Zašto je Austrougarskoj oprošten genocid nad Srbima?

Tobože zarad mira i zajedničkog života u državi Srba, Hrvata i Slovenaca za užasne zločine u Prvom svetskom ratu niko nije odgovarao, a to je dovelo do nova dva genocida u prošlom veku nad srpskim narodom

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Mnogo je dokaza na osnovu  kojih se može zaključiti da su  stradanja stanovnika Bosne i  Hercegovine za vreme Prvog svetskog rata bila daleko veća nego drugih zaraćenih, a neokupiranih država. Dok je stanovništvo okupiranih država stradalo od osionih okupatora dotle su Srbi iz Bosne i Hercegovine stradali od „sopstvene“ države,  “svoje” vojske i svojih komšija – muslimana i Hrvata.

O užasnim zločinima najviše su pisali Vladimir Ćorović, čije je epohalno delo kasnije dopunio okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović  što smo delom pokušali da prikažemo u serijalu u poslednjih sedam dana.

Austrougarska je bila jedinstven primer države – Dvojne monarhije koja je otvorila dva fronta: jedan prema neprijateljskoj državi a drugi prema jednoj svojoj pokrajini (BiH) ili većini stanovnika te pokrajine. Žrtva tih  ratnih zločina bili su Srbi!

Zašto su izostali kazne za planirane, bestijalne ratne zločince i njihove planere i naredbodavce? Da li je na to uticao specifičan medjunarodni pravni položaj BiH i tada nerazvijeno medjunarodno ratno i humanitarno pravo ili nedostatak političke volje da se obračuna sa zločincima?

Ovo su neka od pitanja na koja nauka i struka još nisu dali adekvatne odgovre!

Na mirovnim konferencijama posle Velikog rata radja se, kao i u široj javnosti, saglasnost da ratni zločini, s obzirom na težinu povreda koje nanose osnovnim civilizacijskim vrednostima, zahtevaju pravedno ali strogo kažnjavanje. Ali, strahote i žrtve ratova kojim obiluje  istorija  Velikog kao nisu doovljno razvile svest o neophodnosti suzbijanja rasprostranjene kulture nekažnjivosti ratnih zločina koji su tradicionalno smatrani “nužnom” kolateralnom pojavom u oružanim sukobima. Ta svest će tek doći do izražaja I razvoja  posle Drugog svetskog rata  i tokom nirnberški suđenja.

Zato su nakon Velikog rata, zbog nedostatka političke volje, izostali  su adekvatni odgovori međunarodne zajednice na zverstva, medju kojima su  izuzetno upadljiva bila ona koja su sitematski planski sprovodjnea protiv Srba. Posmatrano sa današnjih stanovišta medjunarodnog krivičnog zakonodavstva  sve su to bila teška kršenja međunarodnih standarda ljudskog ponašanja ili humanitarnog prava, ali i domaćeg austrijskog i ugarskog krivičnog zakonodavstava.

Pravosudno suočavanje sa zločina i ratnim zločinima i njihov krivičnopravni tretmanom  u Bosni Hercegovini  imalo je brojne specifičnosti koje potiču iz posebnih karakteristika ovih krivičnih dela koje su  počinile  vojne jedinice pod komandom Dvojne monarhije.

Sam  medjunarodno pravni položaj i kolonijalni status Bosne i Hercegovine u okviru Dvojne monarhije, kao  prvo okupirane po osnpovu velje velikih sila, a potom i jednostrano aneksirane teritorije od1908. godine, nametao je  potrebu da se u krivičnopravnom smislu reaguju na poseban način, odnosno sa određenim odstupanjima u odnosu na uobičajene puteve tretiranja krivičnih dela. Da je BiH ostala  okupiran teritrija i da vlade Srbije i Rusije nisu priznale aneksiju, na civilno stanovništvo BiH bez iaikvih dilemma morale  bi da se  primene odredbe tzv. Haškog prava ili ratno pravo, koje utvrđuje prava i obaveze zaraćenih strana tokom izvođenja vojnih operacija, i ograničava načine nanošenja gubitaka neprijatelju.  U korpusu tzv. Haškog prava najrelevantniji izvori sadržani su u sledećim međunarodnim ugovorima koje, u najvećoj meri, propisuju pravila ratovanja: Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata (IV Haška konvencija) iz 1907, Pravilnik uz IV Hašku konvenciju (Haški pravilnik) takođe iz 1907. godine.

