Udar na Srpsku crkvu i ustavni poredak Crne Gore
ZAŠTO JE PREDLOG ZAKONA O VJERSKOJ SLOBODI NAJGORI I NAJŠTETNIJI ZAKONSKI AKT U MODERNOJ ISTORIJI PRAVA
Preknjižavanjem imovine Srpske pravoslavne crkve ruši se pravni poredak i uvodi bezakonje u Crnoj Gori
Piše: Аdvoakt Predrag Savić
Ako poslanici crnogorskog parlamenta usvoje Predlog zakon o slobodi vjeroispovesti biće to brutalni, očiti, rušilački udar na ustavni i pravni poredak ove najmanje države na Balkanu, ali i bezočno ruganje i izigravanje opšteprihvaćenih pravila medjunarodnog prava. To je svojevrsni diskriminatorski i bezočni udar na pravo, na mirno uživanje imovine, na slobodu verosipovesti i sve ostale vrednosti iz Evropske konvencije za zaštittu ljudskih prava i osnovnih sloboda!
Kao čoveku koji je učestvovao u pisanju zakonskih tekstova, kao bivši pomoćnik ministra pravde zadužen i za normativnu delatnost u Vladi Srbije, čini mi se da su pojedine odredbe pomenutog Predloga zakona namerno napsiane nemušto, nejasno i protivno svim pravilima tehničko-pravne redakture! To je urađeno da bi se sakrila nevidjena bruka i nepravda u pravnoj istoriji! Tako se prikriva jedina istinaiplan – da se imovina diskrimatorski otime isključivo od Srpske pravoslavne crkve i to – potozom pera u Katastru i običnim upisom privoji kao državna imovina da je to kulturna baština.
Ovakav Predlog zakona bio bi proglašen za previše nepošten i nepravedan i u vreme revolucionarne pravde, kada su donošeni zakoni o nacionalizaciji, konfiskaciji, sekvestru i eksproprijaciji! Kada su i po osnovu ovih zakona oduzimali imovinu imali preciznija i manje podla pravna pravila! U tim postupcima podržavljenja imovine, u periodu od 1945. do 1968. godine, u vreme komunističke diktature i terora značajnu ulogu imali sudovi. U Crnoj Gori su smislili su jedinstven, sui generis način, kako da upravni organi, po pravilima upravnog postupka, uz eventualnu supsidijarnu primenu pravila parničnog postupka, otmu imovinu SPC! Teret dokazivanja je prebačen na SPC, tj Mitropoliju crngorsko-primorsku a da je pri tom nejasno šta se i kako dokazuje. Rok za „preknjižbu“ prava svojine nastale pre 1. decembra 1918. godine je godinu dana.
Usvajajući ovakav predlog Vlada Crne Gore prekršila član 58. Ustava Crne Gore, koji doslovce propisuje: „Jemči se pravo svojine. Niko ne može biti lišen ili ograničen prava svojine, osim kada to zahtjeva javni interes, uz pravičnu naknadu.“
Javni interes i pravična naknada su pojmovi vezani za eksproprijaciju! Ali da oni ostanu mrtvo slovo na papiru pobrinula se Vlada kao predlagač Zakona o (ne) slobodi vjeroispovesti! Crnogorske vlastodršce ne intersuje ni to što SPC ovim zakonom stavlja u neravnopravan položaj, što joj se oduzimaju prava koja se garantuju drugim tradicionalnim crkvama, ali i nameću obaveze koje druge verske zajednice nemaju! Ovo pravilo o zabrani diskriminacije potiče još od knjaza Nikole i iz Opšteg movinskog zakonika Crne Gore, u koji je Valtazar Bogišić uneo odredbe koje predstavljaju preteču modernih evropskih zakonodavnih rešenja po pitanju diskriminacije. Naravno tu je i odredba iz iz člana 8. Ustava Crne Gore koja zabranjuje svaki vid diskriminacije (pa i verske i nacionalne). Odredbe iz pomenutog predloga su u dubokom nesaglasju su i sa pravnim pravilima iz člana 14. crnogorskog Ustava koji kaže da su verske zajednice odvojene od države i pri tom ravnopravne i slobodne u vršenju verskih poslova!
Još jedan pravni apsurd crnogorska Skupština planira da pomenuti Predlog zakona usvoji običnom većinom glasova! Ustav Crne Gore u članu 91. stav6. kaž da:
„Skupština odlučuje dvotrećinskom većinom glasova svih poslanika o zakonima kojima uredjuje izborni sistem i movinska prava stranaca!“.
