За Душка Попова Џејмс Бонд је мала маца

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА

Пише: Адвокат Предраг Савић

Вест да је  потпредседник Владе и министар спољних  послова Ивица Дачић 5. марта ове године, доделио српски  пасош  Марку Попову, сину Душка Попова, по коме је створен лик тајног агента 007, затекла ме је док  сам сређивао текстове о везама др Мате Грацића, Анатолија Ивановића и породице Попов.

За  Душка Попова сам се заинтересовао док сам водио поступак рехбилитације  адвоката и дубровачког госпара др Мате Грацића,  Србина римокатолика, оснивача  и првог председника соколског друштва „Душан Силни“ у граду под Срђем. Др Грацић је био  главни финасијер свих српских друштава и организација у Дубровнику, богати  индустријалац власник електро индустрије „Сигнал“ у Београду, сувласник  дубвровачког трмаваја, акционар у паробродским друштвима…  У усменим предањима се помињало да је др Грацић запослио младог адвокатског приправника Душана Попова. Да ли је Попов био приправник у Грацићевој канцеларији или у адвоактури неког од Грацићевих дубровачких сарадника, немогуће је рекоструисати,  јер су  сва документа о томе уништена 1991. године приликог девастирања куће адвоката Миљенка Рељића у Дубровнику, иначе Грацићевог унука.

Познати београдски лекар Др Ђорђе Лукачевић (1923 – 2015), дугогодишњег председника Удружења реуматолога у бившој Југославији, а потом и у Србији, који је познавао др Мату Грецића и Анатолија Ивановића, највећег српског издавача између два светска рата и оснивача фабрике картона на Умци, у разговору  је пре пет-шест година поменуо да су ова двојица познавали и били  у пословним односима са фамилијом Поповим. Тада је др Лукачевић показао један руком писани телефонски именик који је  припадао Анатолијевом сину др Александру Ивановићу, у  њуму су били телефонски бројеви др Мате Грацића и његовог сина Срђана, затим Анатолија Ивановића и Милорада Попова. Сви бројеви су почињали, чини ми се, са двојком а, онај  који се завршавао на  007 био је – Милорада Попова.

Према речима историчара др Милорада Вукановића, председника Српског нациовалног вјећа Дубровника, недовољно је истражено у каквим су односима били Душко Попов и др Мато Грацић. Др Грацић је, према усменом приповедању, прво био у пословним односима са  Милорадом, стрицом Душка Попова. Вероватно да је Душко то искористио за познаство са др Грацићем. И, мада има тврдњи да је Душко био  приправник у дубровачкој канцеларији др Мата Грацића, о томе  више нема ниједног писаног нити другог трага. Пре ће бити да је било познаство испреплетаано пословном сарадњом. Разлика у годинама је била евидентна и претпоставља се да је Мато, као искусан адвокат и велики госпар, са изузетним везама у пословном свету и најбогатијим људима, помагао млaдом адвокатском приправнику Душку Попову да се снађе у Дубровнику.

Према неким  изворима, и касније је Мато Грацић, током свог боравка у Београду, искористио своје бродовласничке везе, да младом адвокату Душку омогући уносне послове заступања у агенцијама и компанијама које су бавиле прекооеканским транспортом, али и у осигуравајућим и банкарским компанијама. Попов се старијем и  пребогатом колеги др Грацићу одужио 1940. године тако што је „бесплатно“ посредавао у куповини једне куће са имањем у Београду, у Улици  војводе Богдана, од Владимира Григоријева. Према другој верзији, у тим купопродајама некретнина у Београду др Грацићу је највише помогао његов пријатељ рођени Друбровчанин  – Мелко Чингрија, који је дуго био вицегувернер и гувернер Народне банке Југославије!

Све то је био  повод да замолим нашег познатог  књижевника Славишу Павловића да за „Азбучник идентета“ сними прилог о Душку Попову. Копајући по архивама стигли смо до следећих сазнања о Душку Попову, која су смо објавили у „Азбучнику идентитета“, а  а ускор ће бити објављена и у књизи о др Мати Грацићу и дубровачким Србима.

