Велико српско отечество

СРБИ У РУСИЈИ (1) 

Пише: Др Марко Лопушина

Простор иза Карпата, који је припадао руском царству и комунистичкој империји, где су Срби настали и живели у праисторији називан је Велико српско отечество. Тај назив му због досељавања, односно повратка Срба у тај завичај и данас приличи.

Рат у Украјини, који за последицу има сеобu Руса из ове државе ка својој матици Русији, отворио је и питање живота Срба у великој федерацији. Срби су као племе словенског народа живели североисточно иза Карпата, на изворима и горњем току река Висле и Одре, Дњестра и Буга, и у западном делу дњепарског краја.

У осмом веку стигли су на Балкан, а потом се у 17. веку сели натраг у просторе Руског царства. Живели су тада највише у Москви и  Одеси, а данас Срби живе у руској престоници, Петрограду, Сочију и чак Владивостоку.

У историји Царске Русије српски досељеници су завршавали војне школе и улазили у царску армију. Педесеторица њих постали су руски министри рата, губернатори, генерали, адмирали, команданти, професори и грофови. Познате велике српске племићке породице Милорадовић, Прерадовић, Хорват, Шевић, Зорић, Бошњак, Ивелић, Мирковић и Вујић, које су стварале историју Русије, биле су део царевине. Владари из Петерборга и Москве су их награђивали високим звањима, титулама, имањима, али и мали државама.

Срби су формирали два насеља – државе: Нову Сербију и Славјано-Сербију. Међу житељима ових градова било је припадника нашег народа из Босне, Далмације и Црне Горе. Тако је царска Русија опет постала велико српско отечество.

Срби су на просторима Русије имали девет великих сеоба. Највеће су биле током Великог рата, када су Срби из бечке царевине дезертирали и прешли у Руско царство. Бранили су Одесу. У Другом светском рату имали су своје партизанске батаљоне у СССР-у. А потом и своју српску политичку емиграцију  у СССР-у.

На крају 20. века нова Русија добија на хиљаде српских гастарбајтера, који и данас граде ову пријатељску земљу.

Не зна се тачно колико Срба данас живи и ради у Руској федерацији, али се помиње цифра од 40.000 Срба. Тај број наших људи варира од њихове запослености, јер већину руских Срба чине наши грађевинси радници на привременом раду, као и спортисти и студенти. Стално настањених Срба има око 20.000, који чине малу колонију у Москви и Петрограду.

Годишње, према руским подацима, у ову земљу уђе око 70.000 Срба. Од тога њих око 20.000 има дозволу за рад. Углавном су то грађевински стручњаци и радници.

Први Србин Сава

Историчари тврде да су Срби велику Русију освајали прво као појединци, а потом као народ. У 13. веку на европском тлу једина веза међу народима била је вера. Тада се и догодило да су успостављене какве-такве везе између Срба и Руса. Тада су Руси били у невољи као монголско робље, српски краљ Стефан Драгутин је у руску земљу послао своје изасланике са великим даровима за цркве и манастире, као просветаре и монахе.

Један од тих српских просветара био је и Србин Кипријан, који је био митрополит кијевски и целе Русије. Ево шта је о њему писао И. Порфирев, историчар „Русској словесности”:

„С именом митрополита Кипријана, родом Србина (1376-1406), свезан је уплив српске писмености на нашу словесност. Меду старинским рукописима има их много који се називају његовим именом. У Кипријановом требнику наилазимо први пут на чланак о апокрифним причама. Кипријан је заиста пренео у Русију врло много рукописа из Србије, која баш тада беше изгубила своју политичку самосталност. Осим тога, живећи у Цариграду и студијској обитељи, он је писао и преводио многе књиге. Стари летописи представљају Кипријана као веома ученога књижевника, као што то и доказују његови списи, разне посланице, живот светога Петра и грамата опрашцања. „

Србин Кипријан је заправи био Сава Крипецки,  православни светитељ и оснивач манастира Руске православне цркве званог по њему Крипецки манастир, који се налази 23 км од руског града Пскова. Манастир је основан 1485. Пре доласка у Русији преподобни Сава Крипецки је служио на Светој гори.

