У хрватским затворима труну невино осуђени Срби

Пише: Трифко Ћоровић

Човјек са два имена, два држављанства, бурног животописа, никад никога није остављао равнодушним на овим просторима. Бивши официр аустралијске војске показао се у Крајини врсним тактичарем. Његова популарност вртоглаво је расла код свих генерација до те мјере да је убрзо постао и јунак стрипа.

У једном тренутку анкете су га представиле као најпопуларнијег Србина, испред блаженопочившег патријарха Павла и ондашњег предсједника Србије Слободана Милошевића. Можда се баш зато осмјелио да се својевремено кандидује за предсједника Србије и освоји стотињак хиљада гласова.

Из Крајине је заувијек отишао 1994. године. Хашки трибунал није имао основ за подизање оптужнице против Драгана Васиљковића – Капетана Драгана. Хрватска је то урадила тек након нешто више од деценије од завршетка злочиначке акције Олуја. Одлуком Жупанијског суда у Шибенику 12. децембра 2005. године донијето је рјешење број КИО-96/05 на основу кога је расписана потјерница за Капетаном Драганом.

Упадљиво је да је то рјешење донијето четири дана након хапшења хрватског генерала Анте Готовине. Пажљиви аналитичари су закључили да је Влади у Загребу чашу жучи било лакше испити уз потјерницу за Капетаном Драганом који је за њих био и остао симбол отпора крајишких Срба.

У разговору за Српско коло, капетан Драган описује како су изгледали ратни дани у Крајини, зашто је након војних успјеха био склоњен из Книна, како је изгледао рад његовог хуманитарног фонда, зашто је сматрао да се Милошевићу мора судити у Београду, а не у Хагу, због чега судски процес у Хрватској сматра фарсом, зашто је љут на српске новинаре, зашто је и са којим циљем ангажовао детективску агенцију, шта је његова мисија у будућности….

Своју исповијест почео је подсјећањем на његов авантуристички дух који није могао да одоли изазову да прелети Атлантик, па се тако у мају 1990. године винуо у небо на једном малом моторном авиону којим је прелетио „велику Бару“.

–Био је то мој лични хир којим сам остварио дјечачки сан знајући да је више људи боравило на космосу него што је моторним авионом прешло преко Атлантика. Тај подухват остварио сам са једним старим авионом кога сам расклопио на 1.012 делова, а потом га саставио.

• Одакле сте полетјели и шта је био крајњи циљ путовања?

–Полетио сам из тексашког града Форт Ворта, који се налази стотињак километара од Даласа. Преко Њујорка, Чикага, најисточнијег дијела Канаде прелетио сам Гренланд и слетио у Рејкјавик да би се одморио, а потом наставио према Хамбургу и на крају Ријеци гдје су ме лијепо дочекали. План је био да се тим авионом упутим у Танзанију у којој сам раније радио у намјери да оснујем малу чартер компанију и живим са својом породицом. Био сам ожењен Њемицом Зилхе и приликом порођаја искомпликовале су се ствари које, на срећу, нису оставиле никакве посљедице на здравље мог сина, али у том тренутку, природно, био сам забринут и задржао сам се у Европи.

• Да ли сте у том тренутку уопште размишљали о рату?

–О рату нисам ни размишљао као о могућој опцији. Рођени сам Београђанин и у том времену васпитаван сам као прави Југословен.
Нико ми није страдао у ратовима. Волио сам Југославију, а сви они који живе у дијаспори добро знају тај осјећај патриотизма који је због носталгије често израженији кад си ван матице, него кад живиш у њој. За мене су сви Југословени били исти, а можда ће чудно да звучи, али у оно вријеме заиста нисам ни знао како изгледа застава Србије.

• Када сте први пут дошли у Крајину?

–Крајем љета 1990. године вратио сам се у Америку да се распитам за неке авионе фирме која је тада банкротирала. Тада ме је позвао писац Дејан Лучић и рекао да прикупља хуманитарну помоћ за Крајину. Колико сам у том тренутку био неупућен, помислио сам да ми прича о Украјини. У децембру 1990. године дошао сам у Београд и нашао се са Лучићем. То се погодило у вријеме кад је он са пошиљком хуманитарне помоћи кретао за Книн. Придружио сам му се у том путу, а када смо стигли у Крајину дочекале су нас барикаде. Цијела слика била је отужна. Свој први утисак у коме сам као војник примјетио многе пропусте подијелио сам са Лучићем. Након испоруке хуманитарне помоћи упознао сам се са Миланом Мартићем. Лучић ме је представио и пренио моја запажања, а Мартић се пожалио да Срби у Крајини имају више жртава од нестручног руковања оружјем него од непријатеља. Понудио ми је да дођем и помогнем. Имао сам друге планове и заиста нисам био заинтересован, али на крају сам ипак дао ријеч да ћу доћи на три недјеље како би одржао курс војне обуке.

