Српска национална идеја у време транзиције

Пише: Душко Бабић

Бавити се данас националном идејом и национализмом, у ма ком облику, делује, само по себи, ретроградно и субверзивно. У најбољем случају то се доживљава као својеврсни ескапизам – склањање од важнијих и животнијих изазова који стоје пред нама. Чему прича о нацији и национализму, данас, кад стварност иде „у другом смеру“, када је очигледно да се на све начине и са свих страна намеће културни образац који тежи потискивању националитета и „демонтажи народа?“ (С. Антонић).

Овај рад има за циљ да  подстакне „на побуну“ маргинализоване, успаване националне снаге. Писац ових редова уверен је да нам је баш сада неопходна енергија националитета и родољубља, не због тога да бисмо побегли из ружне садашњости него, напротив, да бисмо се са њом (и са собом)  суочили  на ваљан начин. А кад кажемо „ваљан начин“, онда мислимо на суочење које узима у обзир не само садашњост него и прошлост и будућност, дакле целину, а не део нашег трајања у историји.

Важно је напоменути да под појмом „нација“ овде разумемо њен најстарији, изворни облик – тзв. „заветну нацију“, каква је и српска. За такво разумевање овог појма нема великог значаја разлика између појмова „нација“ и „народ“, коју прави савремена теорија. Ове две речи означавају, у бити, исти садржај – људску етничку заједницу,  повезану истим пореклом, језиком, обичајима, историјом, културом… Дакле, све што су стари Грци звали etnos, за разлику од значења друге речи за народ – demos: становници, грађани, држављани.  Због тога се у колоквијалној употреби  речи „народ“ и „нација“ користе као синоними, а понекад и у неким службеним називима (нпр. Уједињене нације – Уједињени народи).

Прошлост и будућност нације

Када је настала нација? Каква је будућност овог облика колективног идентитета? Око ових питања нема сагласности у савременој науци. Упоредо са мишљењем по којем се нација јавила у последњим деценијама XVIII века, као продукт Француске буржоаске револуције (1789),  стоје перенијалистичке теорије, које нацију посматрају као вечну, универзалну категорију. Аутор ових редова заступа становиште да нације постоје од памтивека, да је народносна свест вечна, али да се кроз векове мењала и уподобљавала изазовима времена. „Доживљај националне осећајности и самосвест о себи као бићу нације засновани су од самих почетака људског живота као могућност и у основи су човекове егзистенције“ (С. Бојанин). Француска буржоаска револуција није створила нације, него је променила представе о снази и историјској улози народа (нације). То је време када се ствара свест о томе да је народ (а не цареви и краљеви) носилац суверенитета и државне моћи, да слободу и достојанство живота не обезбеђује неко други, него народ својом снагом и вољом. Из те свести никле су националне државе и институције савремене демократије. Народносна идеја тада је почела да одређује ток светске историје, али њено трајање, у различитим видовима, може се пратити још од старог века.

Са овог становишта треба посматрати и будућност нација: упркос свеприсутном настојању у разградњи нације и стигматизацији национализма,  у културном обрасцу који намеће вредности грађанског друштва, нација опстаје као животна и цивилизацијска реалност. И не само да опстаје, него се, упркос свему, показује као највиталнија интегративна друштвена енергија – природна и логична, пред којом све друге визије колективног идентификовања изгледају „безбојно и неразговетно“. „Свеприсутни, прожимни и сложени национални идентитет и национализам остају моћне и експлозивне глобалне снаге“ (А. Смит). Као што није могуће одредити почетак нације у прошлости, није могуће назрети ни њен крај у будућности. Човечанство ће живети у нацијама и кроз нације и у будућим вековима, као што је живело и у прошлим.

Нација и „култура сећања“

Народносна идеја, схваћена без предрасуда, могла би бити духовни штит против глобалистичког „поравнавања идентитета“ и „демонтаже народа“. Овај цивилизацијски тренд узима свој данак на свим нивоима стварности – од атака на појединачну егзистенцију до крупних културолошких промена, у којима страдају традиционалне вредности хришћанске цивилизације. Нација је постала непожељна јер је извор самосвести и „школа врлине“ – храбрости, подвига, жртвовања, истине, доброте, човечности… Национална свест, посебно она заветна, религиозно утемељена, „одвлачи пажњу“ појединца од модела „заради што више да би могао да купиш све што желиш“ и окреће је ка „захтевима душе“. А то није корисно, од тога „се не живи“. Национална свест је „цивилизацијска сметња“ и зато је треба или уклонити или „разблажити“ до те мере да се сведе на пуке баналности – спортско навијање за националне селекције, специјалитете националне кухиње, међународне смотре фолклора и сл. Све ово, на очигледан и драматичан начин, води ка укидању животне колоритности и културне разноликости света. Нације постају „технички термини“ а не чувари сећања, врлина, покретачи усхићења и „пјаности“ која животу не дозвољава да потоне у баналну стварност, лишену сваког идеализма и духовног полета.

