Бјеж` у цркву Краљевићу Марко!

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Сјећање 97-годишњег Илије Брадарића из Сакрамента у Калифорнији на злогласни логор Јасеновац (5)

Пише: Небојша Тошић

-У Чикагу гдје бијаше прва станица нашег новог живота, свакако да је најзначајнији корак био одлазак у – цркву, сјећа се Илија Брадарић својих првих дана у Америци.- Мислим да је то једини и одлучујући корак сваког нашег исељеника, емигранта, избјеглице или намјерника. Сви, ама баш сви, који се нађу у ”страном свијету”, имају једно право мјесто које их веже за домовину, а то је – црква! Волио сам много наше старе јуначке пјесме које су генерацијама младих Срба биле основни путоказ ка ”чојству и јунаштву”.  И није случајно да је тај велики учитељ судбине, слијепи гуслар изрекао спасоносни стих, не само епском јунаку, већ свима нама: ”Бјеж’ у цркву, краљевићу Марко!”

-Када сам први пут у Америци, у Чикагу, ушао у нашу Српску Православну Цркву, био сам сретан. Цијела служба божија бијаше на нашем црквено-старословенском језику, мелодична и приступачна чак и оним Американцима који не разумију изговорене ријечи. Осјећао сам се као у старом крају. Склопљених очију, у том моменту, као да сам се налазио у нашој убогој слабињској Цркви Свете Петке. Усташе су јој срушиле кров, па је изгледало, а тако јесте, да су јој кров сама небеса. Осјетио сам тада, свом дубином своје душе, да сам ја ”један од позваних” (много званих, мало одабраних).

-Посебно ме је дојмио говор покојног свештеника, проте Душана Поповића. Почео је овим ријечима: ”Овај наш свети храм подигла га је сиротиња, наши Срби и Српкиње који тешко зарађују долар. Овај свети храм сиротиња помаже и у њега долази да се Богу моли за здравље и душу своју и за покој душе умрле фамилије и пријатеља…” Говорио је тако јереј Душан Поповић, а у мени се откривала слика настана свих наших цркава у старом крају које је подизала ”сиротиња раја”, на прво мјесто стављајући Бога и Славу Божију, па онда све остало.

-Ето ту гдје је и мени довикнула вила: Бјеж’ у цркву… у тој чикашкој српској цркви родила се одлука да гдје год будем и колико год могу, радим у црквеним општинама и помажем људима као што сам и сам. Разумљиво је да тада у Чикагу нисам имао ништа осим воље и жеље да успијем, да срворим породицу и да – помажем.

-Из Чикага смо Ана и ја, отишли на Западну обалу у Окланд. ”Преко пута”, у Сан Франциску бијаше велико бродоградилиште. Као веома добар електротехничар и са познавањем енглеског језика, добио сам посао у Неви шип јарду (Navy ship yard). Уграђивао сам мале и велике електомоторе у – подморнице. То је било велико и драгоцјено искуство, али и већ солидан корак у ”новом крају”. У Окланду гдје бијаше наша прва лука и наш први дом, је и Српска православна црква Свети Ђорђе. Од самог нашег доласка укључио сам се у њен рад.

-Када је бродоградилиште у Сан Фрациск затворено, пређем да радим исти посао у бродоградилишту у Валеју. Настанисмо се у Плезант Хилу дивном мјесташцу међу брдима. Живот је, баш ко оне моје подморнице и бродови, пловио својим током. Ту ми се родише кћерка и син!

-Није требало много да се упознам са ”нашим људима”. Црква је и овдје, као и свугдје гдје се налазе Срби, била главно окупљалиште. И тада су постојале двије групе усељеника.Они који су давно прија рата дошли овамо и ми новопечени политички емигранти. Било је ту вечинa официра и војника Југословенске војске у отџбини, и оних који су се на разна начине довијали да се из Титове Југославије дочепају слободног свијета.

-Прикључио сам се, веома брзо, Српском народном савезу (Serb National Federation) који издаје чувене новине Американски Србобран. Уз помоћ тог савеза, а такође уз помоћ Српске Народне Одбране, било нам је много лакше да се укључимо, првенствено у хуманитарни рад, како се то данас каже. Прикупљали смо помоћ Србима у домовини, а и овдје у Америци. На тај начин полако сам се уклапао у велику српску заједницу на новом континенту.