Sen Žermen: Ovde je sahranjena Austrougarska i iscrtane granice države Srba, Hrvata i Slovenaca

To je posledica posebnosti sveukupne krivičnopravne materije ratnih zločina, od njene oslonjenosti na međunarodnopravne ugovorne i običajne izvore do načina primene itumačenja pojedinih krivičnopravnih načela i instituta. Ratni zločini su predmetizučavanja jedne relativno mlade pravne discipline, međunarodnog krivičnog prava, koja je definitivno inaugurisana tek u drugoj polovini XX veka i koja se po svojojprirodi i osobinama nalazi između nacionalnog krivičnog prava i međunarodnogjavnog prava, uključujući tu i međunarodno humanitarno pravo, odnosno pravo oružanih sukoba.

BIH je u period od 1878. do 1918. Godine bila novosonvani austrougarski kondominijum nastao vojnom okupacijum na osnovu dogovora velikih sila na Berlinskom kongresu, tako da se omah u startu odredbe Haškog ratnog prava nisu mogli  primeniti na bosankse slučajeve.  Dodatna tumačenja sa mirovnih konferencija posle Velikog rata  i odredbe mirovni ugovora dali su konačnu potvrdu da  su ubistva, vešanja, interniranja i propogoni u cilju  istrebljenja Srba – bili jedinstveni  ratni zločini tokom Velikog rata.

BiH je u periodu od 1878 do 1918. godine bila novoosnpvani austrougarski kondominijum nastao vojnom okupacijum na osnovu dogovora velikih sila na Berlinskom kongresu, a zatim kolonija uspostavljena aneksijom.

Stanovnici BiH nisu pravno bili ni austrijski niti ugarski državljani, nego su tretirani kao bosanskohercegovački zemaljski pripadnici. Kao corpus separatum unutar Monarhije Bosna, međutim, nije bila ravnopravna sa njene druge dvije države. BiH nije imala nikakvih samoupravnih prava, niti je mogla učestvovati u tzv. zajedničkim poslovima u Monarhiji, pa se u političkom pogledu nalazila u potpuno zavisnom položaju u odnosu na Austriju i Ugarsku.

Bosnom i Hercegovinom su zajednički upravljale Cislajtanija (Austrija) i Zemlje Krune svetog Stefana (Mađarska) posredstvom zajedničkog ministarstvo finansija.

Prema Zemaljskom  ustavu BiH iz 1910. godine, Car je proglasio Bosnu i Hercegovinu jedinstvenom administrativnom teritorijom pod odgovornim vodstvom zajedničkog ministra finansija. Implementacijom ustava, položaj Bosne i Hercegovine se nije promenio. Ostala je corpus separatum administriran od strane Austrije i Mađarske. Ustav je implementirao tri nova administrativna nivoa: Bosanski sabor (Diet Bosne) imao je savetodavnu a ne zakonodavnu ulogu, Nacionalno vijeće i općinska vijeća.

Austrougarska upravna vlast je u BiH imala dva bitna obilježja: Vrhovna upravna vlast pripadala je zajedničkoj (austrougarskoj) vladi, u čije ime je administraciju vršilo zajedničko ministarstvo finansija, što nije bio slučaj ni sa jednom drugom pokrajinom u Monarhiji; za sve vreme austrougarske uprave nisu u BiH bili potpuno odvojeni ni razgraničeni vojna i civilna vlast.

