Чудо на Паштровској гори

Схимонах Мелхиседек  у љутом камењару, међ поскоцима, вуковима и медведима обнавља светињу готово без игде ичега

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Повод за писање овог текста је један наизглед обични апел за помоћ у обнови цркве Светог Стефана Дечанаског у брдима на Паштровској гори, у селу Братим! Прича је ипак везана за једног необичног подвижника – схимонака Мелхиседека Првуловића! 

Схимонака Мелхиседека наша јавност  упознала је као сабрата схиархимандрата Агатипа, који се  упокојио пре неколико година у месту Чиле Чико у Патагонији  као  клирик Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке при СПЦ!

Мелхисек и Агапит заветовали су се  на сиромаштво и тиховање уз строги пост, без жеље за претераним контактима и односима са средствима јавног информасања. Оно што сада знамо о архиамдриту Агапиту и Мелхиседеку изазива огромно страхопоштовање и могло би да посолужи за писање више романа и филмских сценарија.

Агапит је био Рус, рођени Московљанин, који је у манастир Превлаку Михољску код Тивта стигао 2006. године на позив митрополита Амфилохија. Тражио је благослов да обнови рушевине прастарог храмау ХОНИ, на врху брда Бјелоћа, изнад Радовића, на Луштици. И добио је благослов да само уз помоћ добровољних прилога ту направи испосницу Чуда Аргангела Михаила. Отац Агапит живепо је у једном напуштеном војном камиону и уз помоћ људи добре воље градио храм и конаке и остале пратеће објекте. И то све борећи се три карцинома!

Помагао му је његов пријатељ, данас најмлаћи схимонах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првуловић. Тиховали су и градили на сунцу, ветру и киши. Јели су само једном дневно, живели без струје и воде, нису продавали робу и наплаћивали свештеничке услуге. Од милостиње коју су добијали направили право чудо – предивне камене објекте са звоником на којем је данас звоно од две тоне.

На тај велики монашки  и градитељаки подвиг у допису са почетка текста упозорава и игуман Бенедикт, из Манастира Михољске Превлаке. О чудесним грађевинским подухватима на Бјелића Брду данас сведоче  фотографије фоторепортера Зорана Јовнаовића Мачка и фотозаписи објављене у „Албуму скита Чуда Аргхангела Михаила“. То здање за опште дивљење, право је чудо од лепоте на врху брда, одакле се види цела Бока као на длану, где су монаси како кажу, пола у шали пола у збиљи, најближи Богу.

До поменутог скита који доминира над Тиватским заливом од манастира Михољске превлаке стиже се за тридеесетак минута вожње  и ту смо први пут 13. јула 2019. године срели  схимонаха Мелхиседека. Било је  то пред сумрак, када су ту камену светињу обасипали последњи сунчеви зраци. Изгледало је да  кровови Агатипових и Мелхиседокових камених грађевина под окриљем скита Чуда светог Архагела Михаила сједињују са небеским сводом.

У посебној репортажи из јула  јула 2019. године, на  порталима „Тамо далеко“ и „Ин4с“  описали смо шта смо видели, а део те приче опет понављамо.

Скит је неимарском руком вешто ограђен каменим зидом, над улазном капијом доминира звоник на којем је збоно тешко две тоне. Највеће на овим просторима. Кад зазвони чује се у целом заливу. Порта је у потпуности поплочана каменом, од којег су и манастирска црква, велика трпезарија, конак, просторија за пријем гостију. У светињи нема струје, схи монах Првуловић наследник монаха Агапита, поштије завет свог духовника и не жели ту угодност.

Крећемо се по полу мраку, а све око нас блиста и рефлектује последње сунчеве зраке, а потом и оне који стижу са Месеца. Отац Мелхиседек Првуловић нас уводу у мермену крстионицу, изидану и осликану у византијско плавим нијансама, које су карактеристичне и за цркву скита. Онај ко се овде крштава силази мермерним степеницама, на само дно – да буде погружен у води, као што су то некада, кршатавајући, чинили апостоли. У мнастирској цркви, коју су осликвали исти фрескописци као и храм Христовог спасења у Подгорици, доминира полијејелеј, јединствен у Црној Гори, израђен у Русији. У питању је ремек дело црквене уметности.

