Прогон српског имена
Пише: Др Милош Ковачевић, редовни професор
Употреба српског имена постаје, не од јуче, непожељна не само код не-Срба (пре свега Хрвата, Бошњака и Црногораца) него, што је тешко схватљиво, и код самих Срба. Разлика је само у томе што ће ту појаву кад долази изван Србије неретко осуђивати чак и владајући политичари, али ће преко ње прелазити готово је и не примећујући , а камоли осуђујући кад се она јавља у српској средини, а посебно кад је, не дај Боже, последица властитих српских поступака.
Сведоци смо недавних божићних рањавања српске деце на Косову и Метохији од стране Албанаца, и постновогодишњег напада ножем бошњачких хулигана на српску децу из Београда која су учествовала на фудбалском турниру у Сарајеву. Поводом тих, мало је рећи инцидената, огласили су се како председник Србије тако и министар иностраних послова Србије, пре свега због тога што су тамошњи медији, али и званични бошњачки и албански па и међународни представници, избегли да помену да су у питању српска деца. „За њих је“, вели председник Србије, „проблем да изговоре име српског народа, да кажу да су Срби. Заболело ме је што после напада на српску децу на КиМ нико од Еулекса, Американаца, Немаца, УН нико није рекао да су нападнута двојица српских дечака. Говорено је да су две особе, да нико не може да закључи ко је нападач и који је разлог. Једини разлог што је пуцано је јер су били наоружани бадњим дрветом. Пуцано је што су Срби.“ (Вечерње новости, 17. 1. 2023, 3). А напад на српску децу у Сарајеву код бошњачких медија и политичара окарактерисан је као напад на „спортисте из Србије“, „госте из Београда“, „учеснике фудбалског турнира“, „госте их хотела“, али, како констатује српски министар иностраних послова, „ни у једном саопштењу званичника из Сарајева није наведено да се ради о Србима и српској деци која су била мета напада – искључиво Бошњака.“ (Вечерње новости, 17. 1. 2023, 12).
Однос према српском имену можда се најбоље види на основу доследне неупотребе придева српски за све што је српско, посебно још ако се односи на Србе из Србије. Одавно је примећено да се у хрватским, босанским и монтенегринским (Миловим) медијима уместо „Србин“ и „српски“ кад се ти изрази односе на Србе и Србију готово искључиво употребљава „Србијанац“ и „србијански“. Разлози су више него јасни. Најпре то је жеља да се све што је српско сведе на „србијанско“, односно да се свему што није „србијанско“ укине статус српског, уз напомену да све што је „србијанско“ није нужно и српско, тако да се све српско своди само на део „србијанског“. Ту је затим и нескривена омраза према термину српски, чему је потврда и недавни наслов у Вечерњим новостима „Сарајеву смета све што алудира на Србе и Србију“(17.1. 2023), а још боља наслов у Политици (8. 2. 2023) „Гади им се придев српски„, што је констатација коју је новинар издвојио из пред верницима одржаног говора извесног професора Исламског педагошког факултета у Бихаћу да „сваком Бошњаку треба да се гади овој придjев српски„.
А какав је случај са употребом српског имена код самих Срба, посебно код Срба у матици Србији? Јасно је да код Срба, код народа српског, тај термин нe да није омражен, него је омиљен. Томе је најбоља потврда статус самог термина „србијански“ као синонима термину „српски“. Готово сви српски лингвисти или историчари, и то они из Србије, који су писали о значењском међуодносу придјева „српски“ и „србијански“ (Мирослав Николић, Егон Фекете, Иван Клајн, Мира Радојевић) – дошли су до унисоног закључка да придев србијански код Срба у Србији има негативну конотацију и да се доживљава „као нешто страно, туђе, чак и национално увредљиво“ (Мирослав Николић). Из тога би се онда могло закључити да је придев српски у Србији врло распрострањен у употреби. Такав закључак је у пракси, међутим, потпуно неутемељен.
