Четници за Тита били већи непријатељи од Хитлера

Четвртак, 11. март 1943. године. Рано је јутро, још није свануло. Испред зграде у којој је смештен Врховни штаб у Јабланици, Тито, Лека Ранковић и Сретен Жујовић испраћају трочлану делегацију на преговоре са Немцима.

Очекују их километри неизвесног пута до Прозора или Горњег Вакуфа, седишта команде 717. немачке дивизије, на чијем је челу генерал-лајтнант Бенигнус Диполд. Један од њих, Владимир Велебит, носи белу заставу. Са њим су Милован Ђилас, члан Политбироа КПЈ и Врховног штаба НОВЈ, и Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије. У пуномоћју за преговоре, Велебит је Владимир Петровић, а Ђилас Милош Марковић. Коча је остао Коча, изгледа да су Немци знали његов идентитет. Како и не би када им је његова Прва пролетерска задала доста јада…

У Прозору их пресреће група немачких војника. Пуномоћја за преговоре која им предочава делегација за њих ништа не значе. Одузимају им оружје, фотографишу их и после вишесатног натезања пребацују их аутомобилом до Горњег Вакуфа, где је био генерал Диполд. Партизански емисари му предочавају своје предлоге за размену заробљеника и примирје, међутим, командант 717. дивизије је одговорио да он нема овлашћења да преговара и затражио да партизанска страна писмено наведе тачке о којима ће се преговарати и које ће он проследити вишој команди у Сарајеву и Загребу.

Партизани са заробљеним мајором Трећег рајха Артуром Штрекером у јеку битке на Неретви

Тако су почели чувени мартовски преговори. Увертира је 4. марта 1943, када су, у јеку битке на Неретви, партизани заробили мајора Артура Штрекера, команданта Трећег батаљона 738. пука и 25 немачких војника. Пошто су већ имали заробљених око стотину официра, подофицира и службеника НДХ, 615 италијанских војника, подофицира и официра, Врховни штаб је одлучио да због тешке ситуације на ратишту искористи заробљеног мајора за контакт и преговоре са Немцима. Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Глеза фон Хорстенауа, опуномоћеног генерала за Хрватску, о партизанској понуди за размену заробљеника и преговорима. Он је одмах прихватио.

Његово писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије у Бугојно, одакле је прослеђено у штаб команданта немачких трупа у Хрватској, генералу Рудолфу Литерсу у Славонски Брод, а он је даље проследио писмо генералу Хорстенау у Загреб. Хорстенау је, што због размене заробљеника, што због жеље да оствари контакт са партизанским Врховним штабом, обавестио Литерса да организује састанак са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и место састанка са партизанском делегацијом одредио 12. март.

Делегација је кренула дан раније и тако се обрела у Горњем Вакуфу, где је на инсистирање генерала Диполда сачињена нека врста меморандума, у којем партизанска страна предлаже и признавање НОВЈ као званичне стране у рату и поделу територије на интересне зоне. У посебној тачки је стајало да НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.

Како до 14. марта представницима Врховног штаба није саопштен немачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију и немачким аутомобилом је одвезен до линије фронта између Раме и Јабланице, док су Ђилас и Велебит отишли у Сарајево на наставак преговора.

Извршилац: Владимир Велебит

У Сарајеву Немци прихватају размену заробљеника, и за свог мајора и 25 војника предају групу партизанских руководилаца и активиста, међу којима је била и Херта Хас, супруга Јосипа Броза Тита. У међувремену, Врховни штаб издаје наређења одређеним јединицама, која су потписали Тито, Ранковић и Жујовић, да се обуставе акције против јединица Немачке, Италије и НДХ и да све снаге усмере на Југословенску војску у отаџбини. Наредбе су упућене Иси Јовановићу из Шесте источнобосанске бригаде, затим Кости Нађу, команданту Првог босанског корпуса, штабу Треће оперативне зоне Хрватске, команданту Прве пролетерске бригаде Данилу Лекићу и команданту Прве пролетерске дивизије Кочи Поповићу.

Немци 17. марта прекидају офанзиву, а преговори се настављају у Загребу. У хотелу „Еспланада“, једни наспрам других били су Хорстенау и Зигфрид Каше, немачки посланик у НДХ, и Милован Ђилас и Владимир Велебит.

Велебит је противничку страну упознао са садржајем Титових наређења. Немци су са неверицом слушали, питајући Велебита ко, у ствари, чини Титову војску. Одговорио је да 70 одсто њих чине Срби.

-Како је могуће да се Срби боре против четника? – било је следеће питање.

Велебит је одговорио:

-Ми смо Србе убедили, а и они су увидели, да овде у земљи превласт Срба није добра.