SPS je formalno i materijalno gladano strano pravno lice, sa sedištem u Beogradu! Kad je u pitanju relevatno domaće pravo Zakon o osnovnim svojinsko pravnim odnosima Crne Gore u članu 28. propisuje načine sticanja i prestanka prava svojine na sledeći način:
„Pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla ili nasljeđivanjem. Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.“
Sticanje po zakonu regulisano u članu 29. istog Zakona propisano je ovako:
„Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, miješanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.“
Surovu i sirovu preknjižbu nemoguće je valjano ugurati i ugraditi u bilo koje savremeno zakonodavstvo, pa ni u crnogorsko. Sa odredbama iz predloga Zakona o vjerskim slobodama ruši se prav poredak iz članaa 9. Ustava Crne Gore koji propisuje da su „potvrdjeni i objavljeni medjunarodni ugovori sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i imaju primat nad domaćim zakonodavstvom i neposredno se primenjuju kada odnose uredjuju drugačije od unutrašnjeg zakonodavstva“. Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama crnogorska skupština je ratifikovala, a njene odredbe o pravu na mirno uživanje imovine, zabrini diskriminacije i o slobodi misli, savesti i veroispovesti toliko su drugačije od onih iz predloga Zakona o vjeroispovesti da je to pogubno za pravni podredak, vladavinu prava i pravnu sigurnost! Čitajući predložene odredbe iz Zakona o slobodi vjeroispovesti izgleda da niko od predlagača nikada nije imao u rukama Evropsku konvenciju i Ustav Crne Gore.
Još u osamnaestom veku, šireći duh prosvetiteljstva, francuski filozofi suprotstavljali su se svakom obliku pravne nejednakosti medju ljudima i zalagali su se, izmedju ostalog, za slobodu mišljenja, govora, štampe, versku toleranciju. Monteskje (Charles de Montesquieu, 1689-1755) u svom poznatom delu “O duhu zakona“ (De l’esprit des lois) iz 1748. godine definiše slobodu kao pravo da se ĉini sve što zakoni dozvoljavaju. U konkretnom slučaju Zakon o vjerskim slobodama potire dostignuti stepen sloboda i prava garantovan medjunarodnim standardima. Kao takav on je neustavan, nezakonit i suprotan ključnim rešenjima iz Evropske konvencije. Pored toga je nepravedan, nemoralan i štetan da štetniji ne može biti po pravni poredak i vladavinu prava!
Najznaĉajniji regionalni akt o ljudskim pravima u svakom pogledu je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja zajedno sa Evropskim sudom za ljudska prava predstavlja najrazvijeniji mehanizam za zaštitu ljudskih prava, ne samo na evropskom kontinentu, nego na globalnom nivou. I baš na osnovi odredbi iz člana 33. Evropske konvencije i država Srbija ima pravo da pokrene postupak pred Evropskim sudom u Strazburu i traži da se utvrdi da su predmetnim odredbama Zakona o vjerskim slobodama krši zagrantovana temeljna prava iz Evropske konvencije.
Načelom supsidijarnosti u Evropskoj konvenciji izražena je obaveza svake države potpisnice, pa i Crne Gore, da obezbedi poštovanje judskih prava unutar sopstvenog pravnog poretka, kroz zakonodavstavo, pravosudje i administraciju. U delotvornoj zaštiti ljudskih prava primarnu ulogu ima država, a tek potom dopunsku, supsidijarnu ulogu ima imaju medjunarodni mehanizmni zaštite. S ovim načelom u vezi je i načelo inkorporacije. Na koji će način države inkorporisati Evropsku konvenciju u svoj nacionalni pravni poredak i kakvu ustavnu formu će države dati svojim propisima o ljudskim pravima zavisi od držaave potpisnice. To ne znači da u ovom slučaju država potpisnica Crna Gora ima pravo da izvrće ruglu i izigrava odredbe Evropske konvencije, stvarajući dosada nevidjenu pravnu parodiju! U toj opasnoj parodiji i rašomonijadi Vlada Crne Gore ključna prava i slobode i opšteprihvaćena pravna pravila medjunarodnog prava naziva – mitovima!.
Postupajući po predstavkama i tumačeći odredbe Konvencije Evropski sud je stvorio bogatu pravnu praksu i značajne presedane kojih se pridržava ne samo Sud, nego i sudovi država potpisnica prilikom utvrdjivanja prava. Uticaj odluka Evropskog suda na nacionalno zakonodavstvo i pravosudje je nesumnjiv, a odluka se njegove sporovede pod pretnjjom sankcija, medju kojima je isključenje iz članstva Saveta Evrope.
