Век и три деценије од рођења ђенерала Драже
На данашњи дан, пре 130.година, родио се „чича Дража“, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, најодликованији српски официр, легендарни борац против нацизма и комунистичког тоталитаризма.
По запису у матичној књизи рођених у цркви у Ивањици, 26. априла 1893. године Мијаило Мијаиловић, срески писар и Смиљана добили су сина Драгољуба. У року је завршио основну школу и гимназију. Школовање у Нижој школи војне академије прекинуо је 1912. године јер је тада започео Први балкански рат, у који је његова 43. класа упућена на бојишта, с којих су се вратили тек после победе над Бугарима у Другом балканском рату. Из рата је изашао одликован са сребреном медаљом за храброст и чином потпоручника.
Класа је наставила дошколовавање после рата 1913. године. Међутим, вихор новог рата прекинуо је и то школовање. За Србију је Први светски рат почео 28. јула 1914. када је председнику владе обичним телеграмом из Беча, од аустро-угарске владе, стигла објава рата. Било је то тачно месец дана после убиства надвојводе Франца Фердинанада у Сарајеву.
Михаиловић је први ватрени окршај са аустро-угарским војницима имао 3. августа на Симином брду код села Драгинац, југозападно од Цера.
Друго одликовање: Златна медаља за храброст — добио је 7. јуна 1915. године. Прошао је Албанску голготу заједно са својим војницима. Био је на Солунском фронту и учествовао у ослобађању Србије 1918. године. Из рата је изишао у чину поручника.
После проглашења јужнословенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године Михаиловић је наставио војничку каријеру. Добивши дозволу виших војних власти оженио се 28. августа 1920. године Јелицом Бранковић, сестром свог доброг пријатеља. Период мај-новембар 1930. године провео је на војном усавршавању у Француској. Има оних који тврде да је тада упознао и Шарла де Гола, потоњег вођу Покрета отпора и председника Француске.
Михаиловић је служио од јуна 1935. до априла 1936. као војни аташе у Бугарској, од маја 1936. до марта 1937. године у Чехословачкој.
Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године нападом Немачке на Пољску. После једног критиковања прилика у војсци ухапшен је 1. новембра 1939. године и кажњен затвором у трајању од месец дана. Решење је потписао тадашњи министар војни генерал Милан Недић.
Крајем децембра 1939. постављен је за предавача на Војној академији. После месец дана прекомандован је за начелника Општег одељења Врховне команде. Михаиловић је октобра 1940. прекомандован за помоћника Штаба Приморске армијске области.
Од 1. априла 1941. године ратним распоредом постављен је за начелника Оперативног одељења Треће армије. Тада је већ увелико имао чин пуковника. Прве ратне борбе имао је са усташама код Вировитице и Ђакова. Усташку побуну гушио је у Дервенти а прве борбе са Немцима водио у околини Босанског Брода.
Капитулација Југословенске краљевске војске, која је потписана 17. априла 1941, затекла је пуковника Михаиловића у Источној Босни. Одбио је да прихвати војну капитулацију и кренуо ка Србији како би тамо наставио отпор.
Од 13. маја 1941. боравио је на Равној Гори. Поред себе је имао двадесетак блиских официра, подофицира и војника. Била је то прва организована група која је временом око себе и у своје организације окупила многе истомишљенике. Тако је на овој планини зачет војни и, донекле, политички покрет касније назван Равногорски покрет. Михаиловић је краљевим указом 7. новембра унапређен у чин бригадног генерала.
Генерал Душан Симовић је 15. новембра 1941. у име југословенске и британске влада озваничио Михаиловића као команданта „свих југословенских оружаних снага у земљи“. Од тада покрет добија име „Југословенска војска у отаџбини“.
Тих дана партизани су напали четнике и тако је започео грађански рат који је имао несагледиве последице. У новој југословенској краљевској влади, коју је предводио академик Слободан Јовановић, формираној 11. јануара 1942, Михаиловић је постављен за „министра војске, морнарице и ваздухопловства“.
Новим краљевим указом 19. јануара 1942. унапређен је у чин дивизијског генерала. Ново признање дошло је 27. марта исте године када је, заједно са америчким генералом Дагласом Мак Артуром и совјетским Семјоном Константиновичем Тимошенком, проглашен за војсковођу године.
-Ништа нисам желео за себе; француска раволуција је донела свету људска права, руска револуција му је донела нешто ново; нисам желео да у Југославији почнем тамо где су они започели 1917. Никада нисам желео повратак бивше Југославије, али сам имао тешко наслеђе. Ја сам војник који је настојао организовати отпор Осовини у интересу моје земље и ради устанка на целом Балканском полуострву. Имао сам против себе јаку ривалску организацију, Комунистичку партију Југославије која је тежила свом циљу не прихватајући никакав компромис. Морао сам да мислим на промене у сопственој влади, а оптужен сам да сам био повезан са свим могућим обавештајним службама, и савезничким и непријатељским. Веровао сам да сам на исправном путу и позивао сам сваког страног дописника, па чак и једну мисију Црвене армије, да дођу у мој Главни штаб. Али, судбина је према мени била немилосрдна и бацила ме је у хаос. Хтео сам много и много сам започео, али светски вихор је однео и моје дело и мене. Био сам сламка међу вихорима – ово су завршне речи на комунистичком судилаштву великог српског сина, ђенерала Михаиловића.
Стрељан је у зору 1.јула 1946, ни дан данас гроб му се не зна, нити где је сахрањен. Комунистичка „омерта“ у Србији 2021. је још увек на снази, по томе видимо и где смо још увек као држава, а и као народ, нема ни имена улица, ни споменика, бесмртном Ђенералу.
Вечна слава великом српском сину и јунаку Драгољубу Михаиловићу!
Текст: Драган Влатковић (Фејсбук)
