Где је нестало 100.000 Срба из Нове Србије?

Да су некада у централној Украјини живели Срби данас сведоче само називи насеља Београд, Панчево, Суботица, Вршац, Ковин, Сента, Кањижа, Бечеј , Смедерево…

 Пише: Душан Марић

Срби са великом пажњом свакодневно прате рат у Украјини, али мало њих зна да у тој огромној руској земљи, коју су бољшевици отели од руског народа и прогласили за засебну државу, у њеном централном делу, као и у источном делу, у рејону Лугањска, постоје читаве области, са десетинама градова и села, које су основали Срби и деценијама били њихово једино становништво.

По њима је царска Москва једној од тих области дала име Нова Србија, а другој Славеносрбија, са насељима Београд, Панчево, Земун, Вуковар, Сента, Кањижа, Ковин, Бечеј, Сланкамен, Вршац, Смедерево, Суботица…која и данас постоје.

Нова Србија (данашња Кировградска област) је почињала од Дњепра на истоку, па скоро до Румуније на западу. Славеносрбија се налазила у данашњој Лугањској и Доњецкој области.

Први Срби у данашњу Украјину стигли су  1690 године, након велике сеобе са Косова и Метохије, под вођством Арсенија Чарнојевића. Већина од око 40.000 српских породица која је због турског зулума оставила завичај населила се у Војводину, али је мањи број преко Румуније стигао до козачких степа између Дњепра и Дона, где су по одобрењу руског цара  Петра Великог формирали прва српска војничка насеља.

Њихов задатак је био да штите југоистиочну границу царске Русије. Историографија бележи неколико десетина чувених породица српског порекла, које су играле значајну улогу у изградњи руске империје, посебно у 18. веку.

Најчувенија и најуспешнија је породица Владиславић, из Источне Херцеговине, чији је претеча гроф Сава Владиславић „догурао“ до саветника, министра и човека од највећег поверења Петра Великог. Сматра се оснивачем руске обавештајне службе. Као изасланик великог императора, с којим се први пут срео 1702. године у Азову, потписао је мировни споразум са турским султаном на Пруту и војни савез са кнезом Молдавије. Са папом је преговао о конкордату између Москве и Ватикана а највећи успех му је тај што је практично разграничио Кину и Русију. Граница дуга неколико хиљада километара, коју је он испреговарао и утврдио, очувала се до данашњих дана.

За заслуге Петар Велики му је поклањао титуле, дворце и градове а, између осталог, и велике поседе у Украјини, код града Нежин. Он и његови синовци имали су поседе и у Кијеву.

О једном од њих, Гаврилу Владиславићу записано је и ово: „Беше човек разума и праксе. Сва га се Мала Русија (област у Украјини) бојала“.

Осим Владиславића руску историју су, углавном као пуковници и генерали, исписивали и Милорадовићи, Шевићи, Текелије, Хорвати, Божићи, Прерадовићи, Рашковићи, Наранџићи…Знаменити генерал Симеон Зорић, рођен 1743. године у Чуругу, био је омиљени љубавник царице Катарине Велике. У њеној постељи је наследио чувеног кнеза Потемкина.

У својој књизи „Гроф Сава Владиславић“ Јован Дучић пише да се „у 18.веку у Јужној Русији налазило 100.000 Срба, где је била створена наручита српска област Нова Србија“,  својеврсна војна граница руске царевине према суседима.

Канцелар Петра Великог Галовкин 1712. године пише Михаилу Кантакузену о спремности српског народа да се под командом руског цара бори за ослобођење од Турака и у том писму помиње пуковника Вулина, „који има до 20.000 спремне војске“.

-Могу вам рећи да је тај пуковник Вулин послао царском величанству једног свог нарочитог поручника са изјавом да су готови одмах доћи са 10.000 војника у службу цару.

Најмасовнији долазак Срба у руске степе догодио се 1751. године. Њему је претходио турско-аустријски рат 1737-1739. године, друга велика сеоба Срба из окупиране домовине, под вођством Арсенија Јовановића, која се одвијала у две фазе.

У првој Срби су се зауставили у Војводини, где је бечки двор од њих формирао две војне крајине, Потиску и Поморишку. Срби су преузели обавезу да бране јужну границу аустријског царства, а заузврат су имали слободу и били ослобођени плаћања пореза.

Међутим, због династичких борби, а да би себи обезбедила подршку угарског племства, 1750. године Марија Терезија укида српске војне крајине и то подручје препушта Мађарима. Који Србима намећу статус својих кметова.

