Живот нестаје на повратничким подручјима у Хрватској

Да није пољопривреде и подстицаја у пољопривреди и оно мало људи што је остало овде би отишло, изјавио је начелник Доњег Лапца, Илија Обрадовић, у недавном интервјуу за бањалучку телевизију, говорећи о животу на повратничким подручјима у Лици. То је засигурно ситуација у Доњем Лапцу, али и у највећем делу осталих повратничких подручја у Хрватској.
Оно што је сигурно је и да су остали људи на челним позицијама у Лици тога свесни. Свесни јесу, али зашто се онда неке ствари догађају?
Пре неколико дана „Подравка“ као једна од највећих хрватских компанија пружила је руку сарадње пољопривредницима из ових крајева нудећи им кооперацију за неколико култура у повртарству и воћарству. Кооперација се односи на то да се људима осигура семе, гнојиво, сигуран откуп по унапред утврђеним ценама, те неограничене количине за откуп. Све је лепо замишљено, у Оточцу организован и иницијални састанак са заинтересираним пољопривредницима, али међу тридесетак присутних, не срећемо никог са подручја опшине Врховине, односно са повратничких подручја.
Често се поставља питања каква је перспектива пољопривредника-повратника? Јако мало је прилика за покретање било какве производње на овим подручјима без значајних улагања, а то је велика бољка у повратничким срединама, а онда када Хрватска господарска комора организује такав један састанак баш никога са повратничких подручја. Разлог једноставан, људи нису обавештени. Нису обавештени опет од људи из мањинске заједнице који их представљају.
У исто време јако пуно медијских иступа разних људи из мањинске заједнице у Лици. Након година и година убеђивања, сада су готово сви јединствени у једној ствари, а то је да је на овим подручјима лоше и да живот нестаје. То је толико очигледно да је било која друга теза неодбрањива. Али сад иду нове тезе од којих се човек мора добро замислити. Ситуација је лоша да гора не може бити, живот нестаје, људи одлазе, посла нема, туризам се не развија, и крива је искључиво држава, по некима и жупанија, али у локалним властима нема баш никакве кривице за такву ситуацију.
„Са оваквим прорачунима, не може се развијати туризам“, следећа је теза. Истина, у једном делу, али зашто не рећи истину. Прорачуни су мали у већини повратничких опшина, али висина средстава у прорачуну искључиво зависи од способности људи у опшинама и градовима да осигурају средства, доведу инвеститоре, али и повуку бројне пројекте који су им на располгању.
Уколико се сложимо са тезом да је за све крива држава и да нема никакве одговорности локалних власти, без обзира о којој се опшини ради и ко је на власти, па зашто је онда највећа борба за локалне изборе? Зашто не бојкотујемо локалне изборе кад од њиховог исхода не зависи ништа на локалном нивоу? Ако је тако, дајте да бојкутујемо прве следеће изборе, а не да се сви малтретирамо око нечег што нема никаквог значаја на наше свакодневне животе.
Вероватно се многима дигла коса на глави кад су из појединих медијских иступа чули да неки одлазе у Немачку или Ирску, из неког помодарства или не знам чега, а не због тога да би у туђем свету осигурали корицу хлеба коју овде нису могли осигурати. Тешко је наћи човека, који ће распродати своју стоку и машине, купљену вишегодишњим радом, и кренути у непознато у туђи свет, а да га гола егзистенција није натерала.
Из наведеног интервјуа чули смо и јако чудан одговор на директно питање „Што вам Србија може помоћи?“, који је гласио: „Ми очекујемо помоћ од Загреба, а од Србије само да нас угосте и да их угостимо“. Ако причамо о гошћењу онда се то односи на рођаке и пријатеље, а новинарско питање се односило на државу Србију која сигурно неће никог угошћавати и частити, већ се мислило на конкретну економску помоћ за опстанак и останак на овим просторима.
Али треба мало и разумети те људе, мало је ту и несналажања, јер тешко је бранити нешто када видиш да се све око тебе руши, а не успеваш то зауставити и променити. Не ради се ту више о појединачним исељавањима, већ јако масовној појави која ће променити комплетну структуру овог краја.
Реално, и много се касни са реакцијама на неке ствари. Кад је гашена пилана у Врховинама нико није реаговао. Кад је гашена пилана у Лапцу нико није реаговао. Кад је гашена пилана у Бјелопољу опет реакције ни за лек. Кад су станови повратника доведени у питање, опет нема реакције од никог ни за лек. Наплата је за то нереаговање почела стизати помало. Тек ће стићи и то са добром каматом.

Текст: Мирослав Машић (Аутор је сарадник десетак медија у земљи и региону, иицијатор и аутор бројних текстова и тема о српској заједници у Хрватској и оснивач више електронских медија)