Београђанин на челу Бечке опере

У Бечкој државној опери се одржава медијски и јавни церемонијал на коме нови директор Богдан Рошчић представља нову уметничку сезону за 2020/21. Иако функцију службено преузима првог јула, данашња манифестација је јавна инаугурација Рошчића на челу Бечке опере, једне од најстаријих и најугледнијих оперских кућа у Европи и свету.

Рошчићев лични успех, као и аустријска стратегија интернационализације елитних националних институција, добар су подстицај и за статус високе националне културе у Србији.

Богдан Рошчић, каква међународна каријера у једној глобалној бранши стрме и немилосрдне кадровске пирамиде! Данас медијски, за два месеца официјелно, Рошчић постаје тридесет и трећи директор Бечке државне опере, ако се рачуна њено постојање од 1869, кад је пресељена у тада нову, и данас постојећу зграду на Рингу.

Рошчић тиме наставља традицију великих музичких имена на директорској позицији Бечке државне опере, овде само најпознатија: Густав Малер (1897-1907), Рихард Штраус (1919-24), Херберт фон Карајан(1956-64), Лорин Мазел (1982-84), Јан Холендер (1992-2010).

Звучи необично кад се за Рошчића каже да се наставља, или „уклапа“ у једну конзервативну традицију елитне културе, када је управо он ушао у бечки медијско-музички погон газећи традиције и заобилазећи конвенције.

Кретати се по музичком тржишту Аустрије је „као свирати трубу у телефонској кабини“, рекао је у једном интервјуу (Musikwoche, 26.4.2002).

Унутрашњост опереБогдан Рошчић је рођен у Београду 1964, родитељи су били зубари: мама Лола, рођена Зоговић, отац Звонимир (†). Богданов деда Анте Рошчић је дошао из Подгоре (Макарска) као инжињер у Трепчу, остао у Косовској Митровици, заљубио се, оженио и прешао на православље.

Средином седамдесетих Рошчићи се селе за Линц, где је Богдан завршио гимназију. На бечком универзитету је студирао филозофију и музикологију, 1989 докторирао са темом „Друштвена теорија Теодора Адорна као Критичка теорија субјекта“.

Богдан је кратко радио као поп-критичар у музичком ресору аустријских дневних новина Дие Прессе и Куриер, где је многе освојио (и исто толико против себе подигао!) духовитим извештајима који су „газили“ по достојанству музичке критике као медијске форме.

Носио је мајицу Рамонеса кад се у редакцију улазило у оделу. Писао је дисертацију о Адорну кад су на бечком Филозофском факултету владали француски постмодернисти типа Дерида, Гатари и Делуз. На питање зашто није изабрао неког од њих, Рошчић је одговарао да он од француских филозофа познаје само Астерикса и Обеликса.

Недуго након што је аустријско Министарство културе донело одлуку о постављању Рошчића на место директора Државне опере, Дие прессе је у једном тексту (Томас Крамер 21.12.2026) набројало све „провокације“ којима је он освајао простор националне музичке сцене.

Крамер не крије да је под чаролијом Рошчићеве информисане непосредности: „Под псеудонимом „Робо“ Рошчић је писао отровне музичке критике. О једном Арс-Елецтроница симпозијуму је написао „нисам ништа разумео, али је звучало врло дубоко“.

Бон Џови и У2 су за њега били „стари волови“, а „Ганс ен роузис“ (Guns ‘n’ Roses) „модерни Ролингстонси, само глупљи“. Мрзео је The Doors, а хвалио Мадону „зато што се одрекла лицемерног морала у музици и сад само пева лаке строфе о ономе до чега је људима највише стало, а мало добију: секс и новац“.

Аустро поп, пола сата доста

У дневнику Куриер је Рошчић водио сектор медија, а кад је сам писао, биле су то музичке критике „које су виртуозно шибале по глупостима мејнстрима“ (Крамер).

До тог тренутка је још био „млади дивљи“ који је пратио мене популарне културе, али већ 1993, са непуних тридесет година, Рошчић је постављен за музичког директора ОРФ-ове радио станице Ö3, коју је потпуно преуредио. О3 је постао и данас остао „крава музара“ ОРФ-а – поп, рок, панк, соул, black music, светске листе, интелигентни водитељи, кратке вести.