Јер, као да у Србији државни естаблишмент не дели мишљење народа о пожељности употребе овог придева. Власти у Србији, или они који имају њихову подршку, тако годинама системски бришу придев српски где год им се учини да би могао асоцирати на значење „припадност Србима”, и тиме свесно врше насиље над српским језиком, излазећи у сусрет онима којима придев српски у свим контекстима и значењима смета. Најбољи показатељ су називи различитих институција, друштвених организација, предузеће и сл. у Републици Србији, у којима се, ради избегавања неподобне речи „српски“, употребљава граматички недопуштен присвојни генитив од именице „Србија“. Тако имамо „Радио телевизију Србије„, „Путеве Србије„, „Железнице Србије„, „Пошта Србије„, „Војска Србије„, „Бање Србије“ итд. Норма српскога језика каже да „не треба употребљавати беспредлошки посесивни генитив од једночланих израза у једнини за означавање припадања у ужем смислу (поседовања), него у таквим случајевима уместо посесивног генитива треба употребљавати посесивни придев“ (П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српскога језика). Зато, према правилима српске граматике, у свим наведеним називима уместо генитива Србије треба да стоји присвојни придев српски у првом речничком значењу „који се односи на Србе; који се односи на Србију“. Интересантно је да се на исти начин врше прогон српског имена из назива Српске православне цркве у монтенегринским (Миловим) медијима у Црној Гори (најбољи показатељ су новине „Побједа“), где се уместо назива Српска православна црква искључиво користи назив Црква Србије.
Ако је негде још у називу и остао придев „српски“, он се из тог назива покушава, и по правилу успева, избацити. Тако је до пре неколико година и Србија, као и готово све друге земље, у пасошу држављанство исписивано придевом – као српско. И то је било откад Србија има пасоше, па све док на захтев Странке за Санџак – заштитник грађана (омбудсман) Републике Србије и МУП Републике Србије придев „српски“ у рубрици држављанство нису заменили посесивном синтагмом „држављанство Србије“. Наиме, председник Странке за Санџак жалио се омбудсману да „стављање придева ‘српско’ [држављанство] значи, у ствари, да се ставља једна национална одредница, једно национално обележје, што није у складу ни са Уставом ни са Законом. Сви мањински народи, односно, несрпски народи у Републици Србији, подводе се под одредницу ‘српско’ и ми смо тражили да се то исправи“. Средства информисања пренела су да поступак није трајао ни годину дана, и да је „након више састанака, препорука заштитника грађана о измени садржаја рубрике држављанство усвојена“. Образложење омбудсмана мр Зорана Пашалића било је да је „потребно направити јасну разлику између националног идентитета или припадности и држављанства“, јер ће то „утицати на бољи осећај свих оних који јесу држављани Републике Србије, али који се не сматрају српским или делом српског национа“. Препоруку омбудсмана прихватило је Министарству унутрашњих послова, обавештавајући да се „од 1. октобра [2017] … у рубрику ‘држављанство’ у пасошу уписује искључиво ‘држављанство Републике Србије’, тако да не постоји могућност избора“. У целој процедури замене „српског“ држављанством „Републике Србије“ ни заштитник грађана ни Министарство унутрашњих послова ни било ко други из државних органа Републике Србије није нашао за сходно да затражи мишљење ниједне филолошке институције, па чак ни Одбора за стандардизацију српског језика.