Притиснути терором Срби доносе одлуку да се селе у Русију. Главни организатор сеобе био је пуковник граничне српске милиције Јован Хорват, који је у Бечу ступио у контакт са руским послаником грофом Михаилом Петровићем.

Занимљиво је да је сеоба Срба из Војводине у Русију извршена уз знање и подршку бечког двора, јер је због заједничких ратова против Турака Марија Терезија настојала да има што боље односе са Петроградом.

Преко Петровића Хорват чини преписку са двором руске царице Јелисавете, која 7. јула 1751. године пише свом посланику да јави Хорвату „да ће не само он с другим официрима, него колико год њих би од српског народа у нашу империју прећи хтело, као једноверни с нама у служби, у поданство наше примљени бити”.

Сеоба почиње у септембру, а према сачуваним писаним траговима прва група од 218 Срба, предвођена Хорватом, стигла је у Кијев 10. октобра 1751. године.

Три месеца касније руски Војни колегијум донео је одлуку да се од новопридошлих српских избеглица формира насеље Нова Србија.

У септембру 1752. године  забележен је долазак групе  од 800 Срба под командом аустријског потпуковника Милоша Шевића, који у мају следеће године (између ушћа река Бахмут и Лугањ) формирају војно насеље Славеносрбија, уз које ниче петнаестак српских села.

Славеносрбија је била под непосредном управом руског царског Сената. Насељеници су служили у Бахмутској хусарској регименти.

У својој студији  „Српска насеља у Русији“, која је штампана 1923. године, академик Мита Костић наводи да је у Новој Србији живело најмање 2.200, а у Славеносрбији око 3.000 српских породица, а да се највише њих доселило из Потиске крајине (Мартоноша, Кањиже, Сенте, Бечеја, Турије, Србобрана, Бачког Градишта, Титела, Мошорина и других места), као и из Поморишке крајине (Печка, Арад…).

У наредним годинама њима се придружио велики број Срба из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације.

Српске породице су у то време живеле у великим задругама, бројале су десетак и више чланова, по чему се може претпоставити да је у нови завичај из Србије стигло између 30 и 50 хиљада душа.

Како се њихов број повећавао, тако се назив Нова Србија и Славеносрбија проширио на читаве области донске степе у којој су ницала српска села.

Нажалост, само деценију касније Срби досељеници доживљавају поново тужну судбину из Војводине.

Ширењем Русије према Црном мору, српска погранична насеља су изгубила значај, а нова царица Катарина Велика је 1962. године донела одлуку о укидању самосталних српских области и њиховом припајању новоформираним руским губернијама.

Од Нове Србије настаје Новорусијска губернија, а Славеносрбија постаје њена Јекатаринска провинција.

Давањем повластица, Катарина на то подручје убрзано досељава десетине хиљада Руса. Одвојени од матице, бројчано надјачани, изложени диктату моћне царевине Срби су били изложени убрзаној асимилацији. Томе је свакако допринела сличност српског и руског језика и исти црквени обреди.

У покушају да пронађе своје рођаке који су пре 60 година одселили у Русију, у Новомиргороду, Сава Поповић Текелија, први Србин који је стекао титулу доктора наука, се 1811. године запутио у братску словенску земљу.

Међутим, упркос свим напорима, у Новомиргороду не само што није нашао ни једног рођака, већ ни једног Србина. Сви они у међувремену постали су Руси.

О убрзаној асимилацији руских Срба сведоче и следећи подаци. У попису становништва у донској области из 1862. године помиње се само 1.000 Срба, док се у статистици из 1900. године Срби више не помињу. Данас о њиховом постојању у земљи Тараса Буљбе сведоче имена српских насеља која су донели из постојбине.

Убрзо након формирања Славеносрбије Јован Шевић је од руских власти добио чин генерала. Славеносрбија је укинута након његове смрти, али су бројни Шевићеви потомци остварили истакнуте каријере у руској царској војсци, па је то једна од ретких српских породица чија се лоза може пратити до данашњих дана.

На почетку рата у Лугањској и Доњецкој области српски и руски добровољци формирали су јединицу коју су назвали Хусарски пук Јован Шевић, која је дала значајан допринос победама над војним формацијама украјинске хунте али и оживљавању сећања на донске Србе и њихову тужну судбину.

Драматична сеоба Срба у Русију и сведочанства која је о њој објавио академик Мита Костић послужила су Милошу Црњанском као основ за писање романа „Сеобе“, у којем је један од главних ликова управо пуковник Шевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.