Pri zajedničkom ministarstvu finansija u Beču postojao je Bosanski biro, koji je preko Zemaljske vlade u Sarajevu stvarno upravljao Bosnom i Hercegovinom. Zemaljsku vladu su sačinjavali: zemaljski poglavar, civilni adlatus i šefovi odjeljenja. Vlada je u početku imala tri odjeljenja: administrativno, finansijsko i pravosudno, a kasnije je osnovan građevinski, odnosno privredni odjel, te odjeljenje za nastavu i bogoštovlje i tehničko odjeljenje. Titularni šef vlade bio je zemaljski poglavar, ali je njenim radom stvarno rukovodio civilni adlatus neposredno potčinjen Bosanskom birou, odnosno zajedničkom ministru finansija. Reorganizacijom uprave 1912. godine ukinut je položaj civilnog adlatusa, a rukovođenje vladom povjereno je neposredno zemaljskom poglavaru, kome je u tom poslu pomagao zamjenik zemaljskog poglavara. Zemaljski poglavar je bio istovremeno i komandant okupacionog korpusa u BiH. Funkciju zemaljskog poglavara u Bosni su stalno obavljali visoki carski oficiri. To je bila osobenost Bosne, jer ni u jednoj drugoj pokrajini Monarhije zemaljski poglavari nisu mogli istovremeno biti vojni komandanti.

Ono  što za  pitanje tretiranja zločina u Velikom ratu posebno bitno je  činjenica da stanovnici BiH nisu pravno bili ni austrijski  niti ugarski državljani,  nego su tretirani kao bosanskohercegovački zemaljski pripadnici. Kao corpus separatum (posebno telo) unutar dvojne monarhije. Zemaljski  ustav BiH im garantovao  izvesne slobode i prava koje su srpskom  narodu za vreme Vleikog rata nemilosrdno ukidane  izigravane. U BiH i Srbiji Dvojna monarhija je brutalno kršila odredbe iz tada važeži Haških konvencija i dokumenata.

Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata (1907), u preambuli,  ističe da su odredbe ove Konvencije i Pravilnika bile  “nadahnute  željom da se ublaže zla rata, koliko god to vojne potrebe dozvoljavaju, namenjene su  da služe kao opšte pravilo ponašanja učesnika u ratu, u njihovim međusobnim odnosima i u njihovim odnosima sa stanovništvom.” Konvencija je uključila  Martensovu klauzulu, a države potpisnice su se obavezale da svoje vojne snage  snabdeju uputstvom koje će dati svojim kopnenim snagama i koje će biti u skladu sa Pravilnikom o zakonima i običajima rata na kopnu, priloženim uz ovu konvenciju.

Prema analizi dr BrunaVekarića, iznetoj u njegovoj doktorskoj disertaciji  koja proučava specifičnosti  tretmana ratnih zločina, “Haški pravilnik” (1907) donosi dredbe sa pravilima ponašanja učesnika u ratu, u njihovim međusobnim  odnosima i odnosima sa stanovništvom. “Pravilnik o zakonima i običajima suvozemnog rata” koji je poznat pod  skraćenim nazivom “Haški pravilnik” u članu 1. ističe da se ratno pravo i prava i dužnosti zaraćenih strana koja iz njega proizlaze, ne primenjuju samo na redovnu  vojsku već i na milicije i dobrovoljačke odrede koji ispunjavaju sledeće uslove:

  • 1) da imaju na čelu ličnost odgovornu za svoje potčinjene;
  • 2) da imaju stalan znak raspoznavanja koji se može razlikovati sa udaljenosti;
  • 3) da otvoreno nose oružje i
  • 4) da se pri svojim operacijama pridržavaju zakona i običaja rata.

U zemljama u kojima milicije ili dobrovoljački odredi sačinjavaju vojsku, ili njoj pripadaju, oni su obuhvaćeni nazivom “vojska”.

Stanovništvo neokupirane teritorije  koje se približavanjem neprijatelja spontano digne na oružje protiv napadačkih trupa  nemajući vremena da se organizuje smatraće se učesnikom u ratu ako otvoreno nosi oružje i ako poštuje zakone i običaje ratovanja. Oružane snage zaraćenih strana mogu se sastojati od boraca i neboraca. U slučaju da ih neprijatelj zarobi, jedni i drugi imaju pravo da se sa njima postupa kao sa ratnim zarobljenicima.