• Какво је интересовање владало за војну обуку?

–За обуку у Голубићу било је мјеста за 700 људи, а испред је камповало још толико заинтересованих. Од 700 људи издвојио сам 67 најбољих и одвео их на Книнску тврђаву. План је био да они постану старјешински кадар, а да се ја вратим за Београд.

• Након пада Глине брзо сте се вратили.

–Хрвати су 26. јуна 1991. године напали Глину и заузели полицијску станицу. Завладала је страшна паника, људи су били деморалисани. Глина није само био град у коме су Срби одувијек били у већини него је имао и специфичну тежину за цијели српски род због страшног усташког злочина који се пола вијека раније одиграо у цркви. Вратио сам се из Београда и од оних 67 момака одабрао сам 21. Отишли смо на Банију да извидимо ситуацију. Није постојао план да улазимо у сукобе, јер смо били потпуно одсјечени. У том тренутку нисам ни знао колика је снага непријатеља. Касније, на суђењу се појавила документација из које је било видљиво да су у том тренутку Хрвати у Глини имали 2. сатнију Збора народне гарде, док су у Јукинцу били припадници Мамбе, Роде, Мерчепови и још неки локални доборовољци.

Укупно је тада у Глини било око 650 до зуба наоружаних и опремљених војника. Глину су освојили 26. јуна, мјесец дана су се укопавали, а ми смо их напали 27 јула. Нас је укупно било 29. Осим одабраних специјалца са нама је било и осам локалних добровољаца. За 11 сати успјели смо да ослободимо Глину. Наредног дана позвао сам полицајце их Книна да преузму полицијску станицу. Уморан и неиспаван одржао сам конференцију за новинаре на којој сам у шали рекао: „Обећао сам усташама да ћу стићи у Костајницу прије 12 сати, срамота да ме чекају“. То је било негдје око 11 часова. За мање од сат времена Костајницу је напустило 1.300 хрватских војника. Жика Црногорац и Никола Симић са још три специјалца ушетали су се у Костајницу без испаљеног метка.

• Како је могуће да се са тако несразмјерним односом снага укопана бројнија војска повуче?

–Прије било каквих војних акција након обуке у Голубићу имали смо неколико вјежби које су биле импресивне. Хрвати нису знали каквог противника имају против себе, нису имали довољно информација. Знали су да постоји неки капетан Драган, али нису знали колико нас има. Први пут су видјели тактику која је била другачија од оне из ЈНА у којима «црвени» увијек побједе, а «плави» увијек изгубе. Тај шаблон овог пута није функционисао. Примјенили смо потпуно другачију тактику. Никад нисмо дјеловали груписани, за непријатеља потпуно непредвидиви, а били смо мала мета. Наша жртва у том сукобу био је један рањени специјалац. Страдала су и два локална добровољца која нису прошли моју обуку. Мислим да у нашим оружаним снагама до данас нисмо озбиљно схватили колико обука спасава животе и штеди милијарде. На Кошарама је страдало 108 војника, а бранио се простор мањи од Глине. Током читавог рата имао сам велики број оружаних сукоба који су били офанзивни и за све вријеме команде имао сам једног погинулог и четворицу рањених. Не прође недеља да се не сјетим Милана Андрића нашег јединог погинулог.

• Зашто сте након војних успјеха отишли из Крајине?

–Побједа у Глини је била прва велика српска побједа. Након тога кренула је операција „Жаока“ која је буквално успоставила границе Републике Српске Крајине. Мене су два дана након акције у Глини на превару вратили за Београд, а „Книнџе“ су расформиране. Речено ми је да се прави српска војска и да је планирано неко мјесто за мене. У то вријеме многи су глорификовали моје име, почеле су да се пишу и пјесме о мени. Вријеме је пролазило, а од формирања српске војске на крају није било ништа.

• Како је дошло до поновног повратка у Крајину?

–Хрвати су кукавички 22. јануара 1993. године спровели злочиначку операцију „Масленица“ у тренутку када је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Мартић је завапио за добровољцима. Одлучио сам да се вратим и са покојним новинаром Ребићем из „Политике“ и возачем стигао сам у Крајину. Када су чули да сам стигао брзо су стигли и моји специјалци из 1991. године. Почеле су да пристижу и жене. Дао сам им исти статус као и мушкарцима. Њих тридесетак је у наставном центру „Алфа“ који је био смјештен у селу Брушка код Бенковца радило као инструктори са јасно подијељеним улогама.

