Како је Вук Караџић мењао називе православних празника

Огњен Војводић Пише: Огњен Војводић

Данашњим српским филолозима и теолозима, али и историчарима, није познато да је њемачка (аустрославистичка) реформа српског језика подразумијевала промјену назива православних празника црквеног календара, као и укупног религиозног речника православног предања српског народа.

Поред прекида континуитета књижевног језика и ћириличне православне писмености, аустрославистичка колонизација српског језика је спроводила раскид са религиозним речником црквеног словенског језика, што је значило промјену православног појмовника у српском језику. Редукција речника није вршена само у српском књижевном и народном језику него је пројектована и за религиозни речник језика цркве, вјерских обичаја и празника.

У том програму су за српски народ објављивани вјерски календари са новим називима православних празника, различитим и супротним од назива празника у православном црквеном календару. Новим називима црквених празника промовисани су профани „народски“ називи празника а потискивани хришћански потпуни називи, ради раскида са хришћанским значењем празника. Сврха нових назива је била пренамјена православних празника у „природњачке“ празнике, празнике праћења природних појава и пољопривредних послова, који славе однос човјека према природи, према творевини, а не према Творцу творевине – Богу. Наиме, наметање нових назива црквених празника имало је сврху учитавања атеистичке агенде у празнични православни појмовник црквеног календара.

Наметањем „народних“ назива хришћанским празницима наметана је симболика празника природних појава и закона природе. Новим називима је наметана нова религиозна свијест српском православом народу – умјесто хришћанске промовисана је «духовност» дуалистичких пантеистичких религија у којима човјек успоставља магијски однос са силом стихије природе као извором живота, а не са Богом као Творцем и Сведржитељем своје творевине. Такође, календар са новим називима црквених празника у програму латинске славистике је поред преиначења назива православних празника српског народа имао и сврху припреме за прелазак са православног на католички календар.

Такав календар за српски народ са новим називима православних празника је уређивао и објављивао у Аустроугарској Вук С. Караџић, као српски сарадник аустрославистичке канцеларије, у свом алманаху „Даница“ којим је промовисао дијалектски српски књижевни језик и нови правопис аустрославистичког југословенског језичког програмаВук Караџић је алманах штампао у Аустрији од 1826. до 1829. године, у штампарији унијатског (поримокатоличеног) јерменскога манастира у Бечу.

„Даница“ је био назив и хрватског часописа који је покренуо њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), један од креатора аустрославистичке реформе српског језика и писма у „илирском“ покрету, а касније југословенском језичком програму као његовом програмском наставку. Алманах (арапски ألمناخ -астрономски календар) је у 19. вијеку имао форму политичког и књижевног часописа.

На српском језику Алманах почиње објављивати 1815. године Димитрије Давидовић Забавником, а наставља В. Караџић Даницом 1826. године. (Караџићев алманах није часопис Даница у којем су писали познати српски књижевници, који је уређивао писац и преводилац Ђорђе Поповић). Насловна страница Караџићеве „Данице“ приказује природу пропаганде аустрославистике и Караџићев карактер – на насловници Караџић је навео све своје титуле, програмски добијене у европским институтима културе и представништвима европске колонијалне културне политике у Русији, као приказ наводне своје стручности (самоуког сељака из Тршића).

У Караџићевом календару нови називи православних празника су креирани у маниру пропаганде позитивистичког просветитељства тог времена, формирањем синтагми и сложеница, спајањем именичних присвојних придјева изведених од имена светитеља, као префикса, и именице дан као временске одреднице и суфикса, тј. формирањем психолошких представа о празницима као данима светаца заштитника закона природе и персонификације природних појава (Лучиндан, Аранђеловдан, Митровдан, Савиндан). Синтагме које симболизују симбиозу „светитељства“ са силом стихије, светитеља и природне појаве, креиране су у сврху промоције пантеизма и негирања хришћанског учења. Посебно ради негирања хришћанског учења о суштинској разлици између Творца и творевине, Бога као творца и природе као творевине.

Потискивани су називи са потпуним именима светитеља и догађаја историје цркве, и замјењивани су називима са неодређеним ословљавањем светитеља, без придјева Свети само именом као префиксом именице „дан“, као и нејасним називима догађаја историје Цркве. Новим називима црквених празника потискивано је хришћанско значење празника, а учитавано ванвјерско, засновано на приказу природих појава са којима „свеци“, као митски ликови, успостављају религиозну „равнотежу“. Сврха промјене назива празника била је социолингвистичке и психолингвистичке природе – да у систему асоцијативне језичке организације појмова повежу природне појаве и „свеце“ као персонификације природних појава; као и да религиозни речник и религиозност споје са руралним речником, да религиозност прикажу као продужетак и праћење природних појава и пољопривредних послова. У смислу вјерског учења то је подразумијевало произвољно тумачење смисла празника које пројављују „свеци“ као вјесници закона природе и годишњих доба.

