Nurif Memišević: Plačem zbog zločina nad Srbima!

Nurif Memišević, skromni čovek iz sela Blječeva, jedan je od prvih ljudi koji je osudio zločine nad Srbima u Srebrenici i Bratuncu i prvi jasno i glasno progovorio o talasima nasilja koje su 1992. i 1993. sprovodile muslimanske snage pod komandom Nasera Orića i Ejuba Golića. Bošnjak po nacionalnosti, a musliman po veroispovesti, Nurif je na sve ljude gledao jednako. Po zanimanju je bio rudar, invalid rada, a sve do izbijanja ratnih sukoba primao je penziju. Njegovo svedočenje iz 1992. objavljeno je u knjizi „Hronika našeg groblja“ autora Milivoja Ivaniševića i prenosimo ga u celosti.

Kako je sam ispričao čitav svoj život proveo je u rodnom selu Blječeva, u opštini Bratunac. Uvek je slovio za poštenog radnika i velikog domaćina, koji je imao dosta prijatelja i među Srbima i među muslimanima. Naročito se družio sa komšijama Srbima iz okolnih sela srpskih kao sto su Zagoni, Magašići, Ježestica, Hranča i šire.

-Ja sam gajio dobre komšijske odnose, te sam kod njih bio rado viđen gost u svakoj prilici, a i oni kod mene. To nikome nije smetalo niti mi je ko prebacivao za takve moje odnose sve do izbijanja ratnih sukoba. Ja nisam pripadnik ni jedne vojne formacije, a sve do sada sam živio u svom selu koje je pod kontrolom naših, muslimanskih snaga kao civil. – istakao je u svojoj ispovesti dobri i pošteni Nurif. Bio je civil, nije želeo da uzme oružje u ruke u puca po deci, ženama i ljudima sa kojima je odrastao i proveo najlepše dane mladost. Zato mu je taj nametnuti rat i tako teško pao. Nurif je jasno istakao kako osuđuje svaki zločin i jednako žali za svakom žrtvom na obe strane, ma koje ona vere i nacije bila.

– U selu Blječeva sa zaseocima Mekotama i Čizmićima formirana je jača vojna jedinica. Pripadnici te jedinice su zajedno sa jedinicom iz Glogove, koju vodi Ejub Golić iz Glogove, učestvovali u svim napadima, paljevini srpskih sela Zagoni, Pajići, Hranča, Ježestica, Magašići, Kravica cijela, a pobili su i dosta naroda srpskog. Tako da ja za sve njih ne znam pojedinačno šta je ko uradio, ali za neke znam pa cu otvoreno reći, jer ja svaki zločin osuđujem. Reći ću pošteno pošto ste i vi prema meni pošteni i ovaj iskaz dajem u ime pravde, svojom voljom, pogotovo što nisam nateran. – rekao je jasno i glasno Nurif, ne želeći da bilo koga od zločinaca štiti. „Zašto su mi preči tamo neki iz Sarajeva od komšija Srba sa kojima sam odrastao i dijelio dobro i zlo?“ – pitao se Nurif iz časa u čas. Sećao se Nurif tih divnih dana za vreme prelepe Jugoslavije kada su Srbi i Bošnjaci zajedno išli na radne akcije, proslavljali državne praznike, ali i zajednički slavili Božiće i Bajrame. Zato mu i nije ni bilo jasno otkud se stvorilo toliko zlo i tolika mržnja među ljudima. Istakao je te 1992. kako nema nikakvih primedbi na ponašanje srpske vojske i civila prema njemu dok je boravio na teritoriji koju su kontrolisale srpske snage.

-Niko me nije zlostavljao, samo mi bude teško kad dolazi srpski narod da me pita za svoje srodnike, koji su zarobljeni ili pobijeni od strane muslimanskih jedinica. Pa ja ne znam sta se desilo sa njihovim srodnikom, a oni i ako sam ja zarobljenik nemaju mržnje, već mi neko donese cigarete, neko čarape, neko donese da jedem, te meni bude teško pa zbog toga plačem, jer ne mogu da razumijem to milosrđe i dobrotu sto mi pruža narod kao muslimanu, pripadniku naroda sa kojim taj isti narod ratuje i od koga gine. Istine radi, ja sam spreman ovu izjavu ponoviti pred bilo kojim državnim organom ili sudom bilo koje zemlje u svijetu, pa bilo kojim međunarodnim sudom kad za to dođe vrijeme, da se stane odgovarati za počinjene zlocine, pa ma ko da je počinio zločine, pa ma ko da je žrtva. Ja ovu izjavu svojom voljom dajem, bez ikakve prinude, te je svojim potpisom i potvrđujem.

A onda je dobri i pošteni Nurif krenuo sa izlaganjem podsećajući se tragičnih sudbina svojih prijatelja i komšija Srba koji su brutalno ubijeni. Prvo se prisetio ubistva svojih prvih komšija Kosane Zekić (64), njenog sina Milana i komšije Gojka Jovanovića (75), teško pokretnog starca iz sela Blječeve. Sve ih je znao i dobro poznavao. Zato mu je njihova smrt tako teško i pala. Sa teškim uzdisanjima posvedočio je:

– Zekić Kosanu i njegog sina Zekić Milana iz Blječeve ubio je Salih Omerović, sin Hakijin iz Glogove, zajedno sa Babajić Sabrijom. O tome je Salih Omerović pričao javno u selu Pale svakome, a mislim da je sa njima učestvovao i Aljo Huseinović, sin Ibrin sa Budaka, jer je tom prilikom ranjen Gojko Jovanović (75) iz Blječeve, te se o tome hvalio da je ranio Gojka i Sabrija Babajić i Aljo Huseinović. A Aljo da je zapalio vikendicu Brane milicionera, odnosno Brane Jovanovića iz Bratunca. – prisetio se Nurif, neprestano se pitajući kome su ti stari i pre svega dobri ljudi bili krivi da bi tako strašno skončali.