Po Haškom pravilniku, ratni zarobljenici su u vlasti neprijateljske vlade, ali ne i pojedinaca i vojnih jedinica koje su ih zarobile i sa njima se mora postupati  čovečno. Sve što im lično pripada, izuzev oružja, konja i vojnih papira, ostaje njihova svojina. Država može upotrebiti ratne zarobljenike kao radnike, prema njihovom činu i sposobnosti, izuzev oficira. Ti radovi ne smeju biti prekomerni, niti smeju imati ma kakve veze s ratnim operacijama. Vlada u čijoj se vlasti nalaze ratni zarobljenici dužna je da ih izdržava.

Posebno značajna odredba “Haškog pravilnika”, navedena u članu 22., jeste ona kojom se afirmiše stav da “zaraćene strane nemaju neograničeno pravo izbora sredstava borbe protiv neprijatelja. Konstatuje se da su , osim zabrana ustanovljenim drugim konvencijama, u toku vođenja neprijateljstava posebno zabranjene sledeće aktivnosti:

  • 1) upotreba otrova i otrovnih oružja;
  • 2) “verolomno ubijanje” ili ranjavanje lica koja pripadaju neprijateljskom narodu ili vojsci;
  • 3) ubijanje ili ranjavanje neprijatelja koji se, pošto je položio oružje ili ostao bez sredstava za odbranu, bezuslovno predao;
  • 4) objavljivanje da se nikome neće poštedeti život;
  • 5) upotreba oružja, metaka ili materija sposobnih da prouzrokuju nepotrebne patnje;
  • 6) upotreba, protivno pravilima, zastave parlamentara, državne zastave ili neprijateljske vojne oznake i uniforme, kao i znakova obeležavanja predviđenih Ženevskom konvencijom;
  • 7) uništavanje ili plenidba neprijateljske imovine, osim slučajeva kad bi ta uništavanja ili zaplene imperativno nalagala vojna potreba;
  • 8) proglašavanje ugašenim, obustavljenim ili nedopustivim prava i tužbe državljana protivničke strane.

Pravilnikom se, takođe, uvodi zabrana napadanja ili bombardovanja bilo kojim sredstvom nebranjenih gradova, sela, naselja ili zgrada. Osim toga, prilikom opsada i bombardovanja moraju se preduzeti sve potrebne mere da se poštede, koliko je god to moguće, zgrade posvećene verskim obredima, umetnosti, nauci i dobrotvornim svrhama, istorijski spomenici, bolnice i sabirališta bolesnika i ranjenika, pod uslovom da nisu u isto vreme upotrebljeni u vojne svrhe.

Vekarić ističe da “Haški pravilnik” sadrži brojna pravila o zahtevanom ponašanju okupacionih vlasti na okupiranim teritorijama. Teritorija se smatra okupiranom kad je stvarno potčinjena vlasti neprijateljske vojske i obuhvata samo one teritorije gde je ta vlast uspostavljena.

Ratni zločin je, prema definiciji  koju objavljuje Bruno Vekarić, krivično delo kojim se, kršenjem krivičnog zakona ili  norme međunarodnog opšteg pravnog akta od strane pojedinca, bitno ugrožavaju opšteprihvaćene ljudske vrednosti i teško povređuju osnovna ljudska prava i slobode; čije gonjenje i izvršenje kazne ne zastareva a za postupanje, bez obzira na državljanstvo učinioca i mesto izvršenja, može biti nadležan i sud strane države ili međunarodni sud.“

Na mirovnim konferencijama odobrena je omogućnosti  primene odredbi Haškog ratnog prava i na zločine počinjene nad zemaljskim pripadnicima Bosne i Hercegovine. Pored toga, jasno da su mnogi  zločini mogli da se procesuiraju i  primenom odredbi domaćeg krivičnog zakonodavsta ( Austrijskog il i ugarskog krivičnog zakonika).  Ti domaći materijalno pravni propsii sankcionisali su i ubistva, kradje, plajčke…

Primena  normi medjunarodnog ratnog prava, koje u bilo u povoju u  vreme Velikog rata, zavsila od mnogo političkih faktora, koji su imali  presudan uticaj da se zločinci izvuku  bez adekvatne kazne!