Ово је вероватно уникатан пример у било којој држави и било ком језику да лингвистички неписмени омбудсман и „писмена полиција“ одређују подобност речником српског језика одређеног значења једне лексеме, овде лексеме „српски“. Или можда ипак постоји еквивалентан пример, али у фиктивној литерарној стварности. Наиме, заштитник грађана и МУП Републике Србије, а богами и многе државне институције, што се тиче прогона речи „српски“ из српских закона и прописа, понашају се баш као султан Абдулхамид Други из романа Испод таванице која се љуспа Горана Петровића. Тај султан је формирао нарочиту „комисију која се бринула да одређени изрази или имена никада не буду употребљавани у свему што се објави“. Реч „демократија“ није, међутим, била протерана као реч него је било протерано њено значење. Она је улазила у речи које „нису протеране већ су биле само мало друкчије објашњене“. Зар се однос султана Абдулхамида према речи „демократија“ не подудара са односом заштитника грађана и „српскога“ МУП-а према речи „српски“, која је за њих, а и за државу коју представљају, неподобна увек кад има значење „оно што се односи на Србију“. Тако се у име демократије у српским законима мења и прогони једно од основних значења речи „српски“.
Али, нажалост, то није једини пример законског прогона српског имена у држави Србији. Јер, као што вероватно нико није дошао на идеју да дозволи полицији, тј. МУП-у да одређује подобност значења речи, тако вероватно нико сем Срба није дошао на идеју да законски треба забранити и име Србија. А Народна скупштина Републике Србије усвојила је 17. новембра 2021. године Закон о изменама и допунама Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС“, бр. 109/2021) по коме „пословно име предузетника не може да садржи реч Србија, изведенице ове речи, укључујући и све облике који асоцирају на ту реч, као ни међународно признату ознаку Републике Србије – СРБ„. Наведеном никакав коментар није потребан, јер човек просто не може да поверује да у земљи Србији „предузетници“ не смеју употребљавати реч Србија, нити било коју другу не само која је од ње изведена него ни ону која на њу асоцира.
А да се забрана српског имена и српских симбола не односи само на „предузетнике“ него да може бити чак и разлог за суспензију с посла, и то у просвети, у земљи Србији, показује пример једног новосадског наставника хемије који је „суспендован након што се сликао са ђацима српске националности којима је сугерисао да подигну три прста, па је ту фотографију поделио на свом Инстаграм профилу уз натпис „Српчићи моји“ (Информер, 12. 2. 2022). Ето, докле се дошло: у земљи Србији не смеју се српска деца Српчићима звати, нити се пак смеју три прста подизати!?
Очито је неким Србима, а посебно не-Србима, проблем и што се српски језик зове српским. A већи што тим језиком не говоре само Срби – него и Хрвати, и Бошњаци и Црногорци. Управо то и јесте разлог што су четири невладине организације – ПЕН центар из Сарајева, Удруга Курс из Сплита, Центар за грађанско образовање из Подгорице и Удружење Крокодил из Београда – донеле 30. марта 2017. године у Сарајеву Декларацију о заједничком језику. Основни циљ Декларације садржан је у двема тврдњама: 1) да су „све четири постојеће стандардне варијанте (српска, босанска, хрватска и црногорска) равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“, и 2) „чињеница да се ради о заједничком полицентричном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели“, што ће рећи да је и српско и хрватско, и босанско и црногорско именовање језика равноправно, и да треба да буде на целом простору „заједничког језика“ прихваћено. Та два става из Декларације директно негирају научне филолошке чињенице, а у корист српске штете.
Првом тврдњом српски језик се изједначава са својим варијантама. Јер су историјске и научне чињенице недвосмислене: хрватска, бошњачка и црногорска варијанта, које су политички проглашене језицима, јесу само варијанте СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Зато је историјски и научно оправдан назив језика Срба српски језик, док је књижевни језик Хрвата заправо хрватскосрпски, Бошњака – бошњачкосрпски, а Црногораца – црногорскосрпски. Српски језик једини има статус лингвистички утемељеног језика, док се његове варијанте политички језици, што ће рећи језици само по политички наметнутом несрпском имену. Зато аутори Декларације и заступају научно неутемељено становиште да свако може тај заједнички језик „да именује како жели“. А више је него знано шта за Србе значи, чак и кад је у питању симболичка функција језика, именовање српског језика „босанским“: значи нестанак и Срба и српског језика у Републици Српској, и њихово утапање у тзв. Босанце и босански језик. Сличан је случај и са црногорским именом српског језика, чије признавање би значило укидање и Срба и српског језика у Црној Гори. Због тога наведена Декларација као основни циљ има „решавање“ српског националног и језичког питања у БиХ и Црној Гори, тако што ће се Срби превести у Босанце и Црногорце, а српски језик укинути у „босанском“ или „црногорском“, остављајући могућност да српски језик као варијанта обитава само у Србији. И да се све српско и у филологији сведе само на србијанско.