А онда следи оно што ретко ко може да доживи – вишечасовни разговор са схимонахом Мелхиседеком Првловићем. Потписник ових редова обишао је више десетина манастира, разговарао са више десетина духовника, али једиснсвен утисак на њега је оставио тада четрдесетогодишњи Мелхиседек Првуловић. Слушали смо, не трепћући, инспиративну беседу на тако мистичном и јединственом месту о схимонаштву, па потом и причу оцу Агапиту… Део те приче опет објављујемо, јер мислимо да је неопходна за боље разумевање апела са почетка текста.

Схимонах Мелхиседек вели  да овај манстирски скит на Бјелића брду био на мети грађевинских испектора. Донели су решење о његовом рушењу иако се налази у највећој недођији. Од булдожера манастирска здања одбранили су монаси и становници околних села даноноћним стражама.

Ништа не бележимо и не снимамо. Памтимо само речи овог изузетног духовника. Он нам вели да  схимонаштво захтева потпуну усамљеност. Без љубави, смирења срца и сазнања и непрестане молитве, сиромаштва, чистоте и потпуног мира нема схимонаштва. Објашњава нам да схимонаштво виши степен посвећења, да се сматра максимално блиским анђеоском чину.

Отац Мелхиседек Првловић нам даље појашњава да је од оца Агатипа научио да оваквом месту и оваквим испосничким животом најбоље окајавају греси из цивилног живота. А отац Агапит је после градитељског подвига на врх Луштице одлучио да даље своје грехе окајава и подвизава се у далекој Патагонији. Намера је била да се у Патагонији смењију схи ардимандрит Агапит и најмлађи схи монах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првулоивић. Болест је, међутим, учинила своје.

Отац Мелхиседех вели да је све наследио од оца Агатипа, па и болести. С њима се уз Божију помоћ, каже бори тиховањем, молитвом… Отац Првуловић нам понавља и речи оца Агатипа, које је често понаљао, да када монах одлучи да живи у пустињи, тек онда почиње духовни рат.

Говорио је отац Агатип да монах око себе треба да има анђеле, а не људе. Монашка љубав је другачија, она је непристрасна, смирена, несебична, безинтересна, кротка, кадакад и строга. Монах се моли за све људе, и то је тешко схватити. Наравно, он се моли и за спасење своје душе. Подсећа нас отац Првуловић, на следеће Агапитове речи које су забележене у једној емисији ТВ Васељенске:

„

Коначно, човек дође у манастир да сачува своју душу. Да се одрекне угодности, било каквог луксуза, телевизије, радио пријемника и лично сам против угодности у манастиру. Синоним за монаштво је  сиромаштво. Они су се, уласком у монашки свет, заветовали на сиромаштво.

Данас је дошло време да се и у неким манастирима живи веома лагодно, да је све на дугме, на клик. Али, неки монаси желе да се повуку далеко, у осаму и да живе што скромније. И опет, морам да кажем, да не живим онолико скромно, сиромашно, колико бих желео, јер долазе људи, како их не угостити, долазе монаси, путници, како их не нахранити, или им не понудити коначиште? Када помислим какав је хаос у свету, које страхоте носи данашња цивилизација, каква велика искушења вребају сваког човека, онда себи кажем – ми монаси нисмо јаки, ми смо слаби људи, јаки живе у свету, боре се са овим злом, зарађују велики или мали новац, имају пријатеље, непријатеље…

Неки, опет, у свету живе на рубу егзистенције, пате се, чергаре, просе, и то је њихов живот, јер они су то одабрали и могу то да носе. И то је тежак крст. Ми радимо у нашим светињама, веома мало спавамао, испомажемо се међу собом, не штедимо се, имамо љубави за човека, молимо се, служимо, појемо. То је наш живот. Али, када бисте упитали неког мирјанина, како би он поднео монашки живот, са шоком би вас погледао и успаничено би казао да он монашки никада не би могао да живи, да нема снаге да све остави, нити жеље.