У аустрославистичком програму реформе српског језика В. Караџић је из речника програмски избацивао синтагме и сложенице словенске научне терминологије и лексике, изграђене на српском књижевном и црквеном словенском језику, а посебно појмове и изразе православног предања. У римокатоличком аустрославистичком програму реформе религиозног речника В. Караџић је изостављао и одређене гласове и ријечи, ради навођења на неправилан изговор и потискивања одређених хришћанских појмова из српског језика. Тако је из „Српског рјечника протолкованог њемачким и латинским ријечима“ 1818. г. који је потписао В. Караџић, штампаног у јерменском унијатском манастиру, изоставио глас и слово Х, које је постојало у српском књижевном језику и правопису. Лингвистички је логично претпоставити да је хиљаду година српска православна црква користила глас и слово Х ради изговарања имена Господа Христа, ако не ради изговора других ријечи.

Међутим, поред недостатка општег образовања и ослабљеног опажања као последице одређених тешких болести (сифилис), В. Караџић је био екстремних атеистичких назора, према којима је нормирао „народни“ књижевни језик. Поједине екстремне интервенције избацивања одређених гласова и појмова В. Караџић је касније исправљао, према налогу аустроугарских филолога, као што је 1836. године вратио слово Х у „нови“ српски језикувјеривши се наводно да на простору данашње Црне Горе и Далмације постоје српски говори који користе глас Х. Један од разлога изостављања гласа Х из Караџићевог српског језика јесте негирање етимологије и постојања имена Божијег – Христос, а увођење новог тумачења и етимологије имена Господњег. Такву праксу данас спроводи муслиманска заједница исламизованих Срба – Бошњака, у програму бошњачког преименованог српског језика, изостављањем гласа Х ради онемогућавања изговора имена Господа Исуса Христа, иако је у 19. вијеку глас Х био управо коришћен и у муслиманским заједницама исламизованих Срба, захваљујући језичкој култури грађанског сталежа српских муслимана.

Из аустрославистичког (Караџићевог) Српског рјечника програмски су изостављени славизми тј. српске ријечи, а уписани турцизми и туђице других језика, што је био програм креирања мјешовитог словенског туркофоног језика за српски народ у Османској царевини. Истовремено у Аустроугарској је кодификован српско-словенски речник са научном и религиозном терминологијом латинске схоластике, али и програмом преименовања српског језика у „хрватски“ или „југословенски“ језик. Аустрославистичка југословенска језичка политика потискивања црквеног словенског језика је била аустријски интерес и интерес исламске империје у асимилацији православних Словена у заједницу исламских народа и туркофоних језика.

Профанација хришћанске културе је била и програм покрета просветитељског позитивизма, који је примјењиван и на српски језик, али не према европским стандардима, него према варијанти за тржиште и традиције православних народа. Покрет „просветитељства“ је пропагирао профанацију хришћанства, а у ту сврху паганизацију хришћанских празника и обичаја. Позитивистичком просветитељству и римокатолицизму је био интерес профанација православља и повратак православних народа паганским примитивним обичајима, ради потискивања православља и отварања простора за латинску лингвистичку религиозну или атеистичку мисију.

Такву културну политику, коју је у православним словенским народима званично успоставио комунистички режим, главни медији Србије и Црне Горе до данас одржавају у атеистичкој агенди приказивања православних празника као метафоричких вјесника природних појава и заштитника пољопривредних послова.

*

Због објављивања у Аустроугарској Караџићевог алманаха са називима православних празника којима се профанише светиња православне вјере, митрополит Стефан Стратимировић, по значају патријарх српске цркве, захтијевао је од власти Аустроугарске да забране такву противправославну пропаганду. Зато су власти Далмације, на чијем простору се алманах продавао, писмено питале надлежну православну цркву за мишљење о исправности назива православних празника у Караџићевом алманаху, а ради пуштања или забране његове даље дистрибуције. У име православне цркве, аустроугарским властима је писмено одговорио свештеник Спиридон Алексијевић(Житомислићи, 1769 – Задар, 1841) управитељ Каптола православног вјерског обреда у Задру, писмом цивилном и војном гувернеру, барону Фрању Томашићу. Спиридон Алексијевић је био парох задарски, а потом администратор и владичански викар у Далмацији. Замонашио се 1835. године и произведен у чин синђела.

