Život Mitrovića iznad provalije!

Nebojša Mitrović sa suprugom Marinom i petoro dece, ćerkama Marijom (18), Dunjom (14), Milicom (11) i sinovima Aleksandrom (7) i Milošem (3), živi u selu Vreoce, kod Lazarevca, koje više zapravo i ne postoji. Danas Vreoci, pre samo nekoliko decenija bogato mesto staro šest vekova, izgledaju kao da je u njih pala atomska bomba.

Ruševine i ostaci kuća na sve strane, a ogromni bageri površinskog kopa Kolubara, vade ugalj, koga prema procenama stručnjaka ispod Vreoca ima oko 500 miliona tona. Ove mašine iza sebe ostavljaju džinovske kratere i provalije, a jedna od takvih došla je na samo stotinjak metara od kuće porodice Mitrović, koja svaki dan i noć dočekuje sa zebnjom da zajedno sa kućom ne odu u ambis. Ovde je nekada živelo oko 1200 domaćinstava, a danas ih je ostalo svega nešto više od stotinjak, koju biju ljutu bitku sa državom da ih pravično obešteti i obezbedi nove domove.

Država pokušava ovaj problem da reši više od deceniju i po, ali pokušaj kolektivnog iseljenja je propao, rešavanje svakog od pojedinačnih slučajeva teče isuviše sporo, a u tome nije pomogao čak ni kredit od 80 miliona evra koji je dala Evropska banka za obnocu i razvoj.

Mitrovićima gotovo svakodnevno kucaju na vrata iz “Kolubare” i traže da se hitno isele, a ovi savesni i vredni domaćini, koji gaje oko sto grla ovaca i od toga žive, nemaju gde da idu. Od države su dobili oko 200.000 evra, od čega je Nebojša izgradio koću majci, koja je iseljena i čija je kuća već srušena, ali to nije ni približno vrednosti njihove imovine.

-Dali su nam deo novca, medjutim, to nije ni približno procenama veštaka. Službenici iz opštine su dolazili da nas nasilno izbace sa našeg imanja, koje mi nisu platili iako spor koji sam pokrenuo pred sudom još traje. Duguju mi još dosta novca za zemlju i sve drugop što se nalazi na imanju. Kriv je EPS i njihovi direktori, što su krili od nas izveštaj rudarske inspekicije o pojavi klizišta čime su ugrozili bezbednost moje porodice i moje dece – žali se Nebojša Mitrović.

Pre pet godina država je donela rešenje o eksproprijaciji nepokretnosti Mitrovića, a dve godije kasnije Ministarstvo finasija Vlade Srbije prihvatilo je zahtev RB “Kolubara” i dozvolilo predaju imovine ovog čoveka. Vlasti tvrde da nije ugrožena bezbednost preostalih meštana u Vreocima i ističu kako bi da jeste proglasili vanrednu situaciju. Medjutim, meštani u svojim vapajima navode da je za njih vanredan svaki dan života, da žive bez vode i čistog vazduha uz neprekidno brujanje bagera i, kako kažu, po zdravlje ljudi štetno elektormagnetno polje.

Dobar deo ljudi, muka je naterala da odu, oni preostali ne znaju ni kuda bi ni šta bi, a svesni su da ni ovako više ne mogu da žive. Plan je bio da se svi isele do 2015. godine, prolongiran je do današnjih dana sa velikim znakom pitanja da li će problem biti rešen i ove godine.

Pre sedam-osam godina iz Vreoca su prvo iselili mrtve uprokos protestima meštana i zahtevima da se provo nađe rešenje za žive pa tek onda da se premesti groblje. Njihovim željama nije se izišlo u susret, a agonija oko stotinu domaćinstava se nastavlja.

-Zaista ne znamo šta nam donosi dan, a šta noć. Čekamo i Boga molimo da sve ovo preživimo i da će se država konačno smilovati i dati nam ono što nam pripada. Ne tražimo ni manje ni više – kaže Nebojša Mitrović.

Godišnje se na površinskim kopovima Kolubarskog ugljenokopa proizvodi oko 30 miliona tona uglja, od čega oko 90 odsto sagori u termoelektranama, a ostatak odlazi do drugih kupaca. Glavni potrošač uglja je termoelektrana „Nikola Tesla”, koja čini trećinu proizvodnog potencijala Elektroprivrede Srbije. Sa godišnjom proizvodnjom od oko 20 milijardi kilovat-sati obrenovačka elektrana daje polovinu ukupne proizvodnje struje u Srbiji.

Ove činjenice dobro su poznate i Nebojši Mitroviću, takodje zna da država mora da obezbedi dovoljno goriva da bi održala stabilnu proizvodnju struje, ali je to slaba uteha za njeogvo petoro dece koja žele da žive životom dostojnim čoveka.  Oni nisu krivi što država na vreme nije rešila imovinsko-pravne odnose u Vreocima i ne mogu da shvate da moraju da žive na ivici ugljenokopa, iznad provalije.

Takav život za Mitroviće je postao nepodnošljiv, ali gde preseliti domaćinstvo sa sto ovaca, koje ih hrane i od čega živeti, pitanja su koja ih muče i na koja im ne daju odgovore. Njihovu sudbinu deli još oko stotinu domaćinstava u selu koje se briše sa geografske karte Srbije.