Амерички аутор Лари Лофтис, професор права, који је завршио и политичке науке и теологију,после три године даноноћног истраживања о животу тајног агента с кодним именом Трицикл тј. Душка Попова,  признаје, а београдки часопис који је  престао да се штампа  Nеwswееk објављује – Џејмс Бонд је стварно мала маца за легендарног Србина! Из биографије Попова издвајамо неке догађаје, понајвише на основу  књиге „У чељустима лава“, бестселера Ларија Лофтиса, објављенoг у Америци, који се бави истраживањем живота Душка Попова, сигурно најчувенијег агента током крвавог рата. Овај адвокат и изузетно плодан писац, објашава да је у циљу веродостојности описа  Душка Попова морао да обједини његове мемоаре, све интервјуе који су претходили књизи, податке из архива британске тајне службе МИ5, америчког ФБИ, биографије британских официра који су у периоду Другог светског рата радили на тзв. безбедносној координацији.

Живот често пише романе далеко интригантније него што је то било ко у стању да срочи, па чак и сам актер јединствене планетарне сторије какав је Душан Попов, наш човек за кога је недвосмислено утврђено да је био инспирација приликом стварања књижевног, а потом и филмског лика – агента 007.

Попов, за ког се тврди да је био најуспешнији троструки шпијун за време Другог светског рата, објавио је исповест 1974, много пре него што су скинуте ознаке тајности са строго чуваних материјала у разноразним тајним службама који су се односиле на њега. Све до тада његова уста била су затворена, а перо суво.

„Нисам смео ништа да кажем о својим активностима за време рата. А још од његовог завршетка обуздавао сам стрпљивост и одолевао жељи да испричам све што знам“, написао је.

Ипак, дуго није смео то да уради. И његова сећања под радним насловом „Шифра Трицикл“ (у оригиналу „Шпијун и контрашпијун“) на овим просторима објављена су тек 2008. године и остала су измењена, недоречена… Ваљало је и даље држати језик за зубима.

Могло се само наслутити да је ратних догодовштина било много јер је лала из Баната учинио оно што ником другом није пошло за руком током Другог светског рата – као агент немачког Абвера одликован је Гвозденим крстом због заслуга које су, какве ли огромне заблуде Берлина, уздизале нацистичку Немачку, док је у исто време радио за Енглезе (и помало за Југословене), уништавајући заправо Хитлерову војну, политичку и економску моћ. Због поверљиве природе његове мисије високо одликовање Ред британског орла (ОБЕ) није могло бити окачено на његове груди у неизмерно захвалној Бакингемској палати у Лондону, већ на строго приватној церемонији, која је одржана 1947. у хотелу „Риц“. Ето и прве сличности с ликом Џејмса Бонда!

Он је, између осталог, био човек који је омогућио чувени дан Д, победничко искрцавање савезника у Нормандији, онај који је открио да ће бити нападнут Перл Харбур, али му Едгар Хувер није поверовао…

О Попову, који је на Острву вођен под шифром Трицикл (према једној верзији, због тога што је волео тројке у сексу, а по другој због тога што је постао водећи агент трија који су чинили Балон и Желатин), написано је 36 књига (на овим просторима ниједна јер није био миљеник Тита, а после су се Милошевић и новокомпоноване демократе забавиле о свом јаду), безброј интервјуа, текстова, вести, радова… Сазнали смо како је писао невидљивим мастилом, открио савезницима шта је „тачка“ (Немци су издавали микронаређења која би стала у тачку неког необавезног текста), како је непоколебљиво и хладнокрвно крао најстроже Хитлерове тајне испред носа… Али увек је нешто недостајало.
Проучавајући  животни пут Душка Попова, Лари  је прочитао  између 6.000 do 10.000 докумената. Прочитао је још и 400 књига, укрстио изворе, консултовао се с ауторима! Јурио је да пронађе потпис чувеног Трицикла у књигама гостију бројних велелепних светских хотела, да разговара с Душковим сином Марком, који је дозволу за приступ тајној архиви која се тиче његовог оца (не целој) добио од МИ5 тек 2003, да пречешља досијеа португалске тајне службе (ПВДЕ). Нисмо успели да одгонетнемо да ли је Попов  негде спомињао др Мату Грцића и да ли Лари негде пронашао име овог дубровачког Србина католика, велопсоедника и адвоката од којег Душко Попов учио адвокатски занат и  добијао везе за у улазак у свет крупног капитала.

