Витештво Николе Шкеровића и његових соколова у Погорици
Пише: Саша Недељковић
Соколско друштво у Подгорици основано је 1907. По Статуту Друштво је радило на телесном, умном и моралном васпитању својих чланова у народном духу. Такође је преко гимнастике и витешких игара радило на очувању у младих Црногораца витешког духа њихових јуначких предака. Вежбало је 120 чланова Душанових соколова.
Соколско друштво „Душан Силни“ из Подгорице је у писму Српском Соколу у Гери молило за помоћ: „Молимо вас, драга браћо, да наше друштво препоручите свима Србима, на првом мјесту онима из Црне Горе, да нас по могућности помогну којим прилогом или ступањем у чланство“. Лист “Соко” из Њујорка пренео је вест српских листова да је полицијска власт у Подгорици забранила даље деловање Српског сокола, наводећи само да “тако хоће виша власт”.
После Првог светског рата обновљено је деловање соколских друштава на Цетињу и Подгорици. Рад соколског друштва у Подгорици обновио је 1920. др Никола Шкеровић, са бројним пријатељима соколства. Друштва су радила у оквиру Соколске Жупе Мостар све до оснивања Соколске жупе Његош.
Приликом посете старешинства Соколске жупе Мостар Цетињу 1926. у дворани учитељске школе одржана је свечана седница у спомен Његоша. Били су присутни представници државних и војних власти, старешинство жупе Мостар које је заступало и старешинство савеза, делегати соколских друштава жупе, представници просветних и хуманих друштава и цетињско грађанство. Седницу је отворио Чедо Милић преневши поздраве старешинства Соколског савеза. Говорио је о соколству и успомени Његошевој. После њега говорио је велики жупан. Затим су следили говори другог заменика старешине жупе др. П. Цанкиа и старешине соколског друштва у Подгорици др Шкеровића посвећени животу и раду Његошевом. Говорио је и Гавро Милошевић, старешина соколског друштва Цетиње.
На уласку у Подгорицу код Везировог моста поздравио их је др Шкеровић. Дочек у Подгорици био је сличан дочеку на Цетињу. Свечана поворка на челу са жупском заставом, заставама културних друштава из Подгорице, затим друштава из Цетиња, Мостара, Подгорице, Даниловграда и Никшића уз многобројно грађанство кренула је главним, а затим споредним улицама Подгорице пред општински дом где их је поздравио председник Н. Шћеповић.
Старешина Соколског друштва у Подгорици 1934. био је др Никола Шкеровић, први заменик био је Нешо Шћеповић, други заменик Линус Деканева, секретар Илија Поповић, благајник Бранко Лаиновић, начелник Цано Галичић, заменик Ананија Ненезић, начелница Олга Марчетић, прва заменица Даринка Спахић, друга заменица Олга Шошић, просветар Нико Марчетић, лекар др. Булајић, др. Радивојевић. Чланови управе били су Митро Ненезић, Предраг Мијовић, Ананије Жарић, Стеван Мишолић, Шпиро Капуци, Јако Лаиновић, Смајо Бибезић, Илија Пејановић, Буто Покрклић, Милован Вуковић, Митро Павићевић. Заменици су били Тодор Остролучанин, Ђорђија Богићевић, Алекса Кликовац, Милош Улић, Алекса Ивановић, Илија Вујовић и Љубомир Мијовић. Ревизори су били Срдан Марковић, Мустафа Абдомеровић и Илија Вукчевић. У Суду части били су Вукашин Вукашиновић, Ахмет Ђечевић, Милета Поповић, Никола Терзић и Милисав Милачић.
Др Никола Шкеровић напустио је своје братство Групковића, које је желело да настави свештеничку традицију и отишао на школовање на Цетиње, где је завршио нижу гимназију, па у Србију, а затим у Русију. У Русији је учествовао у револуцији 1905. у поворци демонстраната у Ташкету. Наставио је студије на универзитету у Прагу. Постао је борац за словенску солидарност. По повратку у Црну Гору, започео је каријеру у цетињској гимназији. Покушао је да оснује културно-просветно друштво, али му је председник владе Томановић, после консултација са краљем Николом, одговорио: Не дозвољавају Вам се оснивати никакве организације ни удружења! То је став Владе. Покушао је да изда часопис Млада Црна Гора, али је осујећен од владе и двора.
Покренуо је часопис Дан, лист за науку и књижевност. Први број појавио се марта 1911. и био изванредно примљен, од црногорске и српско-хрватске читалачке публике и научно-књижевних кругова. У часопису је др Никола Шкеровић био не само уредник, него и главни сарадник. Био је аутор чланака из филозофије, морала и етике као и књижевних прилога. У Дану објавио је аутобиографску причу “Први пут”, којом је започела градска новела као и “Живот” са темом из сеоског живота, заосталих схватања и предрасуда.
