Док лажете и убијате не треба ми Оскар!

Марлон Брандо (1924-2004) био је глумачка легенда, добитник два Осцара од којих је један одбио. Филмови “Трамвај звани чежња”, “На доковима Њојорка, “Кум” и “Посљедњи танго у Паризу” само су нека од његових најзначајнијих остварења.
Вансеријски таленат, доследан у својим принципима оставио је неизбрисив траг у историји светске кинематографије.
Незаборавни ‘Кум’, човек за којим су уздисале жене широм света, 1973. године одбио је најпрестижнију награду коју глумац може да добије. Одбио је Оскара. Није се ни појавио на додели награда. Уместо њега појавила се Индијанка из племена Апача.
Изашла је на сцену и том приликом изјавила: “Вечерас представљам Марлона Бранда. Рекао ми је да вам поручим да дубоко жали што не може да прими ову награду. Његови разлози тичу ​​се лошег третмана америчких Индијанаца данас. Имам његово писмо, али не могу га прочитати целог због кратког времена. То ћу учинити касније на конференцији за новинаре”. Сутрадан је Њујорк тајмс пренио његово писмо: Ево шта је писало:

“Двеста година говорили смо Индијанцима да се боре за своју земљу, живот, породицу и право на слободу. Говорили смо им: ‘Положите своје оружје, пријатељи, и остат ћемо заједно. Само ако спустите оружје, пријатељи, можемо говорити о миру и договору који ће бити добар за вас’.
Након што су положили оружје, погубили смо их. Лагали смо их. Прогнали смо их са њихове земље. Натерали смо их изгладњивањем на потписивање преварантског споразума, уговора за који смо знали да га се нећемо придржавати. Претворили смо их у просјаке на континенту којем су дали живот, колико дуго живот постоји. А према свим интерпретацијама историје, с које год стране погледамо, нисмо учинили ништа добро за њих.
Незаконито смо поступали и нисмо били праведни. Не треба да нас чуди да, што се њих тиче, не морамо вратити њихове људе, нити живети у складу с договорима. Нама је дато природно право да нападамо права других, отимамо њихово власништво и узимамо њихове животе, док они бране своју земљу и слободу; дато нам је право да њихове врлине приказујемо као злочине, а наше разврате као врлине.
Но, постоји једна ствар која је изнад ове перверзије, а то је огромна пресуда историје, која ће нас сигурно осудити. Али бринемо ли ми о томе?
Какав је то шизофрени морал који нам дозвољава да целим светом преносимо поруку да живимо по датим обвезама, када свака страница историје говори супротно; када су сви жедни, гладни и понижавајуће дани и ноћи последњих 100 година живота америчких Индијанаца томе потпуно противречи?
Чини се да је поштовање принципа и љубави према суседима постало дисфункционално у овој земљи те да је све што смо учинили, све што смо постигли нашом моћи, заправо само убијање наде у новоствореним државама у овоме свету, пријатељским и непријатељиским. То је нехумано и доказује да не живимо према договорима које смо склопили.
Можда си у овом тренутку говорите – какве то везе има с доделом Оскара? Зашто је ова жена овде, упропаштава ваше вече, уплиће се у ваше животе стварима које нас се не тичу ​​и које нису наша брига? Тражи ваше време и новац те упада у ваше домове.
Мислим да је одговор на ова неизговорена питања чињеница да је управо друштво покретне слике одговорно за деградирање Индијанаца и исмавање њиховог карактера као свако други, описујући их као дивљаке, опасне и зле дивљаке.
Довољно је тешко деци да расту у оваквому свету. Када индијанска деца гледају телевизију и филмове те када виде како се њихова раса приказује на филмовима, њихови умови остају повређени на начине на које не можемо ни замислити.
У последње време било је неколико помака у исправљању ове неправде, али врло мало. Стога као члан ове професије и као грађанин САД-а, не могу вечерас да примим ову награду. Мислим да је додељивање и примање награда у овом тренутку у овој држави неприлично све док се стање америчких Индијанаца у земљи драстично не промени.
Дошао бих овде вечерас како бих вам то директно рекао, но осећао сам да ће можда више користити ако одем у Wounded Knee, помогнем да се спречи успостављање мира који би био нечастан све док реке буду текле и трава расла.
Надам се да они који слушају неће на ово гледати као неприличан упад, већ као на поштен покушај фокусирања пажње на питање, које врло добро може да одреди има ли ова земља право да каже од овог тренутка надаље да верује у неотуђива права свих да остану слободни и независни на земљи која је подржала њихов живот даље него што сеже памћење. Хвала вам свима на доброти и уљудности према госпођици Литлфадер.
Хвала свима и лаку ноћ!”

Марлон Брандо је овим потезом скренуо пажњу на проблеме Индијанаца у Америци, али нажалост није наишао на довољну подршку. Ово је био јединствен пример жртвовања сујете због виших вредности. Покушај да уметност промијени свит. Поглдајте видео са доделе Оскара 1973. године:

Насловна фотогрсафија: Марлон Брандо као Дон Вито Корлеоне