Дипломата који је позлатио српске победе

Животни пут Миленка Веснића, од сиромашног, хајдучког сирочета из српске забити до златна вредног дипломате и политичара, којег су уважавали и слушали најмоћнији људи на свету 

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Профеор др  Миленко Веснић био је најуспешнији српски дипломата свих времена, али и државник који се опробао као министар, председник прве концентрацоне владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, писац и човек са невероватним бројем познанстава и веза на европским дворовима  и свим центрима светске моћи. То је човек који је умео и знао,  да на дипломатском пољу у прве две деценије прошлог века, сачува и „позлати“ све српске победе  на бојноим пољима!

Овај изузетни, непоновљиви дипломата, двоструки доктор правних наука, интелектуалац, писац,  шармер и џентлимен одиграо је битне  улоге на мировним конференцијама – у Лондону после Балканских ратова и у Версају након Великог рата. Захваљујући његовим вештинама и везама Србија на мировним  конференцијама остваривала већину зацртаних циљева, а што се да закључити и из управо актуелног телевизијског серијала „Александар од Југославије“, по роману Вука Драшковића .

Веснић је био невераоватно вешт дипломата: Анте Трумбић, Никла Пашић и Мленко Веснић

У дипломатским, правним, универзитетским и научним круговима Париза, Лондона, Рима и Београда, заузимао је изузетно место које оправдао вансерисјким образовањем, бриљатном интелигенцијом и још бољом перманентном обавештеношћу, продорношћу и способношћу да допре до краљева,  предедника влада и свих других значајних личности.  Страна  штампа га је нализивала  „великим српским грађанином“, који је своје  неспорне способности крунисао браком са богатом и утицајном Американком Бланшом Улман. Она је била пријатељицом са Идит, супругом  председика Вилсона Вудроа. Поенкаре га је хвалио као политичара и дипломату, истичући његову улогу у стварању мале Антанте. Био је у исто време грађанин света, али потупно прожет традицијом, историјом и родољубљем, тако да никад није заборављао своје сељачко порекло и љубав према српском роду.

Хрвати и Словенци, нарочито они први, оптуживали су га да се није довољно залагао за њихове интересе  јер био српски националиста. Загребачки „Обзор“ је одмах по његовој смрти , у увуоднику је истакоа да је Веснић стално радио за Велику Србију.

Као доказани националсита, невероватном енергијом и непоколебљивом вером, доктор Миленко Веснић је скоро две деценије био највећи заштитник и поштовалац идеја Срба римокатолика и посебно  оних у Хрватској и Дубровнику.

Међу наследницима Мате Грацића, посебно у фамилији Рељић, живо је предање о неизмерно великом пријатељству и вишедеценијској сарадњи три доктора права – Миленка Веснића, Мата Грацића и Луја Бакотића. Сва тројица су као студенти били чланови Словенског академског друштва и своје радове су објављивали у српским гласилима.

Ивана – Вани Рељић праунука др Мате Грацића истиче да је, богата преписка и фотографије које сведоче и о том пријатељству, уништена деведесетих година када су у палату (кућу) њеног оца Миљенка у дубровачком Старом граду упале хрватске избеглице из Херцеговине и све девастирале.

Отуда се може претпоставити да су се Мате Грацић и Миленко Веснић упознали за време студија права и то посредством Марка Мурата прослављеног сликара и Србина римокатолика. То пријатељство касније се развијало и када је вођена дипломатска акција око имена папског завода Светог Јеронима.

Миленко и Марко су једно време били нераздвојни, живели су у Марковој студентској соби у Минхену. Марко је вио две године млађи од Миленка и студирао је сликарство на Уметничкој академији „naturclasse“.

Према записима Радослава Веснића млађег, објављеној у књизи „др Миленко Веснић грансењер српске дипломатије“ њихово пријатељство православца  рођеног на Сјеници и римокатолика са острва Шипана, крај Дубровника, уздигло се до нивоа братимљења.

Веснић је надмудрио и Беч: Потписивање Конкордата у Ватикану

Ујак Марка Мурата дум Вице Палунко био је сплитски бискуп, а брат дум Андро свештеник. Марко је био свестан свог српског националног бића и ту чињеницу је цео живот с поносом истицао и бранио. Марко Мурат је био пријатељ са фамилијом Јоб из које потичу Срби римокатолици, Игњат и Ђилдо, велики пријатељи и сарадници Мате Грацића у соколском покрету и осталим друштвеним организацијама Срба у Дубровнику.