Писмо синђела Спиридона Алексијевића о питању назива црквених празника и смислу црквеног словенског језика вишеструко је значајно за српску културу, као објашњење теолошких и филолошких питања која до данас многим ученим Србима нису јасна, али и као свједочанство културе и континуитета српског књижевног језика, који су српски сарадници аустрославистичке реформе приказивали као период правописног и језичког хаоса у српском језику. Публиковање писма Спиридона Алексијевића има значај и сагледавања последица погрешне реформе српског језика, и оповргавање предрасуда креираних аустрославистичком и атеистичком пропагандом о неписмености православног српског свештенства 19. вјека.

Такође, писмо синђела Спиридона приказује језичке манипулације атеистичке антихришћанске језичке политике пропагирања паганског идолопоклонства, и данас присутног у српском народу, као континуитет комунистичке културне противправославне политике оживљавања примитивних паганских вјеровања. Синђел Спиридон објашњава и сврху педагошке употребе простог народног језика у пастирској проповиједи – ради поступног усвршавања и развоја религиозне и језичке културе, узвођења пастве до књижевног и црквеног словенског језика. Наиме, да „народски језик“ у свештеничкој проповиједи није имао сврху свођења језика и културе вјерника на ниво неуког народа, свођења светиње црквеног језика на разину руралног и простог говора.

 

Спиридон Алексијевић – Фрању Томашићу

Задар, 30. августа 1826.

Високо царско-краљевско Предсједништво

У вези с цијењеним декретом од 29 јула 887, уложио сам највећи труд да пажљиво размотрим алманах Даницу који је написао на илирском језику за годину 1826. Вук Стефановић, уз који се налази календар православног обреда, у којем су имена светаца и називи празника написани на простонародном (простом народном) језику.

Пошто је војни капелан православног обреда пука барона Радошевића Лазар Бојић врло много упућен у књижевност илирског језика, и посједује вриједна знања о свему што се тиче језика и цркве, а и на миг тога високог царско-краљевског Предсједништва, сматрао сам нужним да од њега затражим његово цијењено мишљење о насталим и раширеним сумњама, да су имена светаца, пошто су написана на простом народном језику, унакажена и да је на тај начин профанисано оно што припада православном обреду.

Резултат извршених испитивања своди се на чињенице које имам част да саопштим царско-краљевском Председништву.

Старословенски језик руске цркве је онај језик који је био најпогоднији да прими својства и љепоте грчког књижевног језика, због чега је већ прије хиљаду година постао црквеним језиком, на којем је написано све оно што се односи на цркву и богослужење као у оригиналу. Због тога, имена светаца и називи празника треба да буду написани на том језику; док су у алманаху Даници напред наведени називи написани на простонародном дијалекту, неприкладно и највећим делом без везе са етимологијом, због чега долази, донекле, до тога да је профанисано оно што припада православном обреду.

У том циљу подносим неколико приказа и примјера:

  • Сабор Јоана Креститеља – Јовањдан
  • Георги – Ђорђе
  • Григори – Глигорије
  • Воскрсеније Христово –  Васкрсеније
  • Сошчествије свјатого Духа – Тројице
  • Рождество Јоана Креститеља – Ивањдан
  • Успеније Богородици – Велика Госпођа
  • Рождество Богородици –  Мала Госпођа
  • Рождество Христово – Божић
  • Стефан Архиђакон  – Стјепањдан
  • Христос   – Ристос
  • Монастир  – Намастир
  • Сербин сербски – Србин серпски

Из овога се врло добро види да су како називи празника тако и имена светаца, написани на простом народном дијалекту, не само унакажени, него су, такође, у неку руку профанисани, и стога морају довести филолога y недоумицу. С обзиром на то што 7. јануара пада Свети Јован Крститељ, а 24. јуна је рођење истог свеца, кога је Стефановић у Даници y првом случају назвао Јован, а y другом Иван; тако се 15. августа слави успомена на успење Девице Марије, а 8. септембра успомена на њено рођење, што је y Алманаху назначено као Велика Госпођа и Мала Госпођа.

Христос је грчка ријеч и значи онај који је од Бога помазан, а обратно, Ристос не значи ништа.

