavnu nagradu. Te godine i stranci su počeli da učestvuju, trebalo je da nagrada bude baš vredna.

Postavio sam neke uslove – da nagradu uruči neko iz „Novosti“, da prijava gradjana za trku bude uz kupon iz „Novosti“ i još neke, što su oni prihvatili i ručak je mogao da počne. Ja sam obećao da ću obezbediti „zastavu 101“ pobedniku.

Jedan od mojih uslova je bio i povod za ovu priču. Tražio sam da njih dvojica – Vještica i Minimaks – sa mnom, 5 minuta pre starta glavne trke, pretrče trasu od Glavne pošte do „Večernjih novosti“, odnosno do „Prešerna“. Bilo im je neprijatno da trče pred 100.000 ljudi, ali morali su. Bio sam najmladji od njih i poveo sam trku, a Beograd se prolamao od aplauza. Uleteli smo zajedno na terasu restorana, a upravnik Vlado Petković Šiptar je izneo flašu rakije. Posle par minuta krenula je i glavna trka.

Posle dva sata i 19 minuta trka je završena, pobedio je Kenijac Džozef Ndatu i ja sam mu na Terazijama uručio ključeve „zastave“. Medjutum, on je, odmah posle ceremonije, pozvao u stranu i pitao kako da proda vozilo, jer je Kenija daleko, a on nije imao ni vozačku. Tu su bili ljudi iz direkcije fabrike, pa su rešili taj problem.

Djoko Vještica i Mića Minimaks su ispunili obećanje. Posle trke smo otišli u „Arilje“ na pasulj i vino, ali nam je to bilo „tanko“ pa smo prešli do „Trandafilovića“ na Čuburi na pečenje (ni ta kafana više ne postoji). To je, boga mi, potrajalo…

Sa obojicom sjajnih ljudi i novinara nastavio sam druženje i kasnije. Bio sam sa njima i kada im je bilo najteže. Kada je Djoku Vještici sin- vojnik poginuo u Sarajevu, prvi smo otišli da ga tešimo Rade Brajović, glavni urednik „Novosti“ i ja. Stoički je to izdržao.

Minimaksu je supruga Biljana, stjuardesa, umrla početkom 2005. godine, a samo mesec dana kasnije on je, zbog presadjivanja jetre, završio u bolnici u Padovi. Nažalost, umro je mesec dana posle supruge.

Djoko Vještica je umro 2008. godine. Mislim da mu se ni Beograd ni novinarska organizacija nisu dovoljno odužili za sve sto je uradio.

Uskoro će, ako korona dozvoli, novi 34. beogradsku maraton, ali ja neću trčati, noge izdaju, a nema ni onog društva.

Naslovna fotografija: Legnde srpskog novinarstva i voditeljstva Milovan Ilić Minimaks i Đoko Vještica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.