У балканском рату учествовао је на скадарском фронту у чети својих братственика Групковића у саставу Бјелопавличке бригаде. После рата примио је дужност директора подгоричке гимназије у формирању. Народ родног краја га је изабрао за посланика црногорске народне скупштине. У свом програму тражио је: веће уставне слободе, независност судства, слободу удруживања, самоуправност општина, индустријску изградњу, унију са Србијом и ослонац на Русију.
У Првом светском рату био је на Херцеговачком фронту. После капитулације Црне Горе био је заробљеник у аустријском логору Карлштајн, подносећи одважно патње у заробљеништву. После завршетка рата био је поново директор гимназије у Подгорици. Формирао је културно-просветно удружење Рад, радио је на широком народном просвећивању, писао је, обновио Државни архив на Цетињу, био посланик на листи Демократске странке, борио се за економско уздизање Црне Горе, покренуо научно-популарни “Годишњак подгоричке гимназије”. Његовим залагањем подгоричка гимназија је добила нову зграду 1933. Суспендован је са места директора подгоричке гимназије после фебруарских демонстрација 1935. у којима су учествовали и ученици гимназије. Шкеровић је био против драконских кажњавања и истеривања ученика. Када се обратио за објашњење министру просвете, министар му је у свом кабинету рекао:
„И поред најбољих информација о Вама као човјеку и просвјетном раднику, ја ћу Вас у интересу државне службе ипак пензионисати, господине Шкеровићу! Не заборавите Ви ни то, да имате сина комунисту, осуђеног на робију. На то му је Шкеровић одговорио:
„Чврсто вјерујем, господине министре, да ћете и Ви, кад-тад у интересу народа и службе бити избачени као недостојни државног живота. После тога, пензионисан је по кратком поступку. Наставио је политичку активност као члан вођства Демократске странке у редовима удружене опозиције. Због својих активности кажњен је једанпут полицијским затвором.
Седиште I окружја Жупе Цетиње било је у Подгорици. Окружје је имало 8 друштава и 56 чета. У саставу окружја била су соколска друштва Подгорица, Цетиње, Даниловград, Никшић, Шавник, Улцињ, Будва и Бар. Начелник округа био је Ананије Жарић, а начелница Ђорђина Шкеровић. Соколско друштво у Подгорици живело је у најтежим приликама у жупи. Друштво је имало 468 вежбача и вежбачица и 11 сеоских чета. У августу 1935. друштво је одржало једномесечни предњачки течај са 21 слушаоцем. По завршеном течају полагани су предњачки испити. Испит је положило 3 предњака.
Соколско друштво Подгорица имало је 1936. шест предњака са положеним друштвеним испитом, четири предњачка помоћника, две предњачке помоћнице. Друштво је приредило 1936. јавни друштвени час и пет академија: четири академије у Подгорици и јендн у Никшићу. Учествовало је на слету у Суботици са 25 вежбача. Соколи у Подгорици приредили су три излета са својим члановима 1936. Одржали су две конференције са четама и три састанка чета. Одржан је предњачки течај за 11 учесника. Захваљујући Пољопривредном одељењу Банске управе из воћног расадника у Подгорици четама је подељено воћних садница: 60 јабука, 70 крушака, 60 шљива, 10 трешања, 60 ораха и 60 кајсија. Из расадника у Никшићу: 70 јабука, 20 крушака, 70 шљива и 10 трешања. Из расадника у Даниловграду: 55 јабука, 80 крушака, 30 шљива, 30 трешања, 10 вишања и 50 ораха. Једна од чета која је добила саднице била је Српска из друштва Подгорица.
Соколско друштво у Подгорици је на Ђурђевдан 1937. извршило освећење своје заставе и полагање камена темељца за свој соколски дом. Заставу је даровао члан друштва Божо С. Рогошић, кафеџија из Подгорице, који је истовремено кумовао застави. Ујутро је извршена смотра сокола у соколани, којој су присуствовали делегати Соколске жупе Цетиње. Након смотре соколи су на челу са соколском музиком пошли из соколане у поворци до улице Марка Миљанова где је требао да се подигне соколски дом. Пре почетка свечаности говорио је старешина друштва др Никола Шкеровић. Потом је музика свирала химну и извршено је полагање камена темељца за соколски дом. Обављен је црквени обред. Говорио је др Шкеровић. Дароватељ и кум заставе Божо Рогошић развио је заставу уз пригодан патриотски говор. У подне је гостима приређен ручак у хотелу “Империјал”. После подне одржана је јавна вежба, а увече соколска академија.
Соколско друштво Подгорица је на почетку Петрове петољетке положило низ завета, и ако многи нису веровали да у тако сиромашном крају могуће испунити завете. Управа друштва на челу са старешином др Шкеровићем, одлучила је да покаже шта се и у сиромашној средини може постићи, када је постојала добра воља и сарадња целог чланства. Друштво је до 1939. подигло летње вежбалиште, организовало музику друштва и довело под кров свој дом, за што је утрошило 260.000 динара. Купили су имање на реци Тари за соколско летовалиште. Током 1939. основало је и музички оркестар подмладка; засадили су преко 1.500 дрвећа и нашли терен за подизање друштвеног гаја. За испуњење завета потрошили су 500.000 динара. У друштву је било 577 вежбача свих категорија. Одржане су две академије и један јавни час у Никшићу, а на свесоколском слету у Прагу 1938. учествовало 50 чланова.