Монастерион је исто тако грчка ријеч и значи склониште монаха, а његови житељи носе назив монаха; али ако манастир треба да се зове намастир, онда би и његови становници требало да се зову намаси, а не монаси, што нико није рекао.

Овај Стефановић се потписује у свом Рјечнику као Стефановић, што јасно произлази из Стефан; али ако је тако, како је он могао y свом Алманаху да намјесто Стефана Архиђакона стави Стјепањ дан.

Колико има дијалеката y талијанском и њемачком језику, па ипак први нагиње тосканском, a други обрађује књижевне њиве Виландове и посвећује своје плодове Аделунгу. Пошто је мајка словенских дијалеката савршени старословенски језик руске цркве,* није потребно да се удаљавају од тога** ако желе да за кратко вријеме постигну оно чиме се данас поносе Њемци, а што су Французи постигли већ у вријеме Луја XIV.

Сасвим је очевидно да онај народ који се ријетко бави граматиком, говори неправилно. То је био и разлог што је (архимандрит) Рајић у својим бесједама употребљавао такав стил, да би га прости народ могао лакше разумјети. Његове прве ријечи показују да се он послужио исквареним језиком цркве, јер aганац y стилу цркве се пише агнец, а у простом народном јагње и y најновијем мисалу (Шиавет) јањац (према талијанској ортографији gn= њ). Ha сличан начин догађа се проповеднику y Крањској да са предикаонице говори исквареним њемачким језиком, од цајта до цајта, цашафне итд.

Профани писци се понижавају и спуштају до простог народа, али не да би они остали необразовани или да би одржали прости народ у незнању, већ у циљу да унесу побољшање, као што о томе лијепо говори Хердер када каже: „Свуда гдје говорим простом народу, треба да се држим његовог тла и основе и да га мало по мало подижем у своју сферу.“ Према томе, Стефановић не може (архимандритом) Рајићем оправдати свој недостатак, јер као што је познато различита су правила граматике од правила бесједништва, посебно због тога што се називи светаца и празника не налазе код Рајића, a код Стефановића се не види аганац.

Што се тиче најновијег мисала (Шиавет), премда је у њему напоменуто да се y писању не удаљава од глагољског језика, ипак се он, што се тиче особина језика, од њега толико удаљује, да би га глагољаш разумио и он глагољаша таман толико колико Латин Талијана и обратно. Међутим, треба да примијетим да оно мало примјерака алманаха Данице који су унијети y Далмацију нису досад произвели никакав штетни утицај и чита се више из радозналости него што му се придаје било какав степен важности.

Имам част да повратим поменути Алманах високом царско–краљевском Предсједништву. 1)

*Старословенски језик је један од најизграђенијих.  – (Шлецер y свом Нестору, III. Cтpaнa 224.)

Сплитски духовник Матеја Караман отишао је са знањем Пропаганде 1732. као мисионар y Москву, да тамо научи словенски руски дијалекат. Он је по свом повратку примљен у Collegio Urbano и ту је радио на критичком издању Мисала 1741; онда је у септембру идуће године основана словенска катедра при Collegio Urbano у једној партикуларној Конгрегацији пропаганде под предсједништвом светог папе.                  Шафарик [П.]

** Неопходно је потребно ближе се упознати са овом пречасном, ореолом обасјаном мајком (старословенским црквеним језиком). Јер је он управо тај који је због своје дубоке древности и унутрашњих вриједности занимљив за сваког лингвисту, а за сваког слависту је три и четири пута значајнији, и у најновије вpијeмe с правом чини камен темељац цјелокупне словенске филологије и критике језика.           Шафарик [П.]

__________

1) Затим је Вајнгартен у име Земаљског председништва Далмације, известио 5. септембра т. г. министра унутрашњих послова да је сходно акту од 11. јуна: т.г. предао, са извјесним закашњењем истина, викару Спиридону Алексијевићу Вукову Даницу, предлажући да се он договори с војним капеланом у пуку барона Радошевића, који изврсно познаје илирски језик. Желећи да се и сам упозна с тим питањем, додаје, проучио је, не без интересовања, Вуков Рјечник, имена светаца и празника у њему.

Литература:

ХАЗд, СПЕ, свеж. 17, 847 (231), намјесник Томашић — Алексијевићу, Зара, 29. Луглио 1826;

Коста Милутиновић, Вук Караџић и далматинско владичанство у Задру, Радови Института ЈАЗУ у Задру, Задар, 11—12/1965, 531—544.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.