Aleksandar Levi, u  studiji „Krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz aspekta jugoslovenskog zakonodavstva“  napominje da je u Velikom ratu posebno Nemačka bila iniciajtor surovosti i razaranja. Prema Levijevim rečima o tome svedoče i psimene naredbe za najteći banditizam, najveća razaranja, ubijanja talaca,civilnog stanovništva , pljačke imvine, paljenja… Za sve to su postojale naredbe komandanata, koje su i bile izvršene, o čemu svedoče nalazi i izveštaji više komisija u solobodjenim zemljama koje su bile pod Austrougarskom i Nemačkom.

Pojedine odredbe Versajskog ugovra o miru sa Nemačkom direkto su okrivile Viljema Drugog za vodjenje razbojničkog rata . Tim ugovorom bilo predvidjeno formiranje medjunarodnog suda koji bi sudio. Slične odredbe o procesuiranju i pozivanju na odgovornst krivaca koji počinili ratne zločine u Velikom rartu imaju i ugovori o miru sa Austrijom u Sen Žermenu, sa Italijom u Trianonu  i Bugarskom u Nejlu.

Dva dana posle austrougarske predaje vlasti u Bosni i Hercegovini je, 21. oktobra/3. novembra, u Padovi potpisan ugovor o primirju između glavnih savezničkih i udruženih država i Austrije kojim je previđeno povlačenje austro-ugarske vojske na južnu granicu Austrije, tj. znatno severnije od Bosne i Hercegovine. Od narednog dana (4. novembra) napuštene teritorije su mogle da zaposednu savezničke vojske, tj. i srpska vojska. Srpska vlada je izjavila da je zadatak vojske ograničen na održavanje reda i mira pod kontrolom bosanske vlade. Time je, posle više vekova, Bosna i Hercegovina dobila sopstvenu upravu.

U naučnom radu „Bosna i Hercegovina za vreme Prvog svetskog rata“ Momir Milojević, sa beogradskog Pravnog fakuleta,  ističe da su ugovori o primirju s Austrijom i Mađarskom (od 13. novembra 1918.) su stvorili privremeno stanje koje je trajalo do 18. novembra/1. decembra 1918. kada je proglašena zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca u čijem se sastavu našla i Bosna i Hercegovina. Taj položaj je potvrđen ugovorima o miru s Autrijom, potpisanim u Sen Žermenu 10. septembra 1919 (čl. 27, t. 4) i Mađarskom, potpisanim u Trianonu 21. maja/4. juna 1920 (čl. 27, t. 2). Austrija je priznala Državu Srba, Hrvata i Slovenaca (čl. 46. Senžermenskog ugovora), njene granice (čl. 89) i odredbe mirovnih ugovora (čl. 90). Isto je učinila i Mađarska (čl. 41, 74, st. 2. Trianonskog ugovora).

Stanovnici teritorija koje su bile sastavni deo Austrougarske su postali državljani država koje su na njima stekle suverenu vlast (čl. 70. Senžermenskog i čl. 61. Trianonskog ugovora) a izuzetno je preddviđena mogućnost opcije za državljanstvo

Austrije i Mađarske ili, zbog razlike u pogledu vere ili jezika na delovima teritorijakoji su bili u sastavu Austrougarske, za državljanstvo Države Srba, Hrvata i Slovenaca, Italije, Čehoslovačke, Poljske ili Rumunije. Oni ne mogu da budu uznemiravani ili proganjani zbog političkog delovanja od 28. jula 1914. do priznanja suverenosti na tim teritorijama Austrougarske (čl. 92. Senžermenskog i čl. 76. Trianonskog ugovora).

