Нова година грегоријанског глобализма

Пише: Огњен Војводић

Нова година се у Црној Гори и Србији од формирања Краљевине Југославије 1918. године званично прославља 1. јануара према грегоријанском календару, а што је почело мјесец дана после њеног формирања као Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918.) којем су припојене краљевине Србија и Црна Гора. Наиме. Нова година се у Црној Гори и Србији вјековима прослављала 1. јануара према православном јулијанском календару, а од формирања Краљевине Југославије је почело прослављање Нове године по грегоријанском календару, а у програму преласка са календара православног предања на грегоријански католички календар.

Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног народа на простору Југославије.

У Краљевини Југославији је било планирано превођење и Српске православне цркве на католички календар у прозелитском пројекту унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Разлог папске промјене календара није било прецизније рачунање времена, зато што јулијански календар на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Католичка кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, а ради онемогућавања вјерског јединства православних народа и цркви, што је спровођено преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. У ту сврху у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес, ради преласка Цариградске патријаршије и других православних цркви на грегоријански календар.

Наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха упркос политичког притиска власти и учешћа делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су многоструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар и утопистичку визију вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура, него су наводили различите разлоге „предности“ преласка на грегоријански календар. Указивали су на економску предност преласкa православних на католички календар, јер би тиме било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.

Професор Милутин Миланковић није био „опсједнут“ само астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење грегоријанског календара, већ и идеолошко-политичким програмом. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србији односно Краљевни Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије, али нису успјели да приморају Српску цркву да пређе на католички календар. Значајно је подсјетити да су, као и Југославија, румунска црква и држава биле прозелитски пројекат евроатлантског екуменизма, што се обзнанило учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и прихватањем грегоријанског календара.

У Совјетском Савезу грегоријански календар је уведен декретом В.И. Лењина. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу католичког календарског поретка у православним народима значајно је знати да је цариградски патријарх признавао режимску бољшевичку такозвану ‘живу цркву’, која је прихватила његове одлуке о календару. Руска црква је после такозваног Свеправославног конгреса 1923. године, обманута од руководства режимске такозване ‘живе цркве’, прихватила одлуке конгреса о календару. То је урађено док је патријарх Тихон био у затвору, али када је патријарх Тихон обавијештен о превари Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду.

У СССР је уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Сви мјесеци револуционарног календара имали су по 30 дана, а преосталих пет дана у години били су партијски празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Укинут је седмодневни поредак дана у мјесецу, као хришћанско наслеђе, а уведена петодневица. „Савјет народних комесара је 1. октобра 1929. увео совјетски револуционарни календар указом О преласку на непрекидну производњу у предузећима и установама СССР (то је важило на послу, а у свакодневном животу је остао на снази грегоријански календар). Недеља је имала пет дана, запослени су били подијељени у пет група, од којих је свака имала свој нерадни дан. Међутим, пошто је тако било немогуће да чланови породице истог дана буду слободни од посла или похађања школе совјетска влада је 1. децембра 1931. увела шестодневну недељу у којој је сваки шести дан био нерадни. Од таквог програма се одустало 26.јуна 1940. указом Президијума Врховног совјета СССР-а „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недјељу и о забрани самовољног одласка радника и службеника из предузећа и установа”.

Римокатоличка реформа јулијанског православног календара представљала је после вјерског и календарски дисконтинуитет римокатоличке Европе са хришћанским календарским каноном. Култ католичког календара је култ папизма, као персонификација патернализма европског екуменизма, папски примат, а не Господ Исус Христос као у канону јулијанског календара, који је Оваплоћењем у историји и на Земљи, као Творац творевине, времена и простора, постао средиште историје и времена у хришћанском календара и учењу. Римокатоличка реформа календара је представљала религиозни ревизонизам, раскид са предањем предпапске повијести и креирање календара према перспективи папизма као постулата римокатолицизма.

Култ времена у европској култури кулминира римокатоличком реформом календара, којом су укинути канони цркве о начину и времену слављења Васкрса – празника који представља истину исповиједања хришћанске вјере. Римокатоличком реформом календара 1582. године од стране папе Гргура релативизована је религиозна разина календара, прекинут је континуитет хришћанског календарског канона који је на Првом Васељенском сабору унесен и установљен у јулијанском календару као Васкршњи календарски канон, којим је одређен начин прорачуна датума и прославе празника Васкрса. Васкршњим каноном, који је Црква установила у односу на старозавјетну предхришћанску Пасху, уређен је односа старозавјетног и новозавјетног празничног предања у сврху одређивања исправног исповиједања Истине хришћанске вјере. Заправо, старозавјетно календарско предање и пагански јулијански календар су на религиозној равни уређени и крштени Васкршњим календарским каноном, тј. православним празничним предањем установљеним према новозавјетном редослиједу Еванђелских догађаја, који у Цркви Христовој историјски и вјерски одређују Истину вјере, а старозавјетно празнично предање одређују као старозавјетно и превазиђено, будући да се испунило у Новом завјету Новозавјетном вјером у Оваплоћеног Спаситеља Исуса Христа.