Марко Мурат је 1914. године после сарајевског атентата као и др Мате Грацић и остали угледни Срби из Дубровника ухапшен од стране аустријске власти. Марко је интерниран у Аустрију. То пријатељство прекинула је изненадна  Веснићева смрт 28. маја 1921. године у Француској.

Веснић је као дипломата, прво у Риму и Ватикану, а потом и у Паризу показао завидан степен познавања историје, психологије, мешународног и канонског права. Он је посебно представницима енглеске и француске штампе упорно понављао  мантур „да брану аустријском продирању на балкан може представљати једино православно српство док је католичко-хрватско њено оруђе“.

Веснић  је баш због тог сазнања још више поштовао  српски римокатолички покрет, који је водио искрену и тешку борбу са хрватским екстремистима. Циљ тог покрета био је да ојача своје позиције у римокатоличкој цркви  и  Аустро-угарској монархији да  се придруже матици Србији или створе јединствену словенску државну на Балкану као Србијом као Пијемонтом! У тој борби кључну заштиту и помоћ  пружао им је виспрени, образовани, добро обавештени и понекад врло лукави дипломата професор др Веснић.

Питање Срба римокатолика у Хрватској посебно је постало актуелно са припајањем старе Србије матици Србији. Срби римокатолици  су попут Николе Добречића, арцибискупа барског, били одушевљени великим победама братске српске војске, што је изазвало велики гнев и  акције аустријских власти.

И то је био један од разлога што је српска влада настојала да склопи конкордат са Ватиканом и тиме реши овај проблем, али и многе друге проблеме у вези српске суверености. Зато је српска влада у јануару 1913. године направила комисију која ће припремити материјал за конкордат у коју су ушли: Љубомир Јовановић, министар просвете и вера професор др Слободан Јовановић, Стеван М Веселиновић ректор Богословије у Београду, Чедомир Митровић професор канонског права и доктор Лујо Бакотић, правник и публициста из Хрватске.

У Бечу се на то гледало са великим негодовањем, па су тамошње новине поводом боравка Бакотића у Ватикану у улози повереника српске владе, објавиле на десетине непријатељских и клеветничких текстова о Србији. Двојна монархија као највећа католичка држава имала је посебно значење за Ватикан па је српска идеја о конкордату све више личила на немогућу мисију.

Онда је Пашић повукао добитни потез и после Бакотића у Ватикан послао професора др Миленка Веснића, који је у то време био српски посланик у Паризу. Веснићеве политичке и приватне везе у Риму које је стекао десетак година раније као српски дипломата са службом у главном граду Италији, показале су се као изузетно делотворне за званичне преговоре и каснији потпис на конкордату.

Веснића су са информацијама и потребним документима снабдевали не само сарадници из редова српске владе већ и угледни правници из реда Срба римокатолика у Хрватској на челу са др Лујом Бакотићем. Радослав Веснић млађи, бележи да је Миленко врло темељно постудирао све те документе и проанализирао сваку тачку будућег уговора са Ватиканом.

Предвидео је све потезе Конгрегације кардинала за ванредне црквене послове и прилагодио одредбе будућег међудржавног уговора. И пре него што је примљен у Курији, Веснић је посетио италијанског министра Сан-Ђулијанија од којег је добио битну подршку.

С обзиром, да је веж био везан кумовским везана са руским амбасадором у Ватикану Нелидовим, обезбеђена је и подршка руске царевине. Помоћ од руске дипломатије српској страни се подразумевала јер Веснић је био и у пријатељским везама са Маржеријем, главним начелником министарства спољних послова.

Када је у Ватикану Веснића примио у поверљиву посету кардинал Мери дел Вал, папин државни секретар, у Бечу су схватили да су изгубили ову дипломатску битку. Аустријски амбасадор у Ватикану кнез Шенбург Хартенштајн, према историјским записима признао је да његов и утицај  његове царевине није био довољан да спречи активности човека пореклом из балканске сеоске забити и од оца хајдука.