Управо један од поменутих путева преко германско-литовских земаља којима је у Русију стигао један број припадника српске национално-културне елите, водио је преко Пскова. Као је открио писац и преводилац са руског  на српски Ранко Гојковић, после пада Константинопоља, овај српски монах  долази у Русију и првобитно борави у манастиру Рождества Пресвете Богородице недалеко од Пскова. Када се почела проносити слава о његовом добродетељном животу и молитвености, прелази у лавру преподобног Ефросинија на реку Толбу, ради духовног уздизања.

-У дубокој старости и већ телесно изнемогао, светитељ је окупио око себе монахе манастира Светог Саве код града Пскова и у миру је своју душу предао Господу 30. августа (10. септембра по н.к.) 1495. године. Остао је забележен у историји као Свети Сава Крипецки и Псковски – каже историчар Ранко Гојковић.

Други Србин Логотет     

После монаха Саве Кипријана, који је постао православни светац Сава Крипецки, у Русију је отишао други српски свештеник Пахомије Логотет. О њему је руски историчар Њекрасов написао монографију “Пахомије Србин“.

Не зна се тачно када је рођен, вероватно почетком 15. века, али је забележено да је живео до 1484. Био је проповедник, јеромонах и хагиограф у Русији. Пахомије је са Свете Горе допутовао у Новгород (претпоставља се око 1430). А 1440. године стигао је у Велику московску кнежевину.

Сматра се да је Пахомије у Русији провео најмање 46 година. У Првом тому Зборника материјала “Москва – Србија, Београд – Русија”, који су приредили заједно Архив Србије са Архивом Москве и Руским федералним архивом, пише да је Пахомије створио читаву једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно.

У чувеној Свето Троицко Сергијевској лаври провео је око 20 година и иза себе оставио мноштво написаних, преведених или редактираних радова. Овај учени јеромонах био је значајан на пољима проповедништва, агиографије, преводилаштва, био је састављач и редактор великог броја житија, химнограф.

Пахомије се сматра најзначијнијим делатником руске књижевности XV века. Пером овог Србина исписана су житија таквих величина древне Русије попут Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског, Митрополита Алексеја, Варлама Хутинског, Михаила и Теодора Черниговског…, који су постали истински симболи руске државе и цркве тога доба. Приписује му се укупно око 60 састава различитог жанра, од тога нека дела у више рецензија.

Колико се зна, написао је 35 списа: 18 служби и канона светитељима, 9 житија (биографија), 4 похвална слова и 3 приче о светитељима.

Пахомије Србин је као врстан познавалац Светог Писма и историје Цркве Христове лично познавао многе познате византијске и руске проповеднике, а уз све то био је и студиозан познавалац словенске богослужбене литературе. Да би и сам, као сочинитељ, редактор, преводилац или проповедник у том занату био на високом нивоу, поред литерарног талента и израђеног стила са обавезном поуком током приповедања, била је неопходна чврста и опитна вера. Све то му је омогућило да дуги низ година буде међу најомиљенијим писцима житијске литературе, иако није био до танчина упознат са животом свих својих јунака чија је житија писао.

Пахомије Србин је писао житија и Московских и Новгородских светитеља, увек истичући у први план њихово Христољубље. Православљу, али и руској и српској књижевности, како говоре сами Руси, своју душу је поклонио Пахомије Логотет или Пахомије Србин.

Русију у 15. веку походио је и Лазар Хиландарац познат и као Лазар Србин и Лазар Црноризац. Он је био српски средњовековни монах познат по томе што је 1404. године осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији, који и данас стоји на зидинама Кремља.

У Русији је после стигао из Србије и јеромонах Иаија 1517. године, али видевши како у Русији има мало књига, вратио се у Србију да понесе нове књигe.

Насловна фотографија: Крипецки манастир у Псковској области и икона светитеља Саве Крипецког по коме је добио име 

(Наставиће се)