У листу „Соколски гласник” истакнуто је да су успеси друштва постигнути не само радом управе, него и захваљујући свести и љубави свих, и најсиромашнијих слојева Подгорице, “коју су често најмарљивији и као чланови соколске музике и као вежбачи.” Истакли су и акцију за изгадњу соколског летњиковца, на реци Тари, у природи, где је требао бити базен за пливање.
Првог дана Ускрса Соколско друштво Цетиње посетило је Подгорицу где су заједно са тамошњим соколским друштвима приредили забаву у Соколском дому. После забаве била је игранка уз свирање џез оркестра Соколског друштва Цетиње. Другог дана подгорички соколи узвратили су посету Цетињу, где је такође одржана приредба. М. Дедић је у свом чланку у „Соколском гласнику“ истакао успех тачке „Валцер” чланица и „Полети, сиви соколе” подмладка.
У Подгорици је на Дан Уједињења 1939. освећен соколски дом. Бројни соколи и остали грађани су после благодарења у саборној цркви, пошли до новог дома. Ту је извршен дефиле и поздрав чланству пред генералом Ј. Прибићем, изаслаником краља Петра. Затим је говорио соколски и национални радник др Никола Шкеровић. У име бана Зетске бановине говорио је Бошковић, у име жупе Цетиње старешина Гавро Милошевић. Говорили су још Љумовић и председник општине Беговић. Хор певачког друштва “Бранко” отпевао је “Хеј Словени” … . Свечаности су настављене после подне, извођењем предвиђеног програма пред бројним гледаоцима. Увече је одржан свечани скуп чланства и грађанства. Др. Никола Шкеровић говорио је о значењу Првог децембра као и освећењу соколског дома који је подигнут у оквиру Петрове петољетнице. Свечаности су завршене манифестацијама за краља и Југославију.
Национална, витешка и културно-просветна друштва и организације на територији Црне Горе, упутиле су на Спасовдан, 6. јуна 1940, апел народу у Црној Гори. У апелу су позвали да се у судбоносним тренуцима заборави све што је делило, и да се скупа сви као један човек, буду спремни да бране отаџбину. Међу првима су потписали представници сокола др Никола Шкеровић, ђенерал Ђукановић, Гавро Милошевић…. Др Никола Шкеровић је био и председник Окружног одбора Демократске странке за Црну Гору. У прогласу се истицало „синовима Српске спарте“:
„Нека свети црногорски крш не окаља ни једно погано име издајника! Нека Његошеву отаџбину не осрамоти ни један злосрећник заведен туђинским дошаптавањима! Нека ни једна стопа наше Југославије не буде оскрнављена туђинском ногом! Нека сигурност отаџбине и независност народа у данашњим тешким и судбоносним данима буде брига над бригама свих нас! То је закон вјекова. Отаџбина Мандушића не смије дати ни једног невјерника тог закона, који је увјенчао бесмртношћу и славом грм српске слободе. У судбоносном сукобу, ако нам буде наметнут, морају бити повезане све духовне и физичке моћи цијелог народа. У очекивању великих, нежељених часова, у данима опасности за сигурност отаџбине, народ, цио народ, мора престављати недјељив, непробојан фронт, челични штит наше заједничке куће – отаџбине наше”.
Соколско друштво Подгорица одржало 9. новембра 1940. комеморацију битољским жртвама. Истакнут је дубок бол над удесом града мученика и послан телеграм соколском друштву Битољ са изразима саучешћа, а пострадалима је послано 500 динара. У писму упућеном Савезу Сокола, соколи Подгорице желели су да и остале соколске јединице пођу тим путем, а да Савез буде тумач националног осећаја соколства за мир и слободу отаџбине. У Другом светском рату Николи Шкеровићу су погинула четири сина. Бранко је као поручник бојног брода потопљен са бродом при рушењу моста на Сави код Београда. Слободан је стрељан на Бањици. Љубомир је подлегао мучењима у затворима Гестапоа и Специјалне полиције у Београду. Владан је погинуо на Сремском фронту код Шида.
Соколско друштво у Подгорици основано је 1907. После Првог светског рата рад соколског друштва у Подгорици обновио је 1920. др Никола Шкеровић, са бројним пријатељима соколства. Др Никола Шкеровић је био истакнути национални и соколски радник. Седиште I окружја Соколске Жупе Цетиње било је у Подгорици. Соколско друштво у Подгорици живело је у најтежим приликама у жупи. Соколско друштво Подгорица било је забрањено 1941. а после Другог светског рата није било обновљено. Бивши старешина друштва Шкеровић тражио је утеху у раду. Руководио је Државним архивом у Београду. Писао је у бројним часописима о историји Црне Горе. Публиковао је више дела, међу којима и књигу Црна Гора на освиту XIX века, које је издала Српска академија наука и уметности.
(Аутор је члан Научног друштва за здравствену историју Србије)
