Робијао код брата

О свирепим ликвидацијама полицајаца русофила из Бијелог Поља, јануара 1949, мало се писало, али старији људи у овом крају углавном знају за те страшне злочине. Но, најпоузданије свједочење остало је записано у биљешкама Милорада Радевића, мајора Удбе, који је и сам заглавио на Голи оток. Мало ко зна, и никада нигдје није објављено да је управник Голог отока, Раде Радевић, био његов брат.

Пошто је Милорад Радевић, као шеф Удбе, и блиски пријатељ Сава Јоксимовића, одбио да иде у потјеру за најближим сарадницима и друговима из Бијелог Поља, то је протумачено као подршка бјегунцима. Ухапшен је и спроведен на дугогодишњу робију и мучење, преко затвора у Билећој, војног затвора у Сарајеву, острва Свети Гргур и Голог Отока.

Био је осуђен на 18 година затвора, одлежао је седам, и то на Голом отоку. Ту је тешко злостављан, био је често у Петровој рупи. У тих седам година, двије и по године му је управник логора био брат Раде, који је прије тога био Ранковићев замјеник. Ниједном се нијесу срели на Голом отоку. После седам година, са Голог oтока је изашао као непоправљив, зато је и кажњен са пет година губитка грађанских права.

Касније су браћа Милорад и Раде живјели у Београду, али се ни ту никада нијесу срели. Године 1990, умро је Раде, а Милорад му није дошао на сахрану, већ је послао сина Милића и на тај начин ставио тачку на братску љубав, која је у Црној Гори обично суровија него другдје.

О Раду Радевићу писао сам лани, преносећи хрватску и словеначку штампу која је дошла до докумената југословенске Удбе с почетка 60-тих, из којих се види да је он, као управник Голог отока и заменик Александра Ранковића, у сарадњи са италијанском мафијом, био важна карика у шверцу дроге, алкохола, кафе и дувана, преко Јадрана, за потребе пуњења буџета Удбе.

За разлику од Рада, Милорад је био частан човјек, који је до краја живота патио за страдалим друговима, а брата је презирао.

Текст: Донко Ракочевић