Иако су српски филолози опомињали српску јавност, пре свега политичку, о том заобилазно формулисаном антисрпском циљу Декларација, те опомене остале су без резултата. То се најбоље види по резултату протеста Владе Републике Хрватске и Хрватске академије знаности и умјетности, уз придруживање вијећа хрватске и бошњачке националне мањине у Србији, поводом констатације у основношколским уџбеницима у Србији о броју и саставу јужнословенских језика, констатације која је неспорни научни резултат низа србистичких књига и студија да „од језика насталих распадом српскохрватског језика међу јужнословенске језике треба сврстати српски језик, а у напомени навести да овај језик Хрвати називају хрватским, Бошњаци босанским/бошњачким, а неки Црногорци црногорским“. „Протестанти“ су тврдили да се таквим тумачењем „негира постојање хрватског и босанског језика“, а тиме и права хрватске и бошњачке мањине у Србији. Колико су таква реаговања заснована на „знанственим“ критеријумима најбоље показује чињеница да је Хрватска академија знаности и умјетности упутила захтев хрватском премијеру да услови „приступање Србије ЕУ – признавањем хрватског језика“. И тај хрватски и бошњачки захтев српски омбудсман (опет он!), али и повереник за људска права наложише Министарству просвете да измени дату формулацију, што Министарство и уради.
Невероватно је да било ко, а камоли „знанственици“, и то још академици, устврде да научна истина може негирати нечија национална права, без обзира да ли су она већинска или мањинска. Готово силогистички коментар на такве хрватске притужбе и њихово прихватање од стране „српског“ омбудсмана и повереника за људска права дала је новинарка Љиљана Бегенешић. „Да ли би се“, вели она, „мењали уџбеници математике када би неко рекао да два плус два није четири? Не би, јер у научну истину коју су утврдили математичари нико не сумња.
Али, када лингвисти кажу да хрватски не спада међу јужнoсловенске језике, већ да се у ту групу убрајају бугарски, македонски, словеначки и српски, а да српски језик Хрвати зову хрватским, Бошњаци босанским и неки Црногорци црногорским– е та научна истина мора да се коригује, а уџбеници у којима то пише да се промене.
То траже Хрвати, бесни што се негира постојање хрватског језика, а наше просветне власти спремно пристају, па ће уџбеник из граматике за осми разред бити промењен. Министарство просвете, иначе, ово је наложило на захтев омбудсмана који је опет по притужби Националног савета хрватске мањине контролисао Министарство и утврдио да су формулацијом у уџбенику повређена мањинска права.“ (Вечерње новости, 14. 4. 2022, 2).
Наведени примери само потврђују да се одавно однос званичне српске политике према српском језику и у Србији, а још више у окружењу, пре може окарактерисати као несрпски или чак антисрпски, неголи као однос са српских националних и филолошких позиција. Присетимо се само како је министар просвете Србије Гашо Кнежевић на уласку у XXI век изашао с идејом – од које се касније под притиском јавности ограђивао – да би „школски предмет ‘Српски језик и књижевност’ требало да изгуби свој национални предзнак и промени име у ‘Језик и комуникација’“ (НИН, 24. 4. 2003).
