Синсинати: Кад се Ноле заинати

Историја тениса, најелитнијег спорта планете не постоји без Новака Ђоковића колико и хришћанство без Христа. Његови апостоли су његова верна породица, присталице – слободоумни свет свих вера и нација. Противници нови кајафе глобализма – гробари планете са инсигнијама црне олигархије.

Још један пехар среће нацији, српском народу и свим ментално чистим, глобализмом не инфицираним грађанима света и људима слободног ума, подарио је Ноле. После драматичне борбе, пуне неизвесности и обрта, игре за инфаркт овај непобедиви дух по ко зна који пут је показао да победа није вешто баратање рекетом, знање и кондиција већ ментална снага и срце лава за кога нема границе могућег која се не може померити.

Уз пример храбрости по ко зна који пут Новак је одајући поштовање жилавом и сјајном Алкаразу који је и Новака и нас поред екрана, доводио до амбиса нерава, показао своју господствену спонтаност. Манир са којим се рађа.

Новак Ђоковић човек вучјих нерава, још једном је укротио и умирио публику која му као слободном човеку не опрашта слободоумље, достојанство и непокорност.

У Синсинатију уз храброг и надасве борбеног и честитог Алкараза, на колена је пала и публика која је на крају аплаудирала најбољем.

Величина Новака Ђоковића је његова суза радосница, поглед пун топлине мајци, супрузи и деци, смирујућа гримаса оцу: не брини стари, пркос публици или поклич стручном тиму:

Шта ћутите пичка вам материна…

И на крају пољубац свима и загрљај:

Волим вас!!!

И ми тебе Новаче јуначе!!!!