Фалсификати у служби разарања Црне Горе

Приредио: Јован Маркуш

Овако створена “Суверена и Независна држава Црна Гора“, чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.

Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као да никада нијесу ни постојали.

Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом.

О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске.“

Неспорна је чињеница, коју академик Димитрије – Димо Вујовић коректно истиче, да су официри војске Краљевине Југославије учествовали у борбама да се сруши ова наказна фашистичко-сепаратистичка творевина, по угледу на усташку Независну државу Хрватску. Не само да су учествовали у устанку него су, што је и логично, као школовани официри руководили оружаним акцијама. По објави рата Совјетском Савезу, 22. јуна 1941, од стране Њемачке, по шумама Црне Горе су се налазили пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други који ће водити устаничке борбе.

Чињеница је да је великом устаничком побједом на Кошћелама код Цетиња 15. јула 1941. руководио капетан Јаков Кусовац, као и да је пуковник Бајо Станишић руководио устаничким одредима који су 20. јула 1941. ослободили Даниловград. Сви они који покушавају да сакрију истину о поводу за тринаестојулски – павловдански устанак, треба да се запитају зашто устанак није избио 11. или 14. јула, или послије доласка окупатора априла 1941. у Црну Гору. Као што је Павловдан послије Петровдана, тако је и 13. послије 12. јула. На Петровдан је проглашена “Суверена и Слободна Црна Гора“ а на Павловдан је срушио народ Црне Горе, предвођен патриотама које нијесу прихватиле овај неславни дан у историји Црне Горе.

Из наведеног није тешко закључити да немали број данашњихвеома гласних  на ријечима, наводних антифашиста уствари спроводи фашистички програм који је био актуелан током Другог свјетског рата.  Истрајавање на химни која представља плагијат плагијата ратног злочинца Секуле Дрљевића, уствари значи  истрајавање на дијелу програма који је у супротности управо са прокламованим европским антифашизмом.

Фалсификати новијег доба

Цензурисање Његоша први је отпочео доскорашњи предсједник Матице црногорске пјесник Бранко Бањевић. Он је 1969. у књизи Плам у пламугдје је као аутора навео Његоша, извршио цензуру и „редиговање“ Његошевих пјесама једноставно избацујући „инкримисане“ ријечи: Бог, Србин и српски.

Бранко Бањевић

Историчар „револуционарног радничког покрета“, некадашњи радник архива ЦК СКЈ у Београду и директор Државног архива на Цетињу, проф. др Драгоје Живковић постаће почетком деведесетих година предсједник „Одбора за вртање аутокефалне унијатске цркве“.

Он је 1989. објавио књигу Полтички тестамент краља Николегдје уопште није презентиран краљев тестамент, већ нечија „верзија преписа“, у ствари Живковићева жеља како би требало да изгледа краљев тестамент. Ова Жив­ко­ви­ће­ва „вер­зи­ја пре­пи­са кра­ље­вог те­ста­мен­та“ у од­но­су на текст ко­ји је об­ја­вљен од­мах по­сли­је кра­ље­ве смр­ти 1921. год. у ли­сту „Бал­кан“ до­жи­вје­ла је пре­ко 90 ин­тер­вен­ци­ја (до­да­те и из­о­ста­вље­не ри­је­чи, од­у­зе­те ре­че­ни­це, лек­сич­ки „уљеп­ша­ни“ из­ра­зи, …).

Др Драгоје Живковић

Академик Душан Ј. Мартиновић у књизи Тестаменти знаменитих личности и црквених великодостојника, (Подгорица, 2009) коментаришући квалитет и научну објективност Живковићеве верзије Политичког тестамента краља Николе, пише следеће:

,,Проф.др Драгоје Живковић, међутим, није маниром професионалног историчара био научно досљедан и на нивоу објективног интерпретатора завјештања тестатора. Остаје нејасно зашто није обрадио и имовински терстамент потоњег црногорског краља? Поједине клаузуле у тестаменту тумачио је према властитом „узусу“. На примјер, када тврди да је конфесионална припадност у Срба истовјетна са народношћу, нуди научно неодрживу тезу. Таква тврдња не може имати научну подлогу, јер се, без сумње, ради о двјема одредницама које се не могу поистовјећивати! Још у 19. вијеку, учитељи па чак и ученици црногорских основних школа правили су разлике између та два појма. Живковићево тврђење да су „Вјерску детерминанту појма ‘српство’, што ће рећи поистовјећивања вјере с народношћу“ прихватиле и „званичне политике двију земаља“, можемо схватити као његов сепаратистички трик.“ (стр. 195).

