Herojstvo Rumuna, Srbija ni da pomene!

Rumun Florin Patračoju provodi penzionerske dane sam u trošnoj kućici u selu Pijelešti nedaleko od rumunsko-srpske granice. O njemu njegove komšije pričaju kao o heroju, a mirne duše i uz sve počasti kao heroja trebala bi da ga slavi i Srbija.

Ovaj čovek usred bombarodanja naše otadžbine 1999. godine zaustavio je jedan voz NATO sa 19 vagona punog vojnog tereta i vojnika. Do cilja nikad nije stigao, niti je Alijansa na granici sa Srbijom instalirala radar kojim je trebalo kao na dlanu vidi srpski vazdušni proctor i ima apsolutnu kontrolu, a srpskim odbrambenim snagama zada odlučujući udarac.

O Florinu Patračojuu snimljen je i film, kojim je donekle omalovažena njegova herojska uloga, pošto je režiser u mitu našao razlog zašto nije dozvolio da voz nastavi put.

-Prikazali su me kao čoveka koji je pokušao od američkih vojnika da izvuče pare, a to nema veze sa istinom – priča danas Florin, sećajući se te 1999. godine, koje je po oceni uglednog nemačkog Zidojče zajtunga, promenila tok istorije.

Teško da bi mogli da joj damo takvu odrednicu, ali u svakom slučaju pomrsila je račune jurišnicima NATO, kojima se žurilo da ponize Srbiju i otmu deo njene teritorije. U svom naumu su, na našu žalost uspeli, ali komanda NATO je izludela zbog jednog malog šefa, otpravnika vozova železničke stanice, koji se drznuo da im pomrsi račune.

-Radio sam samo soj posao i striktno poštvao pravilnik. Voz nije mogao da ide daljebez carinjenja robe i carinskog pečata. A taj posao nije obavljen niti je postojala takva namera – skromno kaže ovaj hrabri čovek.

Strateški važan za NATO voz krcat tovarom i vojnicima ušao je u stanicu Pijelešti tačno u podne. Florinu su javili da je reč o vozu NATO i da ga odmah propusti. Rumunija je tada u nastojanju da se što pre učlani u NATO, otvorila za tu Alijansu svoje kopnene puteve i vazdušni prostor. Pa je po naredjenju NATO komande radari i druga vojna tehnika sa tri aviona iz Ajdaha prebačeni u vojnu bazu u Ramštajnu. Tamo je sve prebačeno na voz koji je odamh ka vazduhoplovnoj bazi u rumunskoj Krajovi.

Već je kasnio tri dana i kada su stigao u Pijelešti svima se žurilo. Niko nije očekivao dalje prepreke. Trebalo je samo prebaciti lokomotivu na drugi kraj kompozicije, za nekoliko minuta, a onda od Pijeleštija do cilja preći ssamo pet kilometara i istog dana instalirati radar. Ali, železnička stanica u Pijeleštiju i propisi bili su svetinja Patračojua.

On je odmah zatražio da se provere papiri i teret i poslao upravnicu skladišta Ekaterinu Parvu, da obavi taj posao. Kada je pogledala dokument od pet strana, ustanovila je da na njemu nema carinskog pečata. Voz, na prelasku iz Mađarske u Rumuniju, nije kontrolisan. Nije teško zamisliti da su se na toj granici službenici, pri pogledu na voz koji je izgledao kao demonstracija sile na točkovima, potpuno ukočili, ne želeći da gnjave putnike kontrolama. Ali, u Pijeleštiju se sve radilo po propisima. Gospođa Parvu je informisala svog šefa, on je pogledao dokumentaciju, video

i sam da nema carinskog pečata i rekao da će voz morati da ostane u stanici dok ga carina ne prokontroliše.Oficiri i vojnici NATO nisu mogli da veruju šta se dešava. Zapovednik voza, komandant Hesus Flores, ozbiljno se unervozio. Patračoju nije poslao voz natrag na granicu, već je pozvao carinike iz Krajove da dođu u Pijelešti i izvrše kontrolu. I zaista, došla su tri carinika, koja su, shvativši šta se dešava, brzo prošli duž voza sa ozbiljnim izrazima lica i potom saopštili Patračoju da je „sve u redu“ i da „voz može dalje“. Ali, kada je Patračoju zatražio od njih da konačno udare pečat koji je nedostajao, oni to nisu hteli – jer je to za njih značilo da preuzimaju odgovornost za „uvezenu“ opremu.

Carinici su se pozvali na važnost čitave misije i na „viša mesta“ koja su već odobrila prelazak voza preko granice. Ali, upravnik nije bio neko koga je lako zastrašiti. Bio je poznat po tome da misli ono što kaže, i nije prezao da to mišljenje izgovori u lice i svojim pretpostavljenim.

„Bez carinskog pečata, ovaj voz neće moći dalje“, rekao je Patračoju kategorično na zaprepašćenje NATO oficira.

Ubrzo je o svemu obavešten i rumunski državni vrh. Svi su se uznemirili i počeli su nervozni telefonski razgovori između predsednika Emila Konstantineskua, ministra odbrane, ministra saobraćaja, i drugih funkcionera. Održano je nekoliko hitnih sastanaka. Rukovodstvo se bojalo ljutnje Vašingtona, neko je predložio i da se upravnik stanice u Pijeleštiju momentalno smeni.

Sati su prolazili a voz je idalje stajao u stanici. Svi službenici na stanici podržali su svog šefa, koji je bilo hladan kao špricer na sva upozorenja. Onda su se na stanici pojavila dva visoka službenika rumunske železnice i saopštila upravniku da će biti otpušten ako odmah ne dozvoli da voz nastavi putovanje. Odgovor je mogao i da se očekuje:

‘Neka vaš direktor dođe i preuzme stanicu, pa će moći da radi sa vozom šta hoće, odbrusio im je Patračoju.

Pečat je napokon stigao i voz je mogao da krene, ali tek što se zahuktao pokvario se, a onda su stigle vesti o završetku rata. Voz nije dakle došao do cilja i trebalo je da se vrati u Madjarsku, ali Florin Patračoju nije mu dozvolio da krene dok ne plati taksu od 45.000 evra za korišćene rumunske železnice. Ponovo je počelo ubeđivanje, smenjivali su se rumunski funkcioneri, padale su pretnje i uvrede, ali neverovatni upravnik u Pijeleštiju nije popustio. Taksa je, kako je i tražio  izmirena, ali se voz zadržao u stanici pune dve nedelje.

Junak filma o Florinu Patračojuu tragično je završio, a zanimljivo je da ovom izuzetnom i časnom čoveku nije falila ni dlaka sa glave. Neko je u rumunskom vrrhu u njemu prepoznao istinskog borca za pravo i pravdu i nije dozvolio da mu se nešto desi. Posle toliko godina kaže da bi i danas isto tako postupio.

Srbija, a gde je tu Srbija? Ćuti i niko, ama baš niko se ne seti da ovom čoveku zahvali i ukaže dužno poštovanje, a da ne govorimo o odlikovanju. E, pa ne može, naljutiće se NATO!