-Наравно да и ”стари крај” није био заборављен. Имали смо везу са Слабињом, а чим се могло одлучио сам и да нешто урадим и на постављанју крова на цркву Свете Петке. Свесрдно сам се ангажовао код наших Срба у Америци да прикупљамо помоћ и за обнову Цкве Свете Петке у Слабињи и за обнову  многих порушених цркава на Банији, па за изградњу нове цркве у Костајници 1971. Сав прикупљени новац сам слао владики Симеону у Карловац. Није се много напредовало. Ми Срби смо имали огромну вољу и жељу да обнављамо и градимо храмове, али комунистичка власт је то, гдје год је могла, ”успоравала”.

-Једном је, вјероватно неко од наших Слабињана расутих по свијету, а овај пут из Белгије, организовао ”омладинску радну бригаду”. Дошли су ти српски омладинци са пријатељима Белгијанцима, да добровољно учествују у обнови наше слабињске цркве. И ништа нису урадили. Власт коју су држали комунисти Срби није им то дозволила!

-Први пут сам, након емиграције дошо у Слабињу одмах по завршетку посљедњег рата у Хрватској. Мало је било становника. Обишао сам своју родну кућу. Празна. Моја млађа сестра која бијаше дијете током несретног Другог свјетског рата, као и доста других пријатеља и познаника, становали су ”негдје друго”. Било је тужно доћи на мјесто гдје си рођен, гдје си на првим корацима у животу доживио оно што ником не би пожелио, доћи тамо гдје готово никога из твоје генерације нема. Доћи на мјесто, гдје је још и данас, кров цркве Свете Петке, само небо. Гледао сам из те наше цркве у небеса и плакао. Плакао над судбином села, над судбином наше вјере, над судбином свих оних покланих и звјерски убијених у Јасеновцу и на другим стратиштима монструозне хрвтске државе. Вапио сам: Боже сачувај и саклони…

-Бијаше то мој, може се рећи, опоштај са родним селом, са још живим пријатељима и родбином, али не и заборав! Бодрило ме је увјерење да помашем онолико колико могу, да сакупљам људе који желе помоћи, онолико колико могу знајући да је то једии начин да и ми ”нејаки” вршимо узвишену  заповјест Божију – Помози!

 

Незаборавни тренуци са чика Илијом и тета Аном 

Сјећање Јове Лалушића логораша из рата у Босни

– Био сам логораш у муслиманском Државном концентрационом логору Силос у Тарчину код Сарајева. Да се зна да је логор основао Алија Изетбеговић. Пуне четири године био са, са још 600 Срба, утамничен у том страшном ”Сарајевском Аушвицу”. Како је било, било је. Након изласка из логора емигрирао сам са породицом у Америку. Прва станица била је Окланд и цква Светог Ђорђа. (Опет бијаше, а како би друкчије: ”Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”). Без игдје ичега, а то је познато свим избјеглицама, у цркву смо долазили како смо знали. Нисмо имали ауто, па су нас превозили пријатељи. Све нам је било ново и непознато. Једном је искрсло да се немамо како вратити у Сан Франциско гдје смо тада становали. И прилази нам један онижи господин са супругом, рукује се и шали се, како ми вјерујемо, када каже: ”док сам ја овдје, за вас нема проблема”. Смијемо се. Хајде, баш лијепо. И одвезе нас тај брачни пар кући, а то бијаше баш подалеко и рекоше да ћемо се видјети идуће недјеље у цркви. Нит они знају ништа о нама сем да смо избјеглице, нити ми ишта о њима знамо сем да су ”наши”.

-Идуће недјеље у цркви поновни сусрет. Само нам каже: Ја сам чика Илија, а ово је тета Ана и данас сте код нас на ручку. Не брините, тета Ана добро куха”. Нисмо знали да у том тренутку ”стари логораш” говори са ”младим логорашем”, да су наше судбине, на неки начин, повезане бодљикавом жицом.

-На ручку, у његовој предивној башти у градићу Плезант Хилу, и ја, и моја супруга Гордана и наша кћерка Јована, дијете зачуђено свијетом у којем се први пут нађе, проведосмо, чини ми се, прво, након много година, спокојно поподне. Остало је историја коју ће причати наша дјеца. Па шта су тај човјек и та жена учинили за нас? Учинили су оно што нам је у том тренутку требало, и што свима нама у сваком тренутку треба. Пружили су нам своју љубав. Учинили су да подигнемо главе и погледамо новим очима свијет око нас и показали нам како свако од нас може да буде велик. Малим знаком. И није узалуд она коју народ изрече: ”Ко не види на ораху, не види ни на товару”. А ја кажем: ”Ко не зна чика Илију и тета Ану, много је пропустио!”

Крај