Поред неспорног фалсификовања политичког тестамента, да би књи­га др Живковића дје­ло­ва­ла што увјер­љи­ви­је, на на­слов­ној стра­ни сто­ји на­слов „По­ли­тич­ки те­ста­мент кра­ља Ни­ко­ле“ а ис­под ње­га је на­пра­вље­на фо­то­мон­та­жа фак­си­ми­ла ру­ко­пи­са имо­вин­ског те­ста­мен­та са ко­јег је из­о­ста­вљен да­тум „Це­ти­ње 12. ав­гу­ста 1915“, ка­ко се не би мо­гло от­кри­ти да се ра­ди уства­ри о имо­вин­ском те­ста­мен­ту ко­ји је са­чи­њен ра­ни­је од по­ли­тич­ког из 1917.године. Другим ријечима подмеће се рукопис имовинског тестамента како би помислили да се ради о оригиналном рукопису политичког тестамента, који нема везе са политичким тестаментом.

Ја сам 2000. г. радећи на мојој књизи  ,,Повратак краља Николе I у отаџбину“, тражио у архиву Народног музеја Црне Горе да ми се копира оригинал имовинског тестамента краља Николе са кога је др Живковић копирао рукопис за насловну страну, али је он нестао иако се у архиву знало ко га је посљедњи користио. На сву срећу ја сам имао једну не баш квалитетну фоткопију тестамента коју сам добио од управнице Двора крања Николе 1987. г. и коју сам искористио за  књигу на којој сам радио.

У архиву Народног музеја Црне Горе тражио сам тестамент поново и прије неколико година, али имовински тестамент је или трајно нестао или је негдје склоњен. Мислим да је основни разлог нестанка или склањања имовинског тестамента, неспорни доказ да краљ у списку непокретне имовине не набраја ни један храм, иако је био задужбинар приликом градње појединих цркава, што данашњој политици када је на дјелу евидентан покушај отимања православних храмова од стране државе једноставно не иде у корист.

О укупној политици краља Николе можемо различито мислити, али када је у питању његов однос према црквеним добрима он може служити за примјер, што се није ни чудити јер је у својим мемоарима записао да је као младић имао жељу да постане калуђер а мисао о монашењу по угледу на Симеона Немању није га напуштала ни у старијим данима.

Интересантно је примијетити да је приликом градње свог двора у Никшићу, који се налази у близини Саборног храма Св. Василија Острошког, тражио од инжињера Андрије Радовића да двор буде тако пројектован да се једног дана може користити као манастирски конак. Одатле и потиче и изрека старих Никшићана када иду у храм Св. Василија Острошког да иду у манастир.

Лажни историчар: Новак Аџић

Докле се иде са фалсификатима довољно говори податак да правник Новак Аџић (кога режимски медији представљају историчарем, иако студије историје није никада завршио) смјешта неки осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, у 1918, да би доказао како су тај „историјски бријест“ наводно „убили“ наша браћа Србијанци. (Новак Аџић, Убијање Бријеста на ЦетињуПобједа, 22. јул 2001. ст. 6). У свом тексту Аџић, између осталог пише сњедеће:

„Свим средствима су српске цивилне  и милитарне власти и њихови јањичари настојали понизити, поништити и избрисати црногорску историју, традицију и обичајно право. О томе рјечито свједочи и поступак са старим, нсторијским бриjeстом пред Биљардом иа Цетињу, којег су српске окупационе власти послнје 1918. године безобзирно посјекле и ишчупалу коријење. Убијањем бријеста на Цетињу настојало се убити и сјећање, успомена на један симбол, својеврсни облик институт црногорске народне, националне и државно- правне историје, традиције и меморије. “

