Најтраженија српска књига 18. века

Пише: Петар Милатовић Острошки

Данас сам се у Аустријској националној библиотеци бавио оригиналом Стематографије зоографа Христофора Жефаровића, делом штампаним у Бечу у октобру 1741. године, а које се, како наглашава почивши др Динко Давидов, наслања на дјело хрватског полихистора и бакроресца Павла Ритер Витезовића, штампано на латинском језику у Бечу 1701. године под насловом Stemmatographia sive armorum illyricorum delineatio, descriptio et restitutio, а потом и у Загребу, 1702. године, под нешто друкчијим насловом.

Динко Давидов даље истиче да је званичној аустријској политици одговарала Витезовићева Stemmatographia у којој су отиснути грбови земаља и покрајина – тада једним делом под Турцима – које би Аустрија радо присајединила после протеривања свог опасног непријатеља са Балкана. И патријарху Арсенију Четвртом је била позната Витезовићева књига и идеја о уједињењу Хрвата, Срба и Словенаца, коју је Витезовић, на свој начин, у својим делима лукаво, а на штету Срба, излагао. Патријарх Арсеније Четврти је са својим сарадницима, који су учествовали у вођењу политике Карловачке митрополије, одлучио да Витезовићеву књигу изда у допуњеном, дакле, потпуно измењеном облику.

Патријарх Арсеније Четврти, зограф Христофор Жефаровић и патријаршки секретар и песник Павле Ненадовић Млађи садржајно и идејно дали су друкчији карактер првобитном предлошку, Витезовићевој књизи. То више није само хералдички зборник – какав је у Витезовића – већ је томе додато двадесет девет ликова јужнословенских владара и светитеља, портрет Арсенија Четвртог, дугачка песма њему посвећена, тријумфални портрет цара Душана на коњу, окруженог грбовима, лик цара Душана између Хроноса и Минерве и, на крају, песма посвећена Христофору Жефаровићу, у којој се велича ово његово дело.

У томе времену када се историја скоро и није учила у оно мало школа које су биле кратког века, овако замишљена Стематографија требало је да пружи нашем народу извесна знања из националне историје, а преко тог знања да му учврсти веру, моралну и политичку постојаност. Стематографија је имала улогу историјског албума и приручника.

Када се појавила Стематографија је била најтраженија и најбоље примљена књига тога доба. Она је потиснула у други план часловце, псалтире и друге црквене књиге и постала најомиљенија лектира српског народа. Мада је њен мецена и идејни творац био архијереј, Стематографија није била књига клира, већ сасвим сигурно књига младог српског грађанства које се већ средином тога века залаже за већа права и демократскије односе у друштву. Из Стематографије су млади срицали слова, она је и Димитрија, Доситеја Обрадовића, у детињству „обајавала“ а старији су се из ње наоружавали родољубљем и политичком свешћу.

Ликови јужнословенских светитеља и владара распоређени су овим редоследом: Свети Стефан Немања и свети Стефан Првовенчани (лист 1а), Свети Давид и Свети Теоктист (лист 1б), Свети Наум Чудотворац и Свети Никодим Мироточец (лист 2а), Света Ана Царица, наречена Анастазија и Света Јелена Царица (лист 2б), Свети Сава Архиепископ сербски и Свети Сава II архиепископ сербски (лист 3а), Свети Методије архиепископ моравски и Свети Јефрем архиепископ сербски (лист 3б), Свети Арсениј Чудотворац и Свети Никодим архиепископ сербски (лист 4а), Свети Климент архиепископ охридски и Свети Теофилакт болгарски архиепископ (лист 4б), Свети Владислав, краљ и самодержац сербски (лист 5а), Свети Милутин краљ сербски (лист 5б), Свети Стефан краљ Дечански (лист 6а), Свети млади цар Урош Немањић (лист 6б), Свети Милутин Мироточец иже в Софији (лист 7а), Светиј Лазар Књаз сербски (лист 7б), Свети Јован Владимир Мироточиви (лист 8а), Свети Стефан Шкриљановић (лист 8б). Са овим листом завршава се галерија ликова јужнословенских светитеља и владара.

Извор: Динко Давидов, Српска Стематографија Беч 1741 (фототип), Прометеј, Нови Сад 2011