Српски храм на Купресу оштећен, срушен и протин споменик

Ово је од 2917. године трећи напад на цкрву у Вуковску, која је проглашена спомеником културе и једна је од најстаријих у овом делу БиХ

Пише: Душан Марић

Православна Црква Благовијести Пресвете Богородице у Вуковску код Купреса поново је била мета напада, у којем је разбијен један прозор и срушен надгробни споменик проте Симе Поповића, који је 1860. године подигао ову светињу.

Опис није доступан.Не зна се тачно када је овај вандализам почињен, а општећења на цркви приметио је 5. августа један од малобројних мештана, повратника у ово страдало српско село, који је о томе телефоном обавестио пароха Српске црквене општине Благај Марка Ђурића.

Ово је трећи напад на цркву у Вуковску, која је, као један од најстаријих сачуваних православних храмова у овом делу БиХ, проглашена за споменик културе. У првом нападу 2017. причињена су мања оштећења, да би две године касније непознати починиоци провалили у светињу и унутра причинили огромну штету на иконама и црквеном инвентару.

-Нажалост, управо у данима када се српски народ сећа жртава хрватске војно-полицијске акције ,,Олуја“, а мештани села Вуковско припремају црквено-народни сабор, који се традиционално организује на празник Светог великомученика Пантелејмона, најстарија православна богомоља на Купрешкој висоравни доживела је ново скрнављење – објављено је на Фејсбук профилу СЦО Благај.

Поводом овог немилог догађаја огласио се министар за људска права и избеглице у Савету министара БиХ Милош Лучић, који је најавио да ће ускоро посетити повратнике на Купресу, како би им пружио миралну али и сваку другу врсту подршке.

-Ако вандалима сметају храмови и гробови, шта онда да очекује српски живаљ на овим просторима и каква се порука шаље свима који овде живе, али и онима који желе да се врате на Купрес. Безбедност повратника и њихове имовине је њихово основно људско право и надлежни морају да их адекватно заштите. Скрнављење православних храмова је напад на српску духовност и традицију и шаље лошу и тешку поруку српским повратницима да у Купресу нема места за њих.

Опис није доступан.Поновни напад на цркву у Вуковску јесте узнемирио српско становништво, не само у Вуковску, у које се вратило двадесетак предратних становника, већ и на целој Купрешкој висоравни али истине ради треба рећи да у протеклих 25 година, колико је прошло од рата, међу Србима и Хрватима није било других већих инцидената на националној основи. Напротив, оденоси међу два народа могу послужити као добар пример заједничког живота.

До последњег рата општина Купрес, која је обухватала површину од 620 километара, имала је око 9.000 становника, од чега су Срби чинили већину од 52 одсто. Пред заједничким налетом хрватске и муслиманске војске у октобру и новембру 1994. године, који се завршио њиховим освајањем Купреса, српско становништво из града, те села Вуковско, Бућовача, Доњи и Горњи Малован, Горње и Доње Равно, Рилић, Занаглина и Бегово Село избегло је према Бањалуци. Након нове офанзиве хрватске војске, у септембру 1994. године, најлепшу крашку висораван у Европи напустили су и преостали Срби, из Благаја, Новог Села, Мрђеноваца, Растичева, Барјемоваца, Шеменоваца и Омара.

По Дејтонском споразуму Купрес и већина бивше општине припали су Федерацији БиХ, односно Хрватима. Србима је припао Благај, са још три села на североисточном делу висоравни, према Шипову, површине око 50 километара, од којих су и они формирали своју општину. Тако да сад постоје две општине са истим именом: Купрес у Федерацији БиХ и Купрес у Републици Српској.

У српском Купресу живи око 300 становника. У хрватску општину вратило се њих стотињак. Десеторо из живи у Купресу, остали у Равном, Маловану, Рилићу и Вуковску. На висоравни је све мање и Хрвата. Мада их је на последњем попису, који је лажиран, уписано скоро 5.000, у Купресу и околним селима их живи само око 1.200. Остали су отишли у потрази за лакшим животом. Углавном у Хрватску или Немачку.

Живи се нормално.  Срби свакодневно иду у купрешке и друге хрватске кафане, Хрвати долазе у српске.  Попије се и запева, прича се и о рату, али није било ни једне кафанске туче на међунационалној основи. Ловци из једне учествују у акцијама ловаца из друге општине.  Мештани из села у српској општини редовно по лекарску помоћ иду у купрешки Дом здравља и пуни су речи хвале за љубазност којом их дочекују лекари и медицинске сестре.

Обе општине су сиромашне, са скоро смешним буџетима. Хрватска општина Купрес путеве и електро мрежу према српским селима одржава у добром стању.  По националном кључу, представник Срба редовно заузима једну од највиших политичких функција у општини, углавном место председника општинске владе.

Опис није доступан.

-Ми живимо, боље речено преживљавамо, од сече шуме, туризма и новца који родбини доносе и шаљу наши људи из иностранства.  Трудимо се колико год можемо, а због малог буџета не можемо много, да помогнемо Србима повратницима. Купрес пусти, потребан му је сваки Хрват, али и сваки Србин и муслиман, који хоће да живи у њему. И онда дођу неки клошари, болесници и по ноћи полупају осамљену српску цркву.  И тако у свет шаљу лошу слику о Купресу  – каже један од највиших општинских функционера у Купресу, Хрват, који је замолио да му не наводимо име.

У Другом светском рату над Србима у Вуковску почињени су стравични злочини. По суровости и броју жртава издвајају се злочини почињени на Боровој Глави и код извора Тромошница.

Опис није доступан.

Хрватске власти су позвале Србе да  на Илиндан 1941. дођу у Купрес, ради пријављивања у војну евиденцију. Не слутећи зло, позиву се одазвало и 185 домаћина из Вуковска. Хрвати су их повезали жицом, потрпали у камионе и одвезли на Борову Главу, где су их над дан раније ископаном јамом побили маљевима, секирама, крамповима и ножевима. Божијом вољом, једино је Тодор Никић успео да побегне са губилишта. Али месецима није смео да се јави ни својим најближим и исприча им о страшном покољу, јер се плашио да му нико неће поверовати да су комшије Хрвати, тек тако, из чиста мира, заклале 185 Срба.

Опис није доступан.

Годину дана касније, 27. августа 1942. код извора Тромошница, купрешки Хрвати поклали су збег цивила из Вуковска у којем су се налазила три мушкарца, 13 жена и 35 деце. Углавном из породица Марковић и Катанић. Годину дана раније, на Боровој Глави, заклано је 11 Катанића. Од 83 члана те породице рат је преживело њих 15.

Милутин (Богдана) Катанић је имао две године. Ружа Ђуре Катанић две године. Мара Ђурина три године. Јела и Боса од оца Цвије осам година, њихов брат Војо шест година. Боса Богдана Катанић 10 година. Њена сестра Стана осам. Њихов брат Богдан осам. И најмлађи Марко две године.

 

 Опис није доступан.Криво седи а право беседи

Аутор овог текста родом је са Купреса. Четири године је учествовао у рату у БиХ, командујући јединицама ВРС. Као политичар и новинар често критикује званичну Хрватску. Објавио је осам књига и више стотина текстова о ратним догађањима и хрватским злочинима над српским народом. Иако често одлази у Купрес у протекле две деценије није доживео ни једну једину непријатност. Напротив, увек је наилазио на љубазност купрешких Хрвата, од обичног света до водећих општинских политичара.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.