Ova opšta abolicija za političko delovanje ne isključuje krivičnu odgovornost za dela protiv zakona i običaja rata koja se nazivaju jednim imenom ratni zločini. Na taj način su ratnim zločinima nazvana i dela učinjena protiv stanovnika sopstvene države od strane njenih državljana, dakle ne u međunarodnim oružanim sukobima kao pripadnici oružanih snaga različitih država. U ovom slučaju oni su to postali krivična dela). Države na čijim se teritorijama nalaze lica optužena za krivična dela mogu da im sude i da ih kažnjavaju po svojim zakonima čak i ako je protiv njih pokrenut postupak u Austriji ili Mađarskoj ili u nekoj savezničkoj državi (čl. 172, st. 1. Senžermenskog i čl. 157, st. 2. Trianonskog ugovora). Austrija i Mađarska su se obavezale da izruče takva lica državama koje to zahtevaju (st. 2. navedenih ugovora).

Milojević, napominje da u ove odredbe su unete u ugovore o miru na predlog Komisije za ratnu odgovornost i kažnjavanje Konferencije mira, odnosno njenog člana Slobodana Jovanovića koji je, na ličnu inicijativu, za to pridobio delegate Grčke i Rumunije. Komisija je smatrala da nije samo Nemačka prekršila pravila međunarodnog prava pa su takve odredbe unete u ugovore o miru sa svim neprijateljskim državama. U ugovorima sa Austrijom i Mađarskom je predviđeno da odredbe koje se odnose na te države važe i za države koje su dobile teritorije koje su pripadale Austrougarskoj ako se na njihovim teritorijama nalaze lica optužena za dela protiv ratnih zakona i običaja (čl. 276. Senžermenskog i čl. 160. Trianonskog ugovora).

Ako su u pitanju njihovi državljani vlada će preduzeti potrebne mere za njihovo gonjenje i kažnjavanje na zahtev zainteresovane države i u sporazumu sa njom (čl. 176, st. 2. Senžermenskog i čl. 160, st. 2. Trianonskog ugovora). Tako su Država SHS, Rumunija, Čehoslovačka, Poljska i Italija dobile pravo da sude tim licima za zločine učinjene protiv bilo koje države. Izvršiocima krivičnih dela protiv državljana više savezničkih i udruženih država sudiće zajednički vojni sudovi sastavljeni od sudija vojnih sudova zainteresovanih država (čl. 174, st. 2. Senžermenskog i čl. 158, st. 2. Trianonskog ugovora). Milojević u već  pomenutom naučnom radu smatra da je to bio začetak ideje o zajedničkom kažnjavanju za krivična dela koja nemaju određeno geografsko opredeljenje koja je ostvarena u Nirnbergu 1945–1946. godine.

Ugovor o miru sa Turskom, potpisan u Sevru 29. jula/10. avgusta 1920, je sadržao slične odredbe. Povrh toga Turska je bila dužna da savezničkim i udruženim državama izruči lica koja one smatraju odgovornim za masakre (pokolje) koji su izvršeni na celoj teritoriji koja je bila sastavni deo Turske carevine od 1. avgusta 1914. godine (čl. 230, st. 1). Savezničke i udružene države su zadržale pravo da obrazuju sud za suđenje optuženima a turska vlada je dužna da prizna taj sud (čl. 230, st. 2).

Ako Društvo naroda obrazuje sud nadležan da sudi za navedene masakre savezničke i udružene države zadržavaju pravo da pomenute optužene predaju tom sudu a turska vlada se obavezuje da prizna taj sud (čl. 230, st. 3). Bio je to pokušaj da se obrazuje međunarodni sud za suđenje zločina protiv čovečnosti i genocida (izvor -J. Graven /1970/: Le difficile progrès du règne de la justice et de la paix internationales par ledroit. Des origines à la Socitété des Nations, René Cassin amicorum discipulorumque liber II).  Reč je bila o masovnom ubijanju Jermena koje je počelo još u drugoj polovini 19.  veka  što je dovelo do njihovog iseljavanja i prelaska u tadašnje susedne države Grčku i Srbiju. Već od 1885. se beleže jermenske porodice u Beogradu, Valjevu, Kraljevu, Čačku i drugim gradovima gde su našli novi smeštaj.

Ovi mirovni ugovori  bili su  medjunarodni sporazumi koji su nastojali da osude ratne zločine i reše sloćene probleme proistekle iz  Velikog rata. Planirano je bilo i utvrdjivanje krivične odgovornosti za kretore državne politike  i vojna lica zbog „najveće uvrede medjunarodnog morala“ i   izvršenih „dela protivnih zakonima i običajima rata“.