А ако треба да се промени назив српскога језика у школи, зашто да се не промени назив и највеће српске научне институције Српске академије наука и уметности, тако што ће се из назива избацити непожељни придев српска. Баш према критеријумима избацивања придева српски из назива држављанства, јер, забога, у академији има и оних који нису Срби!!! О томе је јавност обавестио академик Василије Крестић, наводећи да је Извршни одбор САНУ био донио једну од „најсрамнијих“ одлука „да из назива САНУ изостави одредницу да је српска и кад је председник [Никола Хајдин] пристао да се потписује као председник Академије, а не као председник САНУ. После вишемесечне битке коју сам“, вели Крестић, „због тога видио са Хајдином и његовим послушницима, они су одустали од намере да лише САНУ свог пуног назива, којег су се стидели. Због тог тешког преступа, због те срамоте коју су починили, не само да се нису извинили члановима Академије већ су преко тога прешли ћутањем као да се ништа није догодило. Нажалост, ни чланови Академије никад нису поставили питање шта се крило иза те намере и ко сноси одговорност за противзаконити и противстатутарни атак на САНУ“ (Печат, 23. 3. 2012, 30).
А ако је руководство Академије хтело ослободити САНУ српске одреднице, зар је онда чудно што САНУ не жели промену српскохрватског имена на корицама најзначајнијег српског лексикографског дела: Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Наиме, тај рјечник за чију је израду иницијативу дао још Стојан Новаковић 1888. године, а који је Српска краљевска академија далеке 1893. године засновала као Речник српског књижевног и народног језика, од свог првога тома, који је под уредништвом Александра Белића изашао 1959. године, до 21. тома, који је штампан 2021. године – на корицама носи српскохрватско име. Тешко је наћи разлоге непромени српскохрватског у српско име језика на посљедњих шест томова Речника САНУ (од петнаестог из 1996. године). Јер, данас чак нема ни политичких разлога који су А. Белића, без сумње, определили да Речник српског књижевног и народног језика 1953. године, у Титовом режиму, преименује у Речник српскохрватског књижевног и народног језика.
Али, очито, они који су меродавни да промене име речнику, а то је Српска академија наука и уметности, или, прецизније речено, њено Одељења језика и књижевности, имају неке своје, а у основи несрпске, критеријуме који их руководе у ставу да речник и даље излази под именом непостојећег језика, односно да се именом речник „ограђује“ од српскога језика. Чини се да ће се пре догодити да Академија избаци придев „српски“ из свог називу него што ће тај придев ставити на корице најзначајнијег српског речника. Притом Академија заборавља да је, како истинито закључује Зоран Аврамовић, „одржавање бившег назива државног језика заправо колективно понижавање нације и њених припадника. Није реч само о томе да су несрпске нације у СФРЈ одбациле име српског језика и стварали своје политичке језике, већ о томе да нација која је вековима знала за име свог језика прво прихвати у СФРЈ нови државни језик, а потом настави да га одржи и после нестанка те државе и њеног језика. Ако има удара на културно достојанство народа, ево га у речнику српскохрватског језика“ (Вечерње новости, 2. 11. 2022).
Шта рећи на крају о прогоњеном и у највећем броју случајева прогнаном српском имену одатле где би се оно не само очекивало него би и морало бити? Анализа показује да државни естаблишмент по правилу не употребљава придев српски кад год треба изаћи у сусрет онима којима придев српски у свим контекстима и значењима смета. Чињеница да је придев српски употребно готово подједнако „неподобан“ и код Срба и код не-Срба, сугерише закључак да се српски естаблишмент стиди употребе српскога имена. На основу наведених примера прогона српскога имена тешко је не помислити да је у питању презир према српском имену, односно самопорицање српског имена и у самој Србији. Зато је можда потребно покренути и иницијативу за доношење закона о заштити српскога имена, будући да неће проћи много времена кад ће неки политички утицајни „Србин“ или нека национална мањина у Србији затражити да се промени и сам назив државе Србије, јер и он асоцира на Србе!
*Аутор је професор на Филолошком факултету у Београду и руководилац Одељења за српски језик Андрићевог института у Андрићграду
Преузето: Искра
