Одлазак великог српског писца
In Memoriam – Горан Петровић (1961-2024)
Пише: Никола Маловић
Напустио нас је, до данас највећи живи, српски писац, академик, Горан Петровић, мој пријатељ.
Упознали смо се прије нешто мање од 30 година. Повод су биле шкољке у роману „Опсада цркве Светог Спаса“, причаћу једног дана о томе. Почетком миленијума, негдје у ово доба године, ушао сам у море код рта Госпе од Анђела да уберем мушаља за Горана Петровића. Онда их је Викторија направила на рижот, а Горан, супруга Вера и тада мала Анђа били су наши гости у Котору, гдје смо тада живјели.
Ни у једном периоду живота нисмо били без контакта, гледали смо се периодично, у Боки, или на Сајму књига у Београду, а најдуже смо причали, сатима, готово искључиво о књижевности, па и о томе убија ли или одржава у животу, у једном од најстаријих београдских ресторана, у „Златном буренцету“, који се налази(о) прекопута Призренске 7, куће у којој је током Другог свјетског рата све што га је прославило написао Иво Андрић.
Године 2014, када је у Грачаници добио награду „Златни крст Кнеза Лазара“, а ја „Перо деспота Стефана Лазаревића“, заслугом организатора, са осталим узваницама обишли смо Косово и Метохију и на Газиместану били 28. јуна. Над пјатом пуним пригане рибе, јер је дан био постан, један до другога у том грачаничком ресторану, причали смо треба ли у књижевност улити мало воде, разблажити је, да не бисмо изгубили читаоца? Горан Петровић је умро залажући се за концентрат.
Више у танким романима Иконостас и Папир има књижевности на два листа него понекад у годишњој продукцији писаца неке омање културе.
Да ли ће судбину осталих дјела из мега-система Роман-Делта они подијелити са пјесмама – јадном сирочади Бранка Радичевића, ја не знам.
Српска књижевност се данас завила у црно. Саучешће породици.
Писац који је писао о Св. Сави, преставио се уочи Савиндана.
Слава великану!
Фотографије: Иконостас и Папир, два дјелића замишљеног Романа „Делта“ у мојим рукама, на БГ Сајму, 2022, тренутак прије неголи ће их Горан Петровић потписати
1. Разум који пут касни за очињим видом.
2. Има острва које море прогута кад му се прохте, без обзира на њихову вајну величину. Но, има и малих хриди које заувек одолевају.
3. Ништа на свету нема бројнији окот од несреће.
4. Огромна површ историје ни изблиза не казује онолико – колико скрива њена мрачна утроба.
5. «Од договора са опсадницима нема ништа, језикословци нам поручују да разговарајући са Латинима само кваримо матерњи говор!»
6. Упамти да грех увек ка теби мили, док врлина стрпљиво стоји, њој се ми морамо приклонити, примаћи наше душе!
7. Господе, шта се то негде другде страшно дешава, кад си нама окренуо леђа?!
8. Књиге су као сунђери. Наизглед незнатне величине, шупљикаво спужвасто ткиво је кадро да упије небројено много судбина, чак да у себе прими читаве народе.
9. Туђем се суду никада не приклања здраво за готово.
10. «Не брзајте, Свето Писмо се састоји у разумевању, не у пуком читању.»
11. Речима се може остварити све. Па опет, у наше се доба за речима посеже када се жели направити штогод сасвим супротно од њихове садржине.
12. Ко једанпут осети пуноћу речи – довека испашта јер препознаје празно казивање.
