Film o srpskim robovima u Norveškoj privodi se kraju
Film o „Stradanju Srba u Karašjoku“ tokom Drugog svetskog rata privodi se kraju, premijerno prikazivanje u Srbiji planirano je za leto, a održaće se u Nišu.
Producent filma Branko Dimović Dimeski rekao je, za portal Srpska istorija, da je u ovaj projekat ušao zbog poštovanja prema svojim precima i njihovoj žrtvi, kao i da je njegov rad zasnovan isključivo na dobrovoljnoj osnovi.
„Moj zadatak u timu koji još čine i Kjetil Palmquist, Terje Holm, Joern Boe, i Knut Flovik Thoresen je kontakt sa potomcima, kako u Srbiji tako i bilo gde u svetu. Za ovo vreme ostvario sam preko 40 intervjua sa potomcima. Prikupio sam mnogo materijala, dokumenata, fotografija. Mnogo sati, dana, nedelja, i na kraju prođe i godina intenzivnog rada. Za prevod intervjua sa srpskog na norveški kao i obratno posvetio sam takođe dosta vremena. Prevod je vrlo važan kao bi reditelju olakšao posao za montažu filma. Takođe, moje zaduženje u timu je i kontakt sa medijima, institucijama, kao i pojedincima koji su dali svoj doprinos da ovaj film ugleda svetlost dana.“
„Veliku zahvalnost dugujemo medijima u Srbiji, koji su dali svoj doprinos u obaveštavanju javnosti, da je u toku izrada vrlo važnog filma.
Takođe, ogromna zahvalnost glavnom i odgovornom uredniku sajta Srpska istorija Đorđu Bojaniću, na iskrenoj i bratskoj pomoći koja je bila dostupna u svakom trenutku. Prava je privilegija biti deo tima koji predvodi reditelj Kjetil Palmquist, direktor fotografije Terje Holm, narator Joern Boe i istoričar Knut Flovik Toresen“, rekao je Dimeski.
Film koji je u izradi pomogli su i Ministarstvo odbrane Kraljevine Norveške, Ambasada Republike Srbije u Kraljevini Norveškoj, Savez srpskih udruženja, Crkvena opština Sveti Vasilije Ostroški iz Osla, Sajt Srpska istorija, Gradska opština Palilula Niš, Prva srpska televizija, portal B92 i Novosti.
„Veliki rad, trud, zalaganje i hrabrost je uložen u ovaj film. Da konačno naši internirci i jugosloveni ponovo budu Srbi kao što su uvek i bili. Ovo je prvi pokušaj da se akcenat ne stavlja na internirce, jugoslovene, partizane i komuniste, već samo na stradale Srbe (a svi oni su bili samo Srbi). Iz razloga što su tamo stradalnici bili većinski Srbi, oko 93 posto. Uz poštovanje prema svim žrtvama drugih naroda. Mi trebamo uzeti recept od Jevreja i videti kako se oni odnose prema svojim žrtvama, što je za primer i to treba slediti.
Mi imamo i spomen-ploču u Karašjoku na kojoj piše ovde su stradali, internirci… a nigde se ne spominju Srbi, kao ni na jednom spomeniku u Norveškoj koji obeležavaju to stradalaštvo Srba. Šta je u pitanju, pa se to vešto izbegavalo, da se izbegne spominjanje Srbi i Srbija, veliko je pitanje, a što je najgore, to se nastavlja i dalje. Kao da štitimo vekovnog dželata brata. Zamislite turistu, na primer iz Amerikeu Karašjoku, da li bi on razumeo ko su internirci, a nigde ne piše da su tu stradali Srbi?“, naglašava Đorđe Bojanić.