Nastavljajući svoje izlaganje podsetio se i stradanja drugih civila Srba.

-Gvozdenović Risto iz Magašića doveden je kao zarobljenik u Čizmiće, te je smjesten u kuću Muratović Idriza, tako da je tu boravio 10 dana, a poslije je odveden u nepoznatom pravcu. Makar za mene nepoznatom, a o tome mora svu istinu znati Muratović Idriz i njegovi sinovi, kao i Ejub Golić i Sabrija Babajić iz Glogove. Mitrović Dragomir iz zaseoka Pajići, Hranča, zarobljen je od strane Murata iz Glogove, prezime mu ne znam, i Sabrije Babajića. Doveden je i zatvoren u kucu Muratović Ćamila u Čizmićima a tu je učestvovao i Ibrahimović (Sulje) Mujo iz Glogove, a o tome svu istinu zna Ejub Golić, komandir jedinice iz Glogove, koja je smještena u Čizmićima. Kuda je dalje odveden ne znam. Božić Milovan iz Magašića došao je sam do poviše sela Čizmići, pjevajući, vjerovatno pijan. O tome su mi pričali Ibrahim Muratović i Mustafa Jahić, iz sela Čizmići, te da su Božić Milovana odveli vojnici Zulfe Tursunovica negdje u pravcu Šušnjara. Vidio sam Miću Milovanovića iz Sasa, on je zarobljen u Glogovoj, a proveo ga je Himzo sa Pala, sin Arifov i zajedno sa Fikretom Jašarevićem, sinom Mujinim iz Blječeve, odveden je, predat komandantu Orić Naseru. O daljoj sudbini njegovoj ne znam. Sina Bore Rankića, Gorana iz Srebrenice, ubio je Golubović (Muhameda) Senad iz sela Pale, Srebrenica, po zanimanju trgovac, a Sabrija Babajić iz Glogove zajedno sa Omerović Salihom, sinom Hakijinim isto iz Glogove, palio je mrtvog Gorana, odnosno njegov leš sa slamom.

Nakon iscrpnog svedočenja prisetio se strašnih zločina počinjenih u napadima muslimanske vojske na srpska sela: Ježesticu i Zagonima.

-Takođe sam od puno ljudi čuo da je Kemal Mehmedović sa Pala, Srebrenica, posle napada na Ježesticu, donio glavu nekog Srbina iz Jezestice i nosio je po selu hvaleći se da je odsjekao glavu, a ovdje sam saznao da je to glava odsječena jednom mladiću zvanom Bibo u Ježestici. Krsmanović Stojan iz Repovca došao je sam u selo Čizmići, te su ga stražari Ejuba Golića, odnosno iz njegove jedinice, odveli u Srebrenicu, te je predat UNPROFOR-u, poslije čega je smješten u bolnicu. Njega je u bolnici ubio Halijović Emir, sin Safetov, iz Potočarske Rijeke. Ubio ga je iz pistolja navodno iz osvete, kako bi se osvetio za pogibiju Emirovog rođaka koji je poginuo u Skelanima. Emir je odveden od strane UNPROFOR-a u Tuzlu, navodno da bude predat sudu. Posebno mogu jos da kažem da sam cuo od Ejuba Golića, Senada Golubovića, sina Mehmedovog, te Himze Hodžić ili Mujića, ne znam mu tačno prezime, sina Arifovog iz sela Pala, te od Murata iz Glogove, da su u Zagonima pobili dosta ljudi i zarobili, a Ejub Golić je lično pričao da je pobio neke zene, a posebno Radu Milošević. Te znam da su donijeli neko dijete i dali nekoj ženi da ga čuva, a kasnije dijete razmenjeno u Bratunac. – ispričao je Nurif. A taj dečak bio je Aleksandar Milošević koji je tada imao samo četiri godine. Muslimanski vojnici ubili su mu 5. jula 1992. majku i baku i to nakon strašnog zlostavljanja.

-Takođe sam čuo od Orić Bekira, koji je kao vojnik u jedinici kod Nasera, trazio od Nasera Orića da mu da jednog zarobljenog Srbina da bi mijenjao za svog brata, što Naser nije ucinio, a Bekir mi tvrdi da ima jos 17 živih Srba zarobljenih, da su negdje u Sućeskoj, i koje Naser čuva za slučaj da mu neko od komandanata pogine ili bude zarobljen, pa da vrši razmjenu. – rekao je Nurif.

Nurifovo svedočenje poremetilo je planove ekstremnih Bošnjaka koji nisu mogli da veruju da je neko izneo istinu i činjenice čime su njihova propaganda ozbiljno bila narušena. Ali pošteni i normalni ljudi pohvalili su Nurifa i njegovo iskreno svedočenje jer je time pokazao humanost i čovečnost. Odbio je da učestvuje u zločinu i ratnoj propagandi Alije Izetbegovića. Komšije Srbi sa kojima je odrastao bili su mu mnogo preči i važniji.

Izvor: Knjiga Milivoja Ivaniševića „Hronika našeg groblja“