Pravo na imovinu garantovano je ĉlanom 1. Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koji je otvoren za potpisivanje 20. marta 1952. godine. Protokol 1. je stupio na snagu dve godine kasnije 18. maja 1954. godine, i on je sudskom praksom Evropskog suda u Strazburu sada najveća prepreka za ustavnost i zakonitost odredbi Zakona o slobodi vjeroispovesti.
Pomenuti protokol predvidja: „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviĎenim zakonom i opštim načelima medjuunarodnog prava.“
Sudska praksa je proširila ovo pravno pravilo i pod pravom na mirno uživanje imovine stvoren je jedan koncept rukovodjen idejom da namera Konvencije nije da garantuju iluzorna, teorijska prava, nego prava koja se efikasno sprovode i štite, Sud se zauzima za princip praktičnih i delotvornih prava. Evropski Sud je u svom tumačenju stvorio autonmni koncept imovine, nezavisan od formulacija koje su zastupljene u nacionalnim pravima.
Autonomni pojam imovine izgradjen u praksi Suda prevazilazi sadržinu koju pojam svojine ima u tradicionalnom znaĉenju utemeljonom na rimskom pravu i domaćem pravu Crne Gore, jer donekle se približava širom anglosaksonskom konceptu, s obzirom da ne obuhvata samo pravo svojine, već čitav niz imovinskih prava. Sve to nikako ne ide u prilog crnogorski predlagačima Zakona o vjerskim slobodama. Jer kada se uporedi koncept imovine koji oni zastupaju u premetnom predlogu Zakona sa stavovima iz tako strvorenog modernog evropskog koncepta prava na mirno uživanje imovine, izgleda se crnogorski zakodavac nije mrdnuo iz prošlog veka, tj. 1918. godine, za koju pokušava da veže važenje nekih od preloženih normi.
Stanovište o prirodi imovine Evropski sud je obogatio i pravom na legitimna očekivanja na imovinu (imanje) iz Protokola 1 člana 1. Tu je pravilo o kažnjavanju države i faktički zabrana neosnovanog oslobađanje i amnestiranje države od rizika greške, kada suj u pitanju slična ogrničenja i ataci kao u slučaju Zakoan o slobodi vjerosipovesti.
Evropski sud je izgradio i bogatu praksu u vezi zabrane diskriminacije iz člana 14 Evrospke konvencije kada u pitanju status verskih zajednica i pojedinaca. Za nas u regionu najpoznatiji je slučaj Saveza crkava Riječ života protiv Hrvatske, iz 2010. godine, gde Evropski sud presudio da je prekršen član 9 Konvencije koji garantuje slobodu mišljenja, savesti i vere i član 14 Konvencije. Suština spora je bila u tvrdnji da je Vlada sa drugim verskim zajednicama ztaključila sporazum ali, ne i sa Savezom crkava pod imenom Riječ života. Sličnost sa aktuelnom situacjom u Crnoj Gori i izbegavanjem sporazuma o imovini jedino sa Mitropolijom je viđe nego uočljiva. Evropski sud presude donosi na osnovu svoje sudske prakse i presadana!
U oblasti duhovnih sloboda iprava proučavaju se mnoge presude u kojima su države potpisnice nezakonito ograniočavale slobodu iapovedanja vere. Najčešže presude su donošene protiv Grčke i Turske, a suština tih odluka, mogla bi se sažeti u jednom od obrazloženja presude u kojoj se ističe:
„Pluralizam, tolerancija i otvorenost duha su oznake demokratskog društva!“
Sud je, obrazlažući ovakvo polazište, izrazio misao koja kaže da u demokratiji ne moraju uvek preovladati stavovi većine! Ono što izvesno niko i nikada još u modernoj Evropi, a ni u praksi Evropskog suda u Strazburu, nije imao slučaj da se preknjižavanjem upisa u Katastru stiče imovina, niti da se odlukom vladujće patrije i režima stvara nova verska zajednica tj. Crkva.
Zato je i ovaj tekst predstavlja još jedan poziv državi Srbiji da pokrenu u skladu sa članovm 33 . Evropske konvecije postupak protivc Crne Gore jer to, najbrži i najefikasniji način da se ukinu ako budu usvojene diskrimanorske, neustavne, protivzakonite, nemušte, štetne i necivilzacijske odrebe Zakona o slobodi vjerosipovesti!
Usvojen ili ne, ovaj Predlog zakona izučavaće se kao negativan primer u filozofiji prava i posebno aksiologiji prava, koja se bavi vrednsotima koje ostvaruje pravo. Naš čuveni profeostr