Тако и ми монаси, немамо жеље, нити снаге да живимо по правилима данашњег света. Некада давно сам и ја живео мирјанским животом, и онда једног дана сам схватио где ми је право место. Али, шта се десило, убрзо је цела моја ужа и шира фамилија верно приступила крштењу и Руској православној цркви. Потом и моји пријатељи, чак и неке колеге, познаници. Ето, то је та љубав, када себе срцем и душом ставите у службу Господњу, а Бог вас награди таквим чудесима. Данас су и потомци мог брата, и моје породице, добри верници.

А, онда схватите, да је Божја љубав несагледива, свемоћна и скоро сваког дана се у то уверавам. Многи Руси су се овде крстили. Овде су Бога срели. Мислим да је у Србији, Црној Гори, Републици Српској… вера дубља, аутентичнија, и неодвојива од неба. Овде су се те исконске вредности сачувале. Наравно, вама се чини да није тако, јер су Срби пуни замерки на свој рачун, на сопствене мањкавости свакојаке, па и оне духовног карактера.“

Од оца Првуловића сазнаали смо да је на Луштици тренутно 18 православних храмова и 12 села, у којима је све мање становника. Због 18 православних храмова Луштицу зову и малом Светом Гором. Под окриљем Светомихољског превлачког манастира, пре него што су га Млечани бомбардовали и поубијали монахе, било је чак четрдесетак храмова.

Схимонах Мелхиседек Првуловић са врха Луштице гледа замишљено ка острву Михољска превлака где обита његов игуман Бенедикт и са неком сетом изговара да и поред те вековне традиције власти не дозвољавају да се обнови главни, саборни михољски храм.

И док схимонах Мелхиседек прича пада дубока ноћ, а опет солидно се види. Светлост као да исијава из сваког камена на врху Луштице и са лица нашег саговорника. Нестварана и тешко описива сцена и ситуација, као када смо пред двадесетпет година присуствовали мироточењу из мошти превлачких мученика. Фоторепорет Зоран Јовановић Мачак и потписник ових редова тада су видиели како тек откопана кост превлачких мученика мирточи у рукума младе студенткиње археологије из Београда. Мирисну и блиставо чисту течност из каљаве кости скупљали су обичном ватом! А мирис, сличан овоме на врху Луштице, који смо осетили ове 2019. године и тада 1996. ширио се целим Острвом.

Напуштајући тада Бјелића брдо, отавц Мелхиседек  наговештава да ће ускоро морати на терапију у једну београдску болници, а  онда ако Бог да, вели,  можда  крене у нови искусешенички подухват!

И засти како видимо, из позива са почетка текста,  овај схимонах је ново уточиште пронашао на Паштровској гори, у прелепој али суровој планини, где  је право умеће преживети у љутом камењару и шикари,  препуној љутих гуја,  без воде и струје… Преко друштвених мрежа сазмајемо да  су схимонаху у  раскрчивању камена око  храма и на четири мање ливаде помогли  верници и  пријатељи из Будве, Бара, Никшића  и Боке Которске (Михољски збор) . Захваљући њима посађена је башта, изграђена скромна штала  за овце и два брдска коњића , који су једина веза светом. У каквим се врлетима  налазии овај храм  са Келијицом (монашким обитовалиштем) види се на  Фејзбук страни

Тако сазнајемо, да Схимонаха Мелхиседака (44) и његове малобројне домаће животиње од љутих звери  штити један велики црни пас. Он је једина права заштитиа од вуковоа и медведа кад велики снег завеје! До храма и келијице нема ни поштене пешачке стазе. Зато се у апелу за помоћ  игумана Бенедикта помиње потреба за анжажовањем багера за пробијање и крчење  нормалне пешачке стазе. У том позиву за помоћ помиње се  потреба да се  уради хидроизолација и кречење цркве Светог Стефана Дечанског, али и изградња бистерни за воду, гостопримнице и  одговарајућег објекта за животиње. Свака помоћ у тој недођији  је добродошла!  Схимонах Мелхиседек опстаје у најневороватнијим, суровим  условима,  готово без игде ичега, а опет брине се још  пет цркава  обновљених у непосредној околини Братима! И не жали се, јер верује у снагу молитве! А моли се за цео људски род!

Фотографије: Зоран Јовановић Мачак и Фејбук страна „Келија св. Стефана Дечанског“