Нација је данас најприродније упориште за одбрану од „програмираног заборава“ и и повратак „култури сећања“. Под „програмираним заборавом“ овде мислим на читав низ стратегија управљања масама, чији је смисао произвођење безмерних количина јефтине, инфантилне забаве и фетишизације конзумеризма, са циљем да се у човеку умртви потреба за самопреиспитивањем и тражењем нечег вишег, духовнијег од оног што му се на сваком кораку нуди. У том отужном, ружичастом имагинаријуму, појединац добија „све што му је потребно“ – порнографију, секс, гладијаторско насиље, квазибајковите саге у ТВ сапуницама, стотине ТВ канала са најбизарнијим програмима (кухиња 24 сата, голф, коцкање, порно филмови, неограничене количине спортских преноса…), интернет портале, фејсбук доколицу… ‒ непробојну илузију о комфору и слободи, која успоставља свест да је баш таква стварност човеку потребна.

Заборав „на дневном нивоу“ пројектује се на заборав историјске прошлости – догађаја, личности, процеса, светиња, жртава, традиције… Свега што људе веже за духовне вредности, а одваја од мита о прогресу. Намеће се образац живљења који „сахрањује прошлост“ да не би била сметња за будућност. Прошлост је зато најбоље прећутати, а кад се призове у сећање пожељно је да се покаже негативна слика о њој: да то буде „демитологизација“, „суочење са прошлошћу“ (тј. ултимативно признање „кривице“), критичко преиспитивање (тј. блаћење) свега што је извор националног поноса и самопоштовања. „Одсецање прошлости“ од садашњости и будућности јесте глобална појава, али агресивни, сламајући „механизам заборава“ активира се само међу малим народима, поготово међу онима који ,,не сарађују“. А Срби су, не од јуче, добили репутацију таквог народа.

Повратак идеји националитета, ма колико то звучало анахроно и „превазиђено“, неопходан је српском народу да би се одбранио од заборава и бледог сећања. Не као „бусање у јуначка прса“ и кафанско србовање, него као самопоштовање и везивање за изворе националног достојанства и поноса. Заборав убија појам о врлини, заветну димензију националног заједништва утапа у економску и социјалну повезаност. Човек којег усиса „култура заборава“ више није субјект који одлучује о својим поступцима и делима и прима одговорност за (не)учињено: он постаје објекат, „материјал“ за манипулисање, обезличени део масе. Појединац у заветној националној заједници, енергијом и „животним инстинктом“ које прима управо из те заједнице, не пристаје да буде „објекат“ и „материјал“, јер свако понаособ и себе (или, често: баш себе) види као „настављача историје“ и причасника националне судбине. На томе почива значај Горског вијенца у српској култури: сусрет са светом Његошевих косовских осветника и слободарских заветника, са њиховим високим мерама човечности, јесте „позив на незаборав“, на чување заветне димензије живота. Док кроз народ струји етика Горског вијенца, остаје нада да ће се одбранити од самозаборава, на својој земљи, у свом имену и бићу. Јер, није исто: бити неко и постојати као било ко.

Нација и морални нихилизам

Кроз идентификацију са народном заједницом човек се веже за овековечену идеју добра. Ако са те тачке погледамо нашу савременост, јасније и дубље ћемо видети да данас живимо у свету „без добра и зла“, у којем се перфидно, са свих страна, проповеда морални релативизам и нихилизам. Уместо неговања врлине, подстиче се егоизам и хедонизам, човек се затвара у своје млако, банално сопство и у њему се гуши свест да је живот са-постојање; да моја личност не може бити изграђена без огледања у другом и самеравања са другим; да моје ја, како каже Јасперс, истински постоји само са другим, а сам сам – ништа. Прихватањем девизе по којој је интерес изнад морала, човек је несвесно уважио апел да се слободно одаје сваком неваљалству, покварености, разузданости, разврату, грабежу, саможивости… Да без стида и зазора чини све што „није законом забрањено“. А правна норма, све и да хоће, не може покрити небројиво мноштво животних ситуација, а тиме ни спречити човека да буде покварен. Ниједан правни систем не санкционише себичност, лицемерје, кукавичлук, склоност ка лагању и хвалисању… А управо су то прве особине које опажамо код сваког појединца, по којима о њему судимо. Тај огромни простор који је у животу остављен за испољавање људске несавршености и „палости“, не контролишу судови и правне норме него морални кодекс. Тамо где га нема, или где је заборављен – „све је дозвољено“.