Кад је Јан Флеминг, предратни агент осигуравајућег друштва, који је  почетком рата унапређен у британског морнаричког обавештајног официра, објавио у Лондону 1953. роман „Казино Ројал“, ова осредња фикција и није наишла на бројну публику. Но, како год било, Флеминг је с овог света отишао као богат и познат човек. Иако је, како многи тврде, био лош шпијун и још гори писац, аеродром у Кингстону на Јамајци носи његово име.

Требало је времена да се обавештени досете како је Душан Попов заправо инспирисао Флеминга да увуче папир у писаћу машину. Писац о томе није хтео јавно да говори, али су упорни сазнали како је Флеминг почетком рата био послан у Португал, тада неутралну земљу у којој су могли да ординирају и преговарају шпијуни свих фела.

Попов је у својим мемоарима описао  само двадесетак процената онога што је доживео и радио. Чинио је то намерно како би заштитио неке људе. МИ5 и ФБИ водили су врло педантно фајлове који су укључивали све аспекте Душковог живота. Посебно током рата, али и оне приватне.

Као одличном правнику, Ларију Лофтису није било тешко да ваљано извага нове информације које је открио о Попову. Није наишао ни на један доказ да Душко није Бонд, или, боље речено, да Бонд није делић Душка. То тврде и неки други аутори, премда је било покушаја да се ова теза оповргне. Сам Попов баш није био срећан што га неко пореди с Бондом. Спремно је изјавио да 007, да је од крви и меса, као тајни агент не би преживео више од 48 сати. Немци би му сигурно дошли главе, вероватно и нека друга служба.

Душко није обраћао пажњу на то што га пореде с Џејмсом Бондом, објашњава Лофтис. Додуше, налази им сличности – обојица су показала да воле брзе аутомобиле и разне фенси уређаје.

„Душко превазилази Бонда у свакој категорији. На пример , у ‘Казину Ројал’ Џејмс је показао да зна три језика, а Попов је у лисабонском казину заиста говорио пет језика, као и његов старији познаник др Мато Грацић. Бонд јесте добар с пиштољима, али је Душко био први на два такмичења. Агент 007 јесте интелигентан, али је Трицикл интелигентнији. Уз то је и доктор права. Бонд у свакој новој причи има уз себе неку лепу даму, Попов их је имао по неколико у сваком граду“.

На крају, или на почетку, Бонд не обавља никакав стваран посао, док је Србин, осим што је шпијунирао, био и успешан привредник. Милиони долара прошли су кроз његове руке, а већина је завршила код савезника јер је годинама успешно пљачкао немачку тајну службу, односећи им чак и по 50.000 долара за зеленим коцкарским столом у „Ројалу“. До тада, а и сада, свакако невиђено!

Шеф МИ6 тврдио је да се човек као Попов ретко рађа – један у милион. Само је он могао да запамти дуге, тајне кодове од Британаца и Немаца, да издржи сат времена испитивања од искусних официра Абвера и Гестапоа, одржи све време рата маску бизнисмена и жонглира с девојкама, светским лепотицама, међу којима су биле и холивудске филмске звезде.

„Запањујуће је шта је све сам урадио!“ – каже Лари и тврди да се, док је писао књигу, лично уверио у то да је највећи шпијун свих времена био и остао Душан Попов.

„Нико није био као он, никад, ни приближно!“

Никад не реци – никад. Душко је можда имао саветника. Уочи и за време рата често је окретао број ј телефона  26-007 Београду.  У Улици кнеза Милоша, у згради у којој је баш осванула доскорашња америчка амбасада, становао је његов стриц. Не знамо шта су причали кад би зазвонио број 26-007,  али тај човек би говорио: „Моје име је Попов… Милорад Попов!“