Poslednje veče uz svirku mog komšije Španca

MOJ POGLED IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula

Sinoć noseći u jednoj ruci veliku crnu kesu u kojoj su se nalazili ostaci od hrane primetio sam desetak mladih ljudi kako glasno pricaju. Neobično za vreme korone. Prošao bi! Verovatno su imali razlog za takvo ponašanje. Nisam tražio odgovor. Uza zid zgrade naslonjen rusak tamno zelene boje. Sa prednje strane zida naslonjena akustična gitara. Ne, neću to.

To je gitara onoga moga Španca koji je skoro svako veče pored prozora svirao tako lepo da bih pored zvuka gitare čuo i otvaranje komšijskih prozora. Evo ga, prvi put ga vidim u svoj njegovoj veličini. Omanji mladi čovek sa vezanom u rep dugom kosom i negovanom bradom. Obučen u vjetnamku i farmerke. Na vjetnamci utisnut lik Če Ge Vare.

Mladii ljudi oko njega verovatno su ga ispraćali negde. Preksinoć je prelepo svirao. Iako je bilo hladno negde oko nule držao je otvoren prozor i svirao. Nisam odoleo da odškrinem prozor, Marieta se nije bunila.

-Pokriću se Žak. Večeras bas lepo svira – reče ona.

Ustvari to mu je bila oproštajna svirka za komšiluk koji ga je gotivio. Pogledao me je sa njegovim kestenjastim očima. Vidim da me zna.

-Kuda brate – bilo je moje pitanje.

-Vraćam se u Španiju. Majka mi je sve bolesnija,  idem da budem pored nje, ne mogu više – izgovorio je to nekako tiho i setno.

Vidim da mu je teško.

-Nećeš se vratiti?

-Neću.

Nastade glupa tišina. Eto i ja ponekad ne znam šta da kažem. Pored njega svilo se prelepo mlado devojče u belom rolka džemperu. Čuo sam njen tihi jecaj. A ona? Ona ostaje! Brazilka je, ima veliku porodicu, svaki mesec im šalje novac da bi preživili.

-U mom malom selu u Španiji može da se preživi, ali ne bi imala da šalje porodici. Teško mi je, volim je brate. Zbog nje sam otezao povratak. Neću je nikada zaboraviti. Sada moram pomoći majci, ne može sama.

-Neću te više zadržavati.

Evo prvi put i poslednji pričamo, a kao da se znamo ceo život. Spustim crnu veliku kesu sa otpacima. Čvrsto ga zagrlim. I on mene.

-Hvala ti brate na divnim večerima koje si nam podario.

-Znao sam sve vas koji ste me slušali. Video bi sa moga prozora. Vi ste mi bili inspiracija da sviram bolje i kvalnitetnije. Ima jedna kafanica u mom selu. Dogovorio sam se već sa gazdom da vikendom kada prodje korona sviram za goste.

Još jedan čvrst zagljaj i brzo se okrenem ka ulazu zgrade u kojoj živim. Pridjem Marijeti i poljubim je.

-Šta je sada? Ko te iznervirao?

-Nije niko.

Ispričam joj šta je bilo. Idemo dalje. I tako smo ostali bez divnih večernjih svirki. Dablin se odjavljuje. Mrzim da budem tužan. Mnogo kvalitetnih ljudi sam ispratio tamo negde, a i mnogi su ispratili mene. Boli to, brate. Eto.

One thought on “Poslednje veče uz svirku mog komšije Španca

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.