Англосаксонски рок је победио аустријски поп са великим резултатом. Домаћи аустро-поп је од тада на О3 даван на кашичицу, што је на ноге подигло националне „Аустропопере“ којима су исечене тезге и простор, а домаћој музичкој критици национални понос. Онима који су га критиковали као „уништитеља Аустро-попа“, Рошчић је одговарао да „емитовање на радију не спада у људска права“.

Године 2001. Богдан Рошчић се опростио од лаких нота и отишао с ОРФ-а. До 2003. је био извршни директор Universal Music, онда прелази у Deutsche Grammophon, елитни класични програм у склопу Universal Music Group.

Тиме је из табора Бордјеовске „ниже културе“ Рошчић прешао у у забран високе, легитимне културе, у свет опере и звезди класичне музике. Како? „Одувек сам желео да постанем диригент. Приватно сам увек слушао класичну музику, најрадије док пеглам“, објашњавао је у једном интервјуу.

У наставку, више није мењао тип музике, остао је веран класици. Године 2006 је преузео фирму Decca Music Group у Лондону; 2009. Sony Music Classical у Њујорку. На обе функције се профилисао као менаџер који промовише класику у напетости између широког укуса и великих звезда, елитне традиције и шоубизниса, високе и популарне културе.

Опера у доба короне

Данашња јавна промоција Богдана Рошчића и његовог тима одавно је планирана као живи, раскошан интернационални спектакл. У међувремену, све културне институције по свету су затворене због епидемије ковида 19, тако и Бечка опера.

На крају је силом прилика нађен баланс између спектакла и безбедности. Медијско представљање новог директора Опере обавља се без јавности, са директним видео укључењима на Трећем телевизијском каналу ОРФ-а, од 21.20 вечерас.

Заједно са Рошчићем функције преузимају шеф диригент Филип Жордан и главни кореограф балетског ансамбла Мартин Шлепфер, обојица Швајцарци.

Бечка државна операНе увек, али последњих деценија све чешће, Бечка опера поред директора паралелно поставља и музичког руководиоца. То је рецимо био Клаудио Абадо (86-91) под управом директора Клауса Дрезеа; Сејџи Озава (2002-2010) под Јаном Холендером; Франц Велзер Мест (2010-14) за време тренутно одлазећег директора, француза Доминика Мајера.

Оно што је за Холендера био Озава, за Рошчићаће бити, већ речено, диригент Филип Жордан. Рођен 1974 у Цириху, Жордан је до сада био шеф диригент Бечких симфоничара, музички директор Париске опере, први диригент Берлинске опере Unter den Linden.

Вечерашњи медијски спектакл је компромис састављен од живог и снимљеног материјала. Пева Ана Нетребко, апсолутна миљеница аустријске публике, и она у специјално за ову прилику снимљеном концерту пред празним гледалиштем Опере.

Доминик Мајер одлази у миланску Скалу, Богдан Рошчић преузима Бечку државну оперу. РТС ће током сутрашњег дана извештавати о овој медијској примопредаји.

Rock me Amadeus

Бечка државна опера је једна од најпознатијих и најпрестижнијих оперских кућа на свету. Овде се даје само мали исечак из богате музичке, културне и политичке историје те институције, тек да се појме размере погона који Рошчић данас преузима, односно за два месеца.

Развила се из Дворске опере Хабсбурга, још на прелазу из 17. у 18 век. Свирало се на двору, онда паралелно у две куће, од којих више ниједна не постоји – једна на тргу Михаелер коју је Опера делила са Бург-театром, друга негде отприлике између данашње Опере и Хотела Захер.

Права прича Бечке опере почиње 1860. кад је цар Фрањо Јосип рушио средњевековне зидине око града и на њиховом месту подизао Ринг/Прстен, кружни булевар на коме су ницале репрезентативне палате, позоришта, музеји и државне институције.