• Дошло је до нових војних окршаја.

–Ослободили смо Равне котаре, Шкабрњу, Биљање Доње у којима је била стационирана јединица УНПРОФОР-а из Француске. Они су побјегли оставивши Хрватима контејнере пуне војне опреме. Моја јединица је успјела да их отјера и то је једина територија која је ослобођена након 1991. године. Ту смо се утврдили и наставили са обуком све до смијене генерала Новаковића 1994. године. На његово мјесто је доведен Милан Челекетић. Убрзо након тога распуштена је специјална јединица коју сам ја формирао у склопу наставног центра и буквално за мене у Крајини више није било посла. У августу 1994. године вратио сам се у Београд.

• Шта је било пресудно за коначан исход рата?

–Војна неспособност је свакако један од разлога. Хиперинфлација и лоша економска ситуација натјерала је младе људе да се сналазе и многи су одлазили из Крајине да би преживјели. Остајао је старији живаљ. Хрвати су то искористили и пошто нису имали равноправног непријатеља чинили су, као и 1941. године страшне злочине, попут оног у Медачком џепу. У вријеме злочиначке акције Олуја просјек старости у РСК био је 50 година. За то је био крив и Слободан Милошевић. Оно што ни до данашњег дана не могу да разумијем је његова одлука о увођењу санкција против РСК. Због тога сам сматрао да треба једног дана да му се суди у Београду. Знам да је био под разним притисцима, не само од свијета него и од свог окружења и своје жене.

• Милошевићу се судило у Хагу, гдје сте и Ви били један од свједока.

–Милошевића никад нисам волио, али највеће понижење за српски народ била је слика хапшења бившег предсједника и његово испоручење душманима. Јако сам то тешко доживио, иако сам желио да се Милошевићу суди за издају Срба у Крајини. Не знам шта се очекивало од мог свједочења у Хагу, али тамо сам говорио истину. Кад је кренуло свједочење Милошевићу почели су се јављати разноразни издајници са коментарима. Није ме додиривало што бацају дрвље и камење на Слободана Милошевића, али сам био згранут како каљају Србију и намећу јој улогу агресора. Због таквих, као и због српског немара, Хрвати су издају заједничке државе Југославије Гебелсовом методом дефинисали као тзв. Домовински рат. Срамотно је да тај термин користе српски политичари у Хрватској, као и незаинтересовани српски новинари. Не смијемо да дозволимо себи да насједамо на хрватска лукавства.

• У Београду сте основали Фонд Капетан Драган. Како је он функционисао?

–Хтио сам да искористим сопствену популарност и фонду и својим именом сам стао иза тога. Потписане признанице и документи свједоче да је уручено више од 28 милиона долара помоћи. Више од 67.000 људи преко Фонда добило је неку врсту помоћи, међу њима је било 14.000 деце који су примали стипендије до пунољетсва. Сви се добро сјећају деведесетих када је 50 марака била велика пара. Свако дијете је преко Фонда добијало толику мјесечну стипендију, а било је и породица са троје дјеце. Фонд је, поред новчане помоћи, набављао лијекове и разну медицинску опрему, као и грађевински материјал за градњу кућа и разне друге потрепштине. Осим помоћи око уписа у школе омогућили смо да слијепе особе користе рачунар по специјалним програмима. Фонд је заиста урадио велике ствари. Поносан сам на чињеницу да су у анкети о разним тадашњим инстуцијама грађани највеће повјерење дали управо Фонду Капетана Драгана. Фонд је престао са радом 2005. године када је дошло до промјене власти и више није било никакве подршке. Ни од оне прве власти власти није било велике подршке, али је било појединаца који су помагали.

• Након тога сте из сте отишли у Аустралију. Из садашње перспективе мислите ли да би можда боље прошли да сте остали у Србији?

–Неки медији у Србији су тада писали да сам побјегао у Аустралију и да се кријем под лажним именом. Међутим, то је била неистина, ни од кога се нисам крио. Вратио сам се у своју другу земљу чији сам држављанин, а у којој сам одувијек користио име Данијел Снеден. Радио сам као инструктор голфа, давао интервјуе и слободно се кретао. Тадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић је изјавио да се „Србија неће мијешати у сукобу између капетана Драгана и Хрватске.“ Увјерен сам да упркос таквој изјави тадашња власт у Србији, која је била веома кооперативна у сарадњи са Хашким трибуналом, ипак не би имала храброст да ме испоручи Хрватској. Што се тиче Србије не кријем да сам био разочаран. Када сам видио како се хапси и Хагу испоручује Френки Симатовић све ми се згадило. Боравећи у Аустралији у једном тренутку сам озбиљно размишљао да се одрекнем српског држављанства.