У току ових поверљивих разговора, којима је, поред двојице високих немачких официра, повремено присуствовао и Павелићев изасланик, инспектор Чермак, Титови делегати су саопштили:

-Партизани изјављују да се не боре против хрватске (квислиншке) државе и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника.

Коча Поповић је био сведок али и учесник преговора

– Партизани желе да воде борбу само са четницима, а немачке трупе нису нападали, већ су се бранили када су их немачке снаге нападале.

-Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања (на Јадранско море).

Даљи разговори били су брзо прекинути. Историјски извори указују на то да су и једна и друга страна имале разлоге да то учине. Немачком руководству у Загребу стигао је ултимативан Хитлеров захтев да са побуњеницима не треба преговарати, већ их треба стрељати. Истовремено, и Титу стиже упозорење из Москве. Кад је сазнао да Броз шурује са Немцима и усташама, Стаљин љутито реагује:

„Нас чуди то што ви мењате заробљенике са Немцима, што шаљете к њима делегате који воде свакакве преговоре са Немцима, а такође и што је немачки посланик у Загребу изразио жељу да се лично сретне са вама. Није ли то све повезано са политиком Ниемаца да искористе ваше људе ради распаљивања међусобне борбе међу самим народима Југославије? Молимо објашњење по овом питању.“

У годинама које ће уследити, ову дипломатску офанзиву Јосипа Броза и његовог Врховног штаба прекриће вео заборава. Мартовски преговори су за многе државне и партијске функционере, а камоли за историчаре, били велика непознаница. Међутим, већ у првој деценији после рата, у свету је на ову тему објављено десетак књига. Једна од њих је била и Вилхема Хотла, који је био руководилац реферата за Југославију у Главном уреду за безбедност Рајха. Он у књизи „Тајни фронт“, која је изашла 1953. у Лондону, преноси делове разговора између Хорстенауа и Велебита и „о званичној понуди Тита немачком командовању да у случају англоамеричког искрцавања заједнички наступају са немачким дивизијама које се налазе у Хрватској, против снага западних сила“.

Милован Ђилас, Јосип Бпоз Тито и Александар Ранковић били су наредбодавци

Да несрећа буде већа, ове делове пренели су и британски листови „Дејли телеграф“ и „Јоркшир“. Тито је одмах реаговао и у свом говору у Сплиту 13. септембра то назвао мрском и подлом клеветом. И онда је поново настао мук. Све до 12. новембра 1978, када је он први јавно проговорио о преговорима са Немцима. Било је то на помпезном обележавању 35 година од битке на Неретви, пред 100.000 људи. Напао је Милована Ђиласа, Кочу Поповића и Владимира Велебита да се нису држали његових упутстава и да су прекорачили овлашћења.

У књизи великог новинара „Политике“ Александра Ненадовића „Разговори са Кочом“, командант Прве пролетерске о критикама његовог врховног команданта је рекао:

„Потпуно је неоснована. Иако сам само кратко учествовао у тим преговорима, поуздано знам да није било никаквих одступања од овлашћења која су наши преговарачи имали. Све је са Титом било претходно утаначено… Можда је његов циљ био да се и преговори са Немцима натоваре на Ђиласова леђа. А, вероватно му није одговарало то што се на разним странама говорило да смо и ми ишли на неко споразумевање са Немцима… Што се мене лично тиче, могао бих једино додати да се, приликом договарања о томе како да наступимо пред Немцима, нисам слагао да треба говорити да су нам четници главни непријатељи. Сматрао сам да не би требало ићи толико далеко. Али, Тито је био за то; били смо угрожени, морали смо чинити највише што се може да бисмо неутралисали Немце.“

Геза фон Хортенау био је немачки преговарач

Владимир Велебит је Ненадовићу рекао да није било никакве потребе да се Немцима изјављује да ће се, ако дође до искрцавања Британаца на југословенској обали Јадрана, супротставити и њима. Велика Британија није ни помишљала да на нашу обалу искрцава своје јединице, јер за такав подухват, све да је и хтела, није имала снаге.

Велебит: Радили по наређењу

О Брозовом сваљивању кривице за преговоре са Немцима на њега, Кочу и Ђиласа, Велебит је рекао: „Био сам запрепашћен тим Титовим потпуно неоснованим тврђењем. Коча Поповић је, по сопственој жељи, учествовао у преговорима само у почетку, а ја сам, са Милованом Ђиласом, остао до краја, најпре у Сарајеву, а затим у Загребу. Ми смо само извршавали оно што је са Титом било договорено пре него што смо отишли на преговоре, а кад смо се вратили никакав приговор нисмо чули… Најзад, узгред да кажем и то, да Тито, по мом мишљењу, није том послератном оптужбом циљао само на Ђиласа.“

Текст: Иван Миладиновић/Новости/Насловна фотографија: Коча Поповић, Тито и Сретен Жујовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.