Živela je u kamionima, a sada joj se svi dive

Marina  Abramović (70),  rodjena Beogradjanka,  sada Njujorkčanka, umetnica  svetskog  glasa i multimilioner.  Vrata za izložbe i performance otvorena su joj svuda u svetu, a dugo godina malo je ko verovao u ono što radi. Njena karijera je puna kontrovezi  i osporavanja, ali ona se na sve to nije osvrtala, hrabro je koračala kroz život, neretko stavljajući ga na kocku, pa čak i smrtnu opasnost.

U poslednjm intervjuu za britanski “Gardijan” otvoreno je pričala o svojoj karijeri i prisetila se  kako je nekada živela bez novca, u automobilu sa rancem prepunim filmskim negativima.

SEDELA NEPOMIČNO 763 SATA I 30 MINUTA: Neverovatan performans u Njujorku 2010. godine

„Živela sam u automobilima i kamionima, iznenađena sam što su negativi preživeli. Kako bismo cenili sadašnjost, zaista bi trebalo da gledamo u prošlost“, rekla je Marina.
Ženama-umetnicima sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo lako da se probiju u tom svetu, kojim su dominirali muškarci. Nije klonula i čevrsto je verovala u ono što radi.

„Iza sebe imam karijeru dugu 50 godina, a prethodnih 40 godina performans se nije smatrao umetnošću. Neverovano sam verovala svojoj intuiciji da ću preživeti i zaista sam jako verovala u performans. Možete da nikada ne odustanete, ali da ne odustanete 50 godina? To je dug period. Nikada nisam prestala da radim.“
Sebe u sedamdesetim godinama prošlog veka danas vidi u potpuno drugačijem svetlu.
„Gledajući unazad razmišljam: ‘vau, ovo dete ima zaista veliku viziju’, veću od one koju sada imam. Ne razmišljam mnogo o prošlosti, ali pokušavam da povežem neke stvari kako bih odgovorila na isto pitanje: ‘Kakva je moja funkcija u ovom svetu?'“.

Zakoračila je u osmu deceniju života, ali ne pada joj napamet da prestane da radi sa punim žarom i entuzijazmom, kao da je tek na početku karijere.
„Ja još uvek radim. To je ludo, pošto je moja generacija nestala. Znate šta? Iskreno, u životu je ljubav na prvom mestu. Ne samo voleti posao kojim se bavite, već voleti sebe i taj trenutak kada ste zaljubljeni – svet je tako sjajno mesto“, rekla je srpska umetnica za britanski dnevnik.

Biografija i život Marine Abramović je za roman. Rodila se 30. novembra 1946. godine neposredno posle Drugogo svetskog rata u komunističkoj porodici od oca Voje i Danice Abramović. Roditelji su joj bili učesnici Narodnooslobodilačke borbe i slepo su verovali u revoluciju i komunističku budućnost SFRJ. Oboje su imali i uspešne vojničke karijere, a majka joj je sredinom šesdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. Zanimljivo je da je njen deda bio patrijarh srpski Varnava, od 1930. do 1937. godine i sahranjen je u Crkvi Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

Marina Abramović od 1965. godine studirala je na slikarstvo u Beogradu, poslediplomske studije završila u Zagrebu, a zatim je predavala na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Od 1968. godine objavljivala je tekstove i crteže, a od 1973. godine ušla je u svet performansa.

DETINJSTVO U BEOGRADU: Marina kao četvorogodišnja devojčica

Od 1997. do 2004. godine bila je predavač na Fakultetu likovnih umetnosti u Braunšvajgu za umetnost performansa. U Njujorku osnovala je Nezavisnu performans grupu, jedan forum za aktuelnu performans umetnost gde želi da radi sa izabranim mladim umetnicima i umetnicama.

Marina živi od 1975. godine u Amsterdamu, gde je 1987. godine kupila kuću, ali je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama. U jesen 2005. godine preselila se iz Amsterdama u Njujork. Godine 2005. udala se za italijanskog skulptora Paola Kanevarija.

Slikarstvo je, dakle, u samim počecima svog umetničkog rada zamenila za bodi art, odnosno bol, pokret, mimiku, gest, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana. Iscrpljivanje tela postala je osnovna karakteristika njenog performansa.

Bodi-art u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih „Ritmovi“ i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu.

U akciji „ritam 5“, izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.

U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila.

U performansu „Ritam 4“, održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala:

„U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh… Video kamera prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju šta izaziva te deformacije i grimase.“

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi „Ritam o“ 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: „Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe.“

Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele

Marina Abramovic-snakes. Wild chick.

da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom (Uve Lajsipen) kojeg je upoznala i koji je bio rođen istog datuma kao i ona, putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u ustinjama  Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu „Hod po velikom zidu“ 1988. oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000 km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetničkog dueta. Marina Abramović je ponovo radila sama.

Marina Abramović je od 14. marta do 30. maja 2010. godine imala svoju retrospektivnu izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, koja je obuhvatala i performans The Artist is Present, na kojem je 763 sata i 30 minuta sedela nepomično u tišni, dok su posetioci jedan po jedan sedeli na stolici nasuprot nje bez da je dodiruju ili pričaju sa njom. Na stolici naspram nje je za vreme trajanja performansa sedelo 1545 posetilaca, među kojima su bili Lou Rid, Džejms Bjork, Lejdi Gaga. 750.000 posetilaca je prošlo kroz atrijum muzeja za vreme trajanja izložbe. Bila je to najveća izložba performansa u istoriji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Marina Abramovic je glavni protagonista u dokumentarnom filmu nazvanom Marina Abramović: The Artist is Present, koji je baziran na njenom životu, istoimenoj izložbi i performansu u Muzeju moderne umetnosti 2010. godine. Film je prikazan u SAD, na televizijskom kanalu HBO i osvojio je nagradu Pipodi 2012. godine, za najbolje televizijsko ostvarenje u kategoriji dokumentarnog programa.

Tokom savoje duge i plodne karijere dobila je brojna priznanja, a najvažnija su joj: „Zlatni lav“ na Bijenalu u Veneciji 1997. godine (učestvovala čak pet puta), „Besi“ za rad „Kuća s pogledom na Okean“ 2003. godine,  Nagrada Udruženja američkih kritičara 2004. godine, Nagrade grada Njujorka za igru i performans 2003.  Njena dela su uključena u mnoge svetske javne kolekcije, bila je profesor na visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, gostujući profesor na Akademiji u Parizu.

Marina je za jedan život, a još ga živi punim plućima zaista mnogo uradila, mnogima bi za to trebalo pet života.

 

One thought on “Živela je u kamionima, a sada joj se svi dive

  • 9. маја 2019. at 07:44
    Permalink

    Prodati dusu djavolu ,dovoljno je za takav „uspeh“.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.