У Паланци две највеће цркве-брвнаре у Србији

Већина општина и градова у Србији има сачувану по неку цркву брвнару. После више векова ропства под Турцима осиротели српски народ није има средстава да себи обезбеди кров над главом а камоли да зида цркве и манастире, као што то чини након ослобођења или као што је то чинио у време Немањића и Бранковића, пре пада српске кнежевине, односно деспотовине.

А и да је било средстава, залуд их је било градити. Јер мало мало па би Србију захватио талас насиља у којем су Турци рушили и палили српске светиње. Од њиховог дивљаштва порушене су на стотине српских светиња од Солуна и Сера, преко Косова и Метохије, до Саве и Дунава.

Али народ није одустајао од своје цркве и своје вере па је градио мање, често и привремене цркве. Наравно, од дрвета. Јединог материјала којег је у опустошеној земљи било довољно.

Градња цркава брвнара учестала је у 18. веку, када је постало јасно да турско царство слаби а експанзију је доживела након Првог и Другог српског устанка, на почетку 19. века.

Више таквих цркава брвнара саграђено је на територији данашње општине Смедеревске Паланка. Две од њих су преживеле буне и ратове, пљачке и пустошења, турске, аустроугарске и швапске хорде и дочекале данашње време. Да сведоче о мученичкој народној прошлости.

Оно што паланачке брвнаре издваја од осталих јесте то што су оне по површини највеће у Србији.

Црква брвнара посвећена Светом Илији налази се у паланачком старом градском гробљу, стиснута између крстова и других споменика, из чијег изгледа и натписа на њима напросто избијају векови бурне историје ове шумадинске вароши. Ако се гледа површина цркава без трема, наткривеног дела уз светиње, ово је по површини највећа црква брвнара у Србији.

Започета је 1827. а завршена следеће године. По званичној верзији, главни задужбинар је био Милош Обреновић. Али може само да се нагађа да ли је тадашњи српски кнез уистину дао највише новца за подизање цркве или му је ктиторство приписано касније, по аутоматизму, зато што је светиња саграђена у  његово време. Дилема је и то, уколико је дао новац, да ли је дао свој или државни.

Уобичајено је да се цркве брвнаре налазе далеко од градских насеља. Црква Светог Илије саграђена је у најужем центру Смедеревске Паланке. Крајем 19. века, након што је у градском језгру подигнута нова, зидана, црква посвећена Преображењу, брвнара је пренета у градско гробље тако да је и даље остала у ужем подручју града на Јасеници.

У питању је једнобродна грађевина, од јаких храстових балвана, постављена на основу од тесаног камена. Кров, са широким стрехама, је некад био покривен ћерамидом, касније је замењен бибер црепом, да би се приликом последње реконструкције стручњаци одлучили да врате ћерамиду, али ону индустријске производње. Отпорнију и дуговечнију.

Унутрашњост цркве, која је потпођена циглом, подељена је на олтар, наос и припрату, а очуван је иконостас који је направљен након изградње почетком четврте деценије деветнаестог века. Као и бројним другим црквама из тог времена иконостас у храму Свете Тројице радио је Јања Молер.

Ако се рачуна и трем, од цркве у Паланци у Србији је пространија само црква брвнара у оближњем Селевцу, посвећена Светој Тројици. Њена површина је 124 метра.

И док је црква у Паланци некако утонула у тишину и сивило гробља, а свештеници у њу долазе само да врше службу, црква у Селевцу живи пуним животом. Има свештеника и по спољашности и изгледу порте уопште не изгледа као светиња која ће за неколико година напунити два века постојања.

Два пута сам у последње време посетио цркву у Селевцу и оба пута сам у порти затекао мајсторе, који заједно са свештеником Ненадом Петровићем изводе радове у порти и на конаку.

Саграђена је у периоду од 1827. до 1832. године. По предању, на иницијативу Станоја Главаша, највећег хајдучког харамбаше у окупираној Србији крајем 18. и почетком 19. века, доцније једног од вођа Првог српског устанка. Заједничко са црквом у Паланци јесте што је и она саграђена у селу, на брду које се издиже изнад данашњег центра Селевца.

У народу се с колена на колено преноси прича да мештани никако нису могли да се договоре да ли да цркву граде у старом селу, које су након пропасти Првог српског устанка Турци порушили или на новој локацији. Наводно, пресудио је Милош Обреновић, који је одлучио да се светиња сагради на садашњем месту и за градњу приложио 500 гроша.

Последња обнова цркве извршена је 2004. године. Тада је пространи трем зазидан и застакљен и замењен је кров.

И ову цркве осликао је Јања Молер. Остало је записано да је то било 1834. године. У изради икона и иконостаса није се штедело, па је ово црква брвнара која у Србији није прва само по величини, већ и по количини злата које је употребљено за унутрашњу декорацију.

Обе цркве у паланачкој општини проглашене су за споменик културе, под заштитом државе.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.