О истој теми својевремено је писао и некадашњи директор Државног музеја на Цетињу проф. историје Ристо Драгићевић. У годишњаку Завода за заштиту споменика културе „Старине Црне Горе“ бр. 1. 1963. године, објављен јс текст проф. Драгићевића под насловом „Прилозн културној историји“ (ст. 147-162) у којем пишући о том бријесту се између осталог наводи следеће:

„У току једне ноћи, срушен је и један велики бријест, под којим су се годинама одмарали током љетње сезоне не само Цетињани, но и многобројни домаћи и страни туристи, који су посјећивали Цетиње. То није историјски бријест о комe је често писано. Многи људи од пера мисле да је тај стари бријест под којим је сједио књаз Никола посјечен за споменик краљу Александру. Међутим, тај бријест је вријеме уништило још крајем прошлог вијека. Стари црногорски учитељ и познати писац Андрија Јовићевић објавио је 1901. године причу под насловом „Перјаник“, у којој пише и ово: „… Ко би гођ споменуо Бријест ви сте већ знали да је то тај бријестјер је он у Црној Гори чувен као дрвопо којијем се правица дијелиМного је пресуда под њим изреченомнога су се срца испод њега задовољила и многе сузе утрле! Ово је историјско дрвооно се и данас спомињеиако га је нeмилостиво вријеме срушило„( „Књижевни лист“ за април 1901, стр. 119).”

Није спорно на почетку 21. вијека да нико не треба да има монопол на истину, али то не даје право да се злоупотребљавају чињенице. Превише је болесно и опасно када се дође до тог стадијума да се користи осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, за ширење приземне пропаганде помјерајући његово убијање у период иослије 1918. године.

Др Живко Андријашевић 

На посебно ,,суптилан” начин фалсификује проф. др Живко Андријашевић.  Он једноставно битне историјске чињенице изостави како би се стекао погрешан утисак. Тако је др Андријашевић у својој књизи изоставио нпр. веома важну тачку под бројем  11. акта из 1799. године који је црногорска депутација упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Тачка 11. гласи:

,,Желимо да митрополит црногорски зависи од пећскога патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду  владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.”

Из акта је потпуно јасно да депутација, у којој је био будући Архнепископ цетињски и митрополит црногорски Петар I Петровић Његош ( Свети Петар Цетињски), сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве.

Ово су били смо неколико од бројних примјера фалсификата, на основу којих би се могла направити подебела књига.

Поред лоших, у свему овоме има и једна добра страна, јер се публикују дуго скривана документа која ствари показују у правом свијетлу и тиме руше њихове пројекте, који почивају на полуистинама и неистинама.

Нас, на пример, стално плаше Начертанијем Илије Гарашанина, као „великосрпским“, малтене и данас тајним пројектом, иако је пројекат „Славјано-Сербског царства“ урадио Свети Петар Цетињски 1807, а то значи 37 година раније од толико нападаног Начертанија. На основу њега да се закључити да је управо Свети Петар Цетињски творац пројекта Српске националне државе, а то значи да је Српство на овим просторима аутентична народна мисао, аутентично национално осјећање које извире управо са Цетиња и које нам није ни од кога наметнуто, како би Дукљански монтенегрини то жељели да прикажу. Само неколико Његошевих стихова, које је ставио умјесто потписа 1833. године, бришу све ове дукљанско монтенегринске магле. Они гласе овако:

Име ми је Вјерољуб

Презиме ми Родољуб

Црну Горуродну Груду

Камен иаше одасвуду

Српски пишем и зборим

Сваком Громко говорим

Народност ми Србинска

 Ум и душа Славјанска.

Када смо помислили да ће се послије референдума у Црној Гори 2006. г, стати са фалсификатима очигледно да смо се преварили. Наивно смо мислили, јер од некога ко је био спреман да покрадени референдум, о чему свједочи Бијела књига, прогласи добијеним није се могло ни очекивати да се заустави на томе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.