Свечано потписивање конкордата обавњено је у подне 11. јуна 1914. године  и том приликом фотографисали су се кардинал дел Вал и Миленко Веснић. Миленку је почаст одала Швајцарска гарда одевена у свечане униформе а Веснића је примио и папа Пиј X.

Радослав Веснић млађи, истиче да се закључивањем конкордата Србија ослободила аустријског протектората над  својим држављанима католиче вероисповести, а тиме и њеног мешања у српске унутрашње и спољне послове.

Према мишљењу појединих историчара тек са потписивањем овог уговора, Србија је стекла пуну самосталност и ослободила се аустријских протектората наметнутих јој на Берлинском конгресу 1878. године.

Бланша, супруга Миленка Веснића

Из редова Српске православне цркве није било званичних коментара поводом конкордата мада је било незваничних негодовања због чињенице да је дозвољено склапање мешовитих бтакова по католичком обреду и ослобађања католичке цркве од пореза у Србији.

Тадашња Српска народна скупштина је препоручила прихватање конкордата. Домаћа српска штампа је попут самоуправе снажно подупирала конкордат а италијански листови потписивање овог уговора представили су као значајан успех српске дипломатије који је њеној држави битно подигао углед у Европи.

Рад на закључивању конкордата, био је само ванредна обавеза посланика Веснића који је он са одушевљењем прихватио, иако су га све време боравка у Риму и Ватикану хватали грчеви десне руке као последица срчаних слабости. Међутим, Веснић је био задовољан што је могао да помогне Србима римокатолицима али и католичким Арбанасима и што ће њихови бискупи и арцибискуп полагати заклетву верности краљу Петру.

То посебно смета новинару бечког Цајта,  који у тексту „Нови пораз“ очајава:  „Великосрпски агитатори биће сад појачани једним новим моћним кором, бискупима и католичким свештеницима Србије“.

Овај конкордат показао је и доказао да међу Србима римокатолицима у Дубровнику постоји плејада врсних интелектуалаца и доктора наука спремних да се ангажују на пословима од српског националног значаја.

На подвиге овог бриљантног дипломате, политичара и униерзитеског професора професора у комунистичкој Југославији и Србији се потпуно заборавило. Тек недавна емитована тв серија „Александар од Југославије“, настала по роману Вука Драшковижжа, подсетила је на овог српског златног дипломату који рођен 13. фебруара 1863. године као  осмо дете у фамилији. Родом је са Пештера, од оца Радоње . Детињство провео у околини Краљева – насеље Грдица. Када му је било четири године, оца Радоњу, као хајдука, убили су Турци, па је мајка са њим и нешто старијим братом Милутином из Санџака избегла у Србију и настанила се у село Грдицу код Карановца (Краљево). У великој немаштини, чувајући туђу стоку, деца завршавају основну школу у Карановцу. Миленко је са 11 година отишао у Београд у гимназију, првих година се издржавао послужујући по кућама а потом, пошто је показао најбољи успех, подучавајући децу из имућнијих кућа…

Након Тимочке буне, пришао је Радикалној странци. Добио је државну стипендију да настави студије у Минхену и Лајпцигу. Усавршавао се из области међународног права у Паризу, Лондону, Русији, Холандији и Шведској. Докторирао је право у Минхену 1888. године, уз помоћ (новцем) великог добротвора Велимира М. Теодоровића , ванбрачног сиан кнеза Михајла Обреновића. Велимир је дао талентованом доктору Веснићу и још једногодишњу стипендију након докторирања, што овај  искористио и за дупли докторат. Први докорат био  на тему „Крвна освета код Јужних Словена“. Други је био области међунардног прва и  обрадио је проблематику екстрадиције(издавања) сопствених  држављана (поданика).

Прво ухллебљење  било му је на месту дипломатског службеника у Цариграду, где је посланик Србије био Стојан Новаковић. Придружио се дипломатској служби 1891. године. Био је: секретар у српском посланству у Цариграду од 1893. године. По повратку у Београд  постао је професор кривичног права на Великој школи (1894-1901). За народног посланика биран је 1893. године. Био је кратко  министар просвете и црквених дела у влади Саве Грујића (1894) и потом се вратио професорској каријери на Великој школи.