Национална идеја и питање „српске кривице“

У светлу ових културолошких изазова  добро је осврнути се и на нека специфична, „српска питања“ у доба транзиције. У транзицијском таласу обезвређивања националних посебности, Срби су се нашли на „првој линији удара“, својом или туђом заслугом, свеједно. Наслеђени стереотип о Србима као „реметилачком фактору“ у светској историји, у последњој деценији XX века прерастао је у отворено жигосање: Срби су означени као народ склон насиљу и злочину, заслепљен својим митоманством и епским самољубљем. Зато су транзицијске промене, започете на крају прошлог и почетком овог миленијума, као основни циљ имале  „промену свести“ и наметање неолибералне, грађанске парадигме уређења друштва и државе, стране нашем менталитету и традицији. Суштину тог политичког и културолошког обрасца чини уверење да основ државе није народ  него слободни појединац који се удружује са другим слободним појединцима. Дозвољавају се само бенигни, „хумани“ облици колективитета, који не „призивају атавизме прошлости“ – мањинске групе: ЛГБТ заједница, Роми, емигранти, особе са инвалидитетом, феминисткиње, различита удружења грађанских активиста и сл. Не спорећи обавезу друштва да се стара о заштити ових група, слободни смо да тврдимо да ови облици колективитета не могу надоместити природну и логичну, „експлозивну и прожимну“  супстанцу националног заједништва.

Српска државотворна традиција прихватала је само концепт националне државе и кратки историјски искораци у другом правцу завршавани су неславно. Српско средњовековно царство почело је да пропада кад је цар Душан напустио идеју немањићке националне државе и почео да гради многонационалну, православну империју, по угледу на Византију (М. Благојевић). Модерна српска држава „васкрсла“ је почетком XIX века у народној буни, народном снагом и вољом, као национална држава.  Седамдесет година југословенства, посебно пола века  комунистичког југословенства, показале су се као трагична заблуда. Ово је неопходно знати у време када се од нас тражи неолиберално преумљење и замена националне грађанском парадигмом. Највећа, можда и једина препрека остварењу пројекта „декултурације“ јесте заветна – светосавска и његошевска – основа српског идентитета. Упркос снажном притиску са запада, аутошовинистичком деловању једног дела интелектуалне елите и нескривеној подршци државне власти, утисак је да ово „поправљање народа“ није дало велике резултате.

„Промена свести“ српском народу намеће се да би се уклонили његови „цивилизацијски лимити“, који се своде на то да друштво „затровано национализмом“ нема у себи потенцијала да успостави хармоничне односе са другим народима. Ако овом питању приђемо без предубеђења, тј. ако појам „национализам“ схватимо у његовом основном значењу – као родољубље, а не као идеологију мржње – шовинизам, видећемо да управо национална идеја може бити здрава и трајна основа суживота различитих народа. Онај ко себе не пронађе у љубави за властити народ, не може разумети исту потребу код других и не може је спознати у њеном универзалном важењу. Односно, онај ко властити народ не спозна као својост која се воли и у коју се верује, не може прихватити други народ као „непоновљиву самобитност“. Таква свест о припадању народу сама себе брани од самоглорификације и у сталној је отворености за друге и према другима.

Напокон, логично је и неизбежно да идеју националитета доведемо у везу и са питањем Косова и Метохије, које представља историјски, „армагедонски“ изазов за српски народ и државу. Догађаји након потписивања Бриселског споразума (2013), који је, суштински, „капитулација у најави“, показују да је Косово, схваћено као идентитетски темељ нације, много дубље утиснуто у биће народа, него што су мислили потписници и ментори овог споразума. „Демократске власти“ у Србији у последњих двадесетак година, посебно ова актуелна, оличена у председнику државе, узалуд показују „демократски потенцијал“ и „кооперативност“ у тражењу „обавезујућег решења“, тј. коначног признања државе Косово. И поред разрађеног система медијског спиновања, „обраде народа“ на разне начине, обећања о европској будућности, „у ваздуху“ се осећа снажан отпор који (још увек) спречава стављање српског потписа на косовску независност. Утисак је да би ова власт то давно учинила да не осећа снагу тог отпора и жестину проклетства које би на себе навукла за сва времена.  Најстрашнија казна коју српски народ може изрећи неком Србину јесте да га заувек смести поред „проклетог Вука Бранковића“. Тога се боје сви, па и они најгори. Ако и буде донето (наметнуто) такво решење косовског питања, оно неће променити ништа у колективној емоцији народа. Осим што ће је  појачати и распламсати. То ће бити нова со на давно отворену косовску рану.

„Национални патос“ данас је једина витална и природна енергија која Србију и српски народ може заштитити од неоколонијализма и транзицијске „меке  окупације“. Не аутистични, бучни, искључиви, него просвећени национализам (З. Прилепин), који своју духовну снагу прима из националне традиције и историје, а непрестано ослушкује шта се око њега догађа и тражи одговоре на постојеће изазове. Национализам који се не одваја од сакралних и заветних извора, али своју животност показује у непосредној стварности. Као код Светог Саве и Његоша.

*Аутор је књижевник и управник Српске књижевне задруге