Iako su savezničke zemlje –  Francuska, Engleska, Rumunija i Italija – zahtevale  da se na osnovu ovih medjunarodnih sporazuma  izvede pred sud 890  lica, među kojima i najviši rukovodioci država koje su izgubile rat, a vodili su na brutal i i do tada istoriji modernog ratovanja  nevidjen strahoviti razbojnički način – jedino je kompromisno rešeno  da se ustanovi Vrhovni su  Ulajpcigu za sudjenje krivcima  za ratan krivična dela, i to na osnovu nemačkog zakona koji ustanovljava  postupak i kazne za izvršenje krivičnih dela vezanih za rat.

Aleksandar Levi ističe da je doneto samo nekoliko presuda od strane ovog suda protiv epizodista u stašnom i okrutnom ratu i za ratne zločine manjeg opsega. Levi upozorava da je holandska vlada opstruirala ova sudjenja i sprečavala da glavni krivci na čelu sa Viljemom Drugim izadju pred lice pravde.

Tako ispalo da su sudjenja za krviičnu odogovrnost zbog ratnih zločina ostali na nivou  pustih želja i dekleracija  koje nisu donele  bilo kakkve rezultatre.  Kao razlozi na medjnarodnom planu zaa tu savezničku popustljivost prema izvršiocima ratnih zločina  navodno su nadjeni u  Oktobarskoj revoluciji i pometnji koju je ona izazvala. Na utrašnjem planu mnoge zemlje poput Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nisu mnogo žudele da utvrdjuju odogovornsot zločinica ne želeći da remete mir u novonastalim državama!

Ugovori o miru propisivali su i  građansku (materijalnu) odgovornost Austrije i Mađarske (pod nazivom,,reparacije“). One priznaju da su odgovorne za sve gubitke i štete koje su pretrpele savezničke i udružene vlade i njihovi državljani zbog rata koji im je,,nametnut napadom“ Austrije i Mađarske i njihovih saveznika (Bugarske i Turske) (čl. 177. Senžermenskog ugovora i čl. 161. Trianonskog ugovora). Austrija i Mađarska su se obavezale da nadokande štetu učinjenu za vreme rata građanskom stanovništvu savezničkih i udruženih država i njihovim dobrima (čl. 178, st. 2. Senžermenskog i čl. 162, st. 2. Trianonskog ugovora). Reč je o šteti nanetoj ličnosti ili životu građana ili lica koja su oni izdržavali ratnim dejstvima kao što su bombardovanja i drugi napadi kao i posledice tih dejstava, štete pričinjene svirepim postupanjem, nasiljem ili rđavim postupanjem (podrazumevajući povrede života ili zdravlja prilikom hapšenja, deportacije, interniranja ili evakuacije, napuštanja na moru ili prinudnog rada na bilo kom mestu), štete učinjene na teritoriji Austrije i Mađarske ili na okupiranoj teritoriji zbog povrede zdravlja, radne sposobnosti ili časti ili bilo kakvog rđavog postupanja s ratnim zarobljenicima.

Pravila navedena u ovim ugovorima su se u velikoj meri odnosila na stanovnike Bosne i Hercegovine bilo da su izvršioci krivičnih dela i drugih povreda građana bilo njihove žrtve. Potpuno u skladu sa položajem Bosne i Hercegovine u Velikom ratu.  I sve ovo je, uglagnom, ostlao mrtvo slovo na papriru.

Nekažnjavanje krvoločnih  zločina u Bosni i  Hercegovini i Srbiji za vreme Velikog rata, zarad mira i zajedničkog života u novoj državi, doveli su do dva nova genocida nad Srbima u prošlom veku. Krvava istorija se ponovila u još drastičnijim, a po  broju  istrebljenih i  proteranih  Srba u  zastašućujućem i najužasnijem obliku!

Naslovna fotografija: U Versaju je stavljena tačka na Orvi svetski rat

Kraj

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.