Владика подигао хамове, ми ћемо Његошеву капелу

У Културном цдентру Новог сада вечерас је отворена изложба фотографија Зорана Јовановића Мачка „Васкес светиња – Омаж Амфилохију Радовићу“. Реч је о фотографијама које су настале последње три деценије, а које сведоче о подвигу обнове 700 храмова у Црној Гори за које је најзаслужнији блаженопочивши митрополит црногорско-приморски.

Изложбу је отворио Гојко Раичевић, главни уредник портала Ин4С и Националне телевизије, човек који је и сам осетио на својој кожи шта значи одрбана светиња у Црној Гори, на које се била намерачила Милов васт у намери да их отме и препусти безбожничкој самозваној црногорској православној цркви. Његову беседу преносимо у целини:

„Часни оци, даме и господо,

Ми овдје, захваљујући нашем цијењеном аутору Зорану Јовановићу Мачку, сви заједно, обједињени у завјету наших предака – свједочимо једну читаву епоху страдања српског народа и наше Свете Српске Православне Цркве.

Пет вјекова под Османлијама, тек усправљени српски народ и поново уједињена српска црква срела се са пошасти вулгарног и беживотног милитантног атеизма под којим и данас грца.

Подсјетићу вас на тренутак једног историјског извјештаја, ријеч је о допису блаженопочившег митрополита Данила Дајковића Светом архијерејском Синоду Српске Православне Цркве, из 1961. године, а у коме се каже следеће: „У Епархији црногорско-приморској има 615 парохијских и филијалних цркава и 27 манастира матичних и метоха. Од тог броја, ни за 100 храмова не би се могло рећи да су способни за богослужење.“

У бесједи приликом испраћаја светог Јустина за Небеску Србију наш, недавно упокојени митрополит Амфилохије тражио је од светог да поздрави српске светитеље, а за светог Петра Цетињског и светог Василија шаље следећу поруку:

„И кажи им оно што они знају, да народ њихов за кога су себе принели Богу, гаси кандила вјере у њиховој Црној Гори. Кажи им то, Оче Свети, да има храмова које су они градили и за које су гинули, претворених у штале за стоку, да има чак и опогањених храмова!“

То је изговорио тих априлских дана 1979. године  јеромонах Амфилохије. Оно што није страдало од Турака, Аустроугара, домаћих антихриста неколико дана након овог говора довршио је катастрофални земљотрес у Црној Гори.

Старије фотографије које данас гледате настале су петнаестак година касније.

Поред аутора за ову изложбу заслужан је и београдски адвокат Предраг Савић. Са правом га Зоран сматра коатором ове изложбе.

Знајући за њихову скромност прича која слиједи неправедно би остала неиспрична.

Кад су се два млада човјека, један новинар, а други фоторепортер запутила из Београда за Црну Гору у једном тренутку су се затекли на Превлаци Михољској, поред Тивта, код Илариона Ђурице намјеститеља Превлачког. Њихова намјера је била да забиљеже фотографијом и опишу пером шта се може видјети у Црној Гори од српских светиња.

На Превлаци су се срели са, тек пристиглим из Баната, владиком Амфилохијем, митрополитом црногорско приморским. На његово питање шта раде ту рекли су своје намјере. Митрополит се благо насмијешио уз коментар „Фотографисаћете цркве и црквишта поред мора и поред пута, а ове по брдима сигурно нећете“.

Млади новинар и фоторепортер рекоше да, напротив,  имају намјеру све да забиљеже. Епископ уз смијех рече: “Све што вас тројица“, подразумијевајући и недужног игумана, „тако килава фотографишете, ја ћу обновити“.

Данас свједочимо да су сви од ријечи, Зоран фотографисао, Предраг описао, митрополит обновио и захваљујући њима тројици ми данас имамо привилегију да видимо ово вриједно свједочанство.

Ова прича није испричана уколико се не осврнемо на недавно упокојеног, никад умрлог митрополита Амфилохија.

Наш митрополит је данас живљи него што је за земнога живота био, јер што су тада биле његове стопе – данас и довијека је српски траг вјечности! Што је био његов глас, данас и довијека је заклетва сваког од нас! Што је био његов поглед, данас и довијека су видици васцијелог српства. Но, оно што нам је за владиком остало као завјет, као причешће сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, јесте обавеза да обновимо ловћенску светињу, Његошеву капелу – да зацијелимо Ђедову живу рану, српску рану!

Није то митрополит желио у инат, и није то у пркос овима што се заклињу Мештровићевим маузолејем, свакако није некаква освета побједника, како неки веле – већ кључаоница вјекова прошлих за вјекове будуће. Наша је обавеза и испунићемо је, не Ђеду, већ прађедовима и праунуцима, јер капела ловћенска није била тек гроб Његошев него грудобран и громобран распетога српства! Ђед је свој мир одавно и заслужио и нашао, нама је оставио да ми наш заслужимо, а како другачије – до обновом капеле на Ловћену – гробнице Његошеве и колијевке наше!

На крају, прије него што сви заједно погледамо надахнути умјетнички израз нашег Зорана, дозволите ми да вас још једанпут све срдачно поздравим са надом да капела на Ловћену једнако обавезује нас из Српске Спарте као и вас из Српске Атине, то од  свих нас очекују наследници трона пећкога, Ловћенски тајновидац и како пјесник рече, Морачки јасновидац.

Поздрављам вас све уз поруку да васкрсења не бива без смрти, нит’ Србина без ината“.

Насловна фотографија: гојко Раичевић на отварању изложбе „Васкрс светиња – Омаж Амфилохију Радовићу“