Kao члан Главног одбора Радикалне странке био је после Ивањданског атентата на екс краља Милана осуђен 1899. године на две године робије због увреде величанства у париском листу Le Temps. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору и ту превео дело Б. Куниберта Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића. Помиловао га је наредне године краљ Александар Обреновић а 1901. постављен је за посланика у Риму. Оставку на ово место дао је 1902. прижељкујући посланичко место у Цариграду. После Мајског преврата 1903. радикалска влада га је 1904. именовала на веома важну дипломатску функцију посланика Србије у Паризу.

Ту се оженио лепом и пребогатом удовицом, Американком Бланшом, која му је значајно помогла у стварању материјалног благостања и у дипломатској и хуманитарној активности, нарочито за време Првог светског рата, јер била лична пријатељица Идит Вилсон.  Бланша је била сестра Џорџа Блументала, једног од најмоћнијих америчких банкара.

Веснић  је 1906. године, постављен у  новој Пашићевој влади,  за министра правде . Већ крајем 1906. отишао је поново у Париз да у време Царинског рата развије живу дипломатску активност у интересу Србије.

у време анексионе кризе у париској штампи, под псеудонимом P. P. de Sokolovitch (Соколовић), објавио је више чланака против аустроугарске империјалистичке политике. Имао је изузетно активну и делотворну улогу у преговорима Србије са Француском о закључивању зајма ради наоружања (нарочито око решавања тзв. топовског питања и изградње железница), као и у отварању српског новчаног тржишта за продор француског капитала.

У току 1916. године изабран је за члана Академије моралних и политичких наука у Паризу. Када су Сједињене Америчке Државе ступиле у рат, отишао је у Америку.  Био је шеф српске ратне мисије у САД 1917. године где је дочекан са највећим почастима. У више наврата разговарао је са председником Вилсоном, а захваљујући и личним везама, пријатељству супруге Бланш са Идит Вилсон, супругом америчког председника, подршци шурака Џорџа Блументала,  моћног  банкара и научника Михајла Пупина Србија добија значајну ратну помоћ. Тада је дозвољено и доборовољцима да крену на Солунски фронт.

Следећи политичку линију Николе Пашића, током друге половине 1918. године напустио је пропагирање стварања југословенске државе и залагао се за формирање Велике Србије. Био је члан делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу (1919—1920), где  од раније  успешно спречавао  румунске аспирације да добију Банат. О његовим тајним дипломатских мисијама на тој конференцији, испредале су с многе урбане легенде. Оно што је извесно Веснић утро пут за дипломатску победу  краља Алакесандра не само код Француза, већ код Енглеза и Американаца.

Свој углед и бескрајни дипломатски  таленат потом је доказао и у  Комисији за израду пакта о Лиги народа, коју је водио Вудро Вилсон. Учествовао је у закључивању Рапалског уговора са Италијом 1920. На позив регента Александра вратио се 1920. у Београд да формира концентрациону владу која је припремила, расписала и спровела изборе за Уставотворну скупштину.

Преминуо је  15. маја  1921. године у Француској.

Те суботу, после јутарње кафе није отишао у посланство. Остао је да ради у свом кабинету, на првом спрату куће у улици  Leonce Reynaud broj 7, у којој су становали толике године и у којој се  до скора налазило посланство Краљевине Србије. Ту се осећао пријатније, заваљен у фотељи и уз своју библиотеку.

Након ручка је пошао  са Бланшом  и неколико блиских пријатеља у Институт. У Институту за правне науке одслушали су једно предавање и мало проћаскали  са окупљеним познаницама. Онда се Бланша  вратила кући а он је продужио до клуба Унион. Тек што је започео разговор са пријатељима, осетио је да му није добро. Како бележи Радослав Веснић млађи, Миленко се извинио и отишао до гардеробе да се освежи. Момак који је стајао испред врата  чуо је његов пад. Утрчавши затекао је Веснића како лежи непомичан на поду. Убрзо је стигао доктор Флоран, Миленков лекар и пријатељ, али је само могао да констатује смрт.

Бланши су јавили да је њеном супругу позлило и да одмах дође. Док се возила ка Униону стрепела је од најгорег, али се ипак надала. Када је стигла у клуб, увели су је у једну просторију и одмах јој је било јасно. На лежају се налазило тело њеног мужа…

Велики салон у приземљу куће је био претворен у капелу. На средини се налазило одар на којем су почивали посмртни остаци  Миленка Весића. Први је стигао престолонаследник Александар. Неколико тренутака одстајао је, онако војнички, одајући почаст свом дугогодишњем посланику, председнику владе, али и куму. Одмах за њим, одру је пришла његова сестра принцеза Јелена.