У првим вјековима новозавјетне ере Цркву су прогонили пагански цареви, али је пропаганда против православља спровођена и од стране старозавјетне вјерске заједнице. Једно од старозавјетних средстава мисије меке моћи у негирању хришћанске Истине вјере било је религиозно релативизовање и подређивање празника догађаја Васкрса празнику старозавјетне Пасхе, чиме је негиран догађај Васкрсења Господа Исуса Христа, као основа хришћанске вјере, изједначаван и подређиван празнику догађаја старозавјетне Пасхе као националном празнику догађаја изласка народа Ираиља из египатског ропства.

Први Васељенски сабор (325. године у Никеји) сазвали су Свети Цар Константин Велики и Света саборна апостолска Црква поред осталог и због „пасхалног спора“. Васељенски сабор је одлукама успоставио јединство Цркве и новозавјетно празновање Васкрса. Сабор је одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а никако истог дана или прије празника старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало поклапање празновања Васкрса са старозавјетном Пасхом или прије старозавјетне Пасхе. Сабор је и по астрономским промејенама, кретањима Земље, Сунца и Мјесеца, одредио временски размак празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом – јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас, док се у римокатолицизму крше од времена успостављања грегоријанског папског календара.

Перспектива живота сведена на Вријеме, на утрку са сваким долазећим тренуткомкоји неповратно и брзо пролази, као роком употребе привременог тијела и живота, представља стил и смисао живота евроамеричке културе. Технократски друштвени поредак почео је да се креира технолошком револуцијом 19. вијека, омогућавањем бржег кретања и комуникација, брзог саобраћајног превоза и преноса телеграфских порука, убрзањем и „скраћивањем“ времена. Највеће “убрзање“ времена, од проналаска механичког часовника и парне машине, постигнуто је у наше вријеме усавршавањем компјутерских система, а потом и визуелним сажимањем времена и простора, конструисањем екрана као новог прозора у свијет и стварност, као почетком ере екрана.

Питање јулијанског и грегоријанског календара није питање тачнијег рачунања времена, него питање односа према времену то јет односа према вјери. Римокатоличком реформом календара хришћанској перспективи Вјечности претпостављена је перспектива прогреса, вјечне вјерске вриједности су потчињене временским вриједностима, Свето предање је подређено поштовању закона природе, сврха католчиког календара је сведена на тачније рачунање времена, а одређивање датума Васкрса на питање прорачуна “метеоролошких“ и Мјесечевих мијена.

„Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, записао је Владика Петар II Петровић Његош. Вријеме је својство створеног свијета, псеудоним и еуфемизам за смрт и распадање, друго ублажено име за нерешиву тајну смртности и привремености материје, и судбине људске одређене таквим усудом. Вријеме сапостоји свијету, и будући ограничено његовим постојањем са њим ће и нестати, учи хришћанско богословље. Пролазна, неосвећена и без Бога, препуштена себи, природа није друго до „воденица смрти“. Судбина људска одређена „временом земним“ два су образа „највише лудости“, карике у ланцу нужности закона пропадљиве природе.

Oднос савременог човјека према времену је економско-потрошачко трошење времена, а календар је средство економичнијег експлатисања таквог техничког времена – времена као новца. У идеологији рационализма вјера се вреднује „временом“, тачнијим рачунањем времена. У технократској култури вјерски поглед је поистовјећен са „резултатима растућег техничког развоја“, тј. на хришћанство је примијењен принцип прогреса. Према таквој визији вјере поједини православни пастири вјерске празнике прилагођавају профаним прославама, а православни календарски канон католичком календару.

Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности. Модерна атеистичка агенда релативизује религиозне разлике и истине вјере, истиче непосебне стране религија, подстиче религиозну равнодушност, јер агресивни атеизам према цркви подстиче вјернике на поштовање вјере, док се конзумеристичким односом према религији подстиче арелигиозност. Такво опште мјесто мисије релативизовања религиозних разлика јесте свођење вјерског календара на питање прецизнијег рачунања времена.

Римокатоличка реформа јулијанског календара има религиозну форму, али њена суштина је револуционарна, израз идеолошког револуционарног начела. Папизам је препознат као револуционарни принцип од почетка издвајања папизма у засебну институцију и супростављања ауторитету Цркве и Цара у Константинопољу. Програмска полазишта европског позитивистичког просветитељства заснивана су на римокатоличкој ревизији хришћанства, која је, као и римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара, уграђена у друштвену доктрину европског секуларизма. Грегоријански календар интепретира историју и будућност као прогрес, али не према Вјечном, већ према будућности освајања свијета и стицања земаљских добара. Папска промјена јулијанског календара је почетак римокатоличког и рационалистичког ревизионизма хришћанства и историје човјечанства, нове повијести и нових претпоставки будућности, раскид са старим свијетом хришћанства и пројектовање визије времена у времену, ван вјере и Вјечности.

Папска промјена календара у Европи није доживљена као постулирање хришћанских вриједности, већ папског политичко-религиозног ауторитета, и као процес европског политичко-религиозног и историјског издвајања. Грегоријански календар је касније од протестаната прихваћен као процес прогреса, супротан Светом Предању. Просјечни европски протестант, агностик или атеиста папску промјену календара не доживљава као папску диктатуру која угрожава европски либерализам и индивидуализам, неотуђива права појединца и природног човјека, него као тековину ренесансно-реформаторске еманципације. У секуларистичком свијету савременог атеисте, прелазак на гргуријански календар је постао синоним бјежања из календара цркве и окриља обавезујућег православног предања у атеизам и аисторичност, слободу од сваког «началства и власти».