Господин из Господске улице

“Миран сам Мишо, и није ми жао што ћу умрети. Жао ми је што се растајем од моје дивне Злате и драгих људи ”, рекао је сетно, мој пријатељ Влада Канић, загледан у фотографију јастреба раширених крила изнад кревета.

“ Овде је телефон моје Злате да је позову када ја одлетим”, рекао ми је тихо – свестан да пешчаник живота лагано цури.

Желео је да оде без бола помирен са собом и светом. Обрадовао се доктору Лалу Станковићу, мађионичару за елиминацију бола, како га је ословио борећи се да прикрије тремор у левој страни тела.

“Оставио сам неко дело, нисам узалуд живео. Из многих само остаје љигава слина као траг од пужа”, рећи ће тихо у смирају живота, мој пријатељ Влада са којим сам друговао од његовог повратка из Норвешке у коју није желео да се лечи, решен да склопи очи тамо где их је и отворио.

Влада Канић – свестрани аутор сетних и емотивних песама увек је око себе ширио оптимизам који је лагано гасио у себи.

Причали смо о смислу и апсурдима живота, уверени да душа као птица само одлети у непрегледна пространства вечности. “Поздрави доктора Ђоковића”, добацио је на одласку.

Растали смо се ћутећи непун сат пред његов одлазак. Влада је знао, а ја сам наслућивао да се опраштамо.

Пре само пар дана ентузијазам није попуштао – причали смо како да упакујемо и објавимо нову збирку поезије, овог господственог песника, инжењера, композитора и аутора култних песама “Кућерак у Срему”,  Данас није моја недеља”, “Пустите ме из ћелије”. Влада је волео људе. Зато је био рањив. Поносан и отмен, скроман и ненаметљив био је гадљив на лицемере и скоројевиће :

“Само глупи људи стреме за гламуром и црвеним теписима. Ми други знамо да једноставност и приступачност изједначује све на госте у овом животу. А да ћемо сви ,до једнога , једнога постати „звезде“, али на небу, види се голим погледом у небо”, говорио је као да рецитује.

“Мени је још Мика Антић говорио да треба да пишем, јер ми је давао награде за текстове мојих песама. Тек сада сам га послушао.

Варају и тебе и мене, онако самодопадљиви, каћиперни, снобовски надмени, уверавају нас да животиње немају душу, а ми знамо да то није тачно”, рече сузног ока мој путујући друг.

“Пиши Мишо. Све што мора да изађе из тебе је вредно записати. Доћи ће време када више нећемо држати оловку. Али написано ће за нама остати. Као траг, да смо некад и ми дисали.”, поновио је више пута.

Пишем, а слова ко од олова падају пред моје ноге ове ноћи када мој друг обилази небески луг, уз свирку тамбураша и вриску дасака старог салаша, и фијук кошаве, хук сове његава душа небом плови тамо где правда царује, тамо где нема накита титула и одела, тамо где душа столује. Сели се у Кућерак на небу, мој пријатељ, Влада Канић Земунац, Сремац, Србин, Норвежанин, Човек и Песник, тихи мудрац, отац, деда, друг и пријатељ.

Оде Влада благословен, “без бола непостидан миран”!

Код доласка пред престо – доћи ће до изражаја Твоја наративност”.

Борба са опаком болишћу приковала га је за постељу, али дух га није издао:

“Желим да се ушушкам у штали да загрлум краву и спавам, желим собу за плакање из Кућерка у Срему, Писаруку и Перу Сандокана да ме прате басом и хармоником…”

Хвала особљу дома “Моја кућа”, на веома високим стандардима у неговању пацијената. Хвала лекарима Пекићу, Станковићу, Љуби Минићу и др Ђоковићу!”Управо тако мој Мишо. Требало би да се једном напијемо. Полако. Да нам не би која реч промакла. Мало је саговорника, који су заслужили да чују праву реч”, говорио је Влада Канић, речит, стамен, поетичан, маштовит и талентован да пева душом и измами сузу!