Тог поподнева дошли су да Веснићу одају пошту многи његови пријатељи ипознаници. Међу њима негдашњи председни Републике  Емил Лубе, Маршал Жофр,  генерал По… Ређали су се чланови Института и многих правничких, научних и хуманитарних друштава у којима је Веснић активно радио. Сва та гужва, то мноштво које је непрестано пристизало, није дало Бланши да се у потпуности  препусти свом болу. Јер она је Миленка искрено волела, у њему је пронашла  сапутника који је њен живот испунио пре свега добротом. Предвече су је посетили Александар Милеран, председник Републике и његова супруга.

После свих тих долазака и поклоњења, у салону је одржано богослужење  за покој душе. И док је свештеник појао и кадио, једна уз другу су стајале супруга Бланша и поћерка Лусила (велика неостварена љубавб песника Тина Уљевића).

реб је обављен у уторак, 31. маја. У руској цркви пуној света, на катафалку је стајао тешки храстов ковчег прекривен многобројним венцима. Поред Бланше, Лусиле и чланова посланства, ту су били престолонаследник Александар, принцеза Јелена, грчки принц Ђорђе и принцеза, принц од Монака, Председник Француске Републике, министри, сенатори, председник француског Парламента, чланови Института, дипломатски кор, маршал Петен, генерал По..

Када је сандук изнесен пред цркву, порта и улица пред њом били су препуни народа. Војна музика је свирала Шопенов посмртни марш. Арокур, председник Удружења књижевника Француске и члан Института, евоцира успомене на свог пријатеља Миленка. Потом отпочиње дефиле трупа француске војске под командом генерала Лебока и целог штаба 7.армије. Пролази пешадија, коњица и артиљерија. Најзад генерал Лебок на коњу ујахује у порту и сабљом поздравља принца Александра и покојникову породицу.

Према  писању Радослава Веснића млађег, посмртни остаци Миленка Веснића, после готово три године  пренети су у Београд и 20. марта 1924., спуштени у гробницу на Новом Гробљу. Народна скупштина је прекинула заседање да би посланици присуствовали том чину. Поред њих, окупила се и цела влада на челу са Николом Пашићем, велики број дипломата, многи угледни Београђани и Миленкови пријатељи и дугогодишњи сарадници међу којима Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Љуба Давидовић, Павле Поповић, Ђорђе Вајферт..

Извештавајући са погреба, новинари су посебно запазили старијег брата Милуна, „сељака из округа чачанског“. Већ седамдесет четворогодишња, али још увек прав плећат, обучен у шумадијско одело, он као да је међу свом том господом симболизовао корене. И то не само свог брата: златног српско дипломате, већ и све те господе београдске, закључује Радослав Веснић млађи, праунук Миленка Веснића.

А корена и љубави према целокупном Српству Миленко Веснић се никада није одрекао.

Због тога су хрватски екстремисти, али они са мало мекшим ставовима попут вајара Ивана Мештовића, са олакшањем дочекали Веснићеву смрт. Мештовић је Веснића сматрао велико-Србином  који се није „свађао са нама, пуштајући да имамо своје мишљење, до кје он ради свагдје и свугдје по своме“.  Мешторивић и Хрвати оптужили су  Миленка Веснића да је сасвојим великосрпским подацима утицао на великог професора Ернеста Денија да напише књигу „Велика Србија“ . Профессор Дени је  својим  промоцијама говори да су  сви штокавци у Хрватској Срби, док је за Хрвате истицао да су кајкавци  уз нешто мало чакаваца на острвима!

Кад Мештовић због те изјаве јавно протестовао код Денија, овај  угледни професор му је саопштио да је до те истине  дошао изучавајући документа и друге доказе са професором Миленком!

Праву трагедију због  превремене смрти Миленка Веснића, искреног пријатеља и заштитника, интелектуалца и писца,  преживљавали су др Мато Грацић, и сви његови Срби римокатолици. Они су остали  без великог српког брата –  велемајстора дипломатије, државника који им је био духовна потпора и „анђео“ чувар!

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.