Опера је била прва зграда на том огромном градилишту, свечано отворена у мају 1869. премијером Моцартовог Дон Хуана.

Први велики скандал је већ тада био иза Бечке опере. Јавности, оној која се рачуна, се зграда у неоренесансном стилу никако није свиђала. Није била довољно барокна, што и није тако необично за зграде у ренесансном стилу.

Друга замерка је произилазила из националне неурозе после изгубљене битке с Прусима на Кенигрецу 1866. Како је ниво улице од почетка градње Опере нарастао више од једног метра, Бечанима је зграда визуелно дошла као „потопљени брод“, симбол пораза, призивање баксуза.

Притисак је био тако страшан да је један архитект (Eduard van der Nil) извршио самоубиство 1868, а други (August Sicard fon Sikardsburg) умро од срчаног удара само неколико месеци касније.

Након тога, Бечани су су се апсолутно заљубили у тако плаћену зграду Државне опере.

Године мира су се смењивале с годинама рата, Опера је преживела нацисте, на једну трећину и савезничко бомбардовање. Без обзира на политичке и идеолошке фазе, њен музички углед у Европи је увек био у порасту.

Зграда је рестаурисана 1945-55, уз, успут речено, издашну помоћ руских снага. У новембру 55 реновирана Опера је отворена премијером Бетовеновог Фиделиа, а ОРФ је догађај директно преносио – иако је у Аустрији тада било негде око 800 телевизора у приватном власништву, толики је био понос да је „потопљени брод“ изронио из рушевина и пепела.

Карајан је био први који је увео обавезујући принцип гости-звезда. До сада су на сцени Бечке опере певали Марија Калас, Џеси Норман, Рената Тебалди, Агнес Балтса, Ана Нетребко, Лучано Павароти, Пласидо Доминго; дириговали, поред већ споменутих, Игор Стравински, Ловро Матачић, Леонард Бернштајн, Рикардо Мути, Кристиан Тилеман, Зубин Мехта и многи, многи други.

Оркестар и хор Бечке опере су две институције које повремено наступају самостално. Бечки филхармоничари на пример, широј јавности познати по Новогодишњем концерту у Музикферајну, су кућни оркестар Бечке опере, одосно пуне се из његових редова.

Малер, Штраус, Карајан, Рошчић…

Рошчић је именован на место директора Бечке опере пре четири године, одлуком тадашње коалиционе владе у којој су ресор културе држале социјалдемократе.

Министар културе Томас Дрозда је тог тренутка интензиво отварао аустријске културне институције од националног значаја. На место шефа Бург-театра је именовао Аустро-Словенца Мартина Кушеја, на место директора Опере Аустро-Србина Богдана Рошчића, на место директора Уметничко-историјског музеја Немца Ајке Шмита.

Сва три именовања су на различите начине пролазила кроз моменте скандала, али на срећу ниједан није по последицама надмашио онај почетни из 1868.

Као прво, социјалдемократе су у међувремену сишле с власти, а дошли конзервативци, који сад само узимају к знању одлуке бивших влада. Наравно, кадровска политика великих културних институција је дугорочна и само по себи то није никакава драма, али јесте нова ситуација, с обзиром да су се две од три кључне институције аустријске културе нашле у славенским рукама.

Друго, Ајке Шмит је сам направио скандал јер је месец дана пре преузимања највећег аустријског музеја послао мејл Бечу да он ипак остаје у фирентинској Уфичи галерији.

Треће, Кушеј од јесени тестира локалне нерве са премијерним репертоаром који иритира бечку публику.

Четврто, чим је Дрозда пре четири године објавио одлуку владе о именовању Богдана Рошчића за шефа Државне опере, појавили су се гласови да је Богданов докторски рад о Адорну плагијат. У међувремену, Комисија за плагијате Бечког универзитета је 2017. издала званично саопштење да су оптужбе неосноване: Рошчић је прави доктор науке и шлус.

Одонда су оптужбе престале, и само се чекао крај априла ове године да Бечка државна опера и Богдан Рошчић на великој медијској конференцији објаве своје планове за наредну сезону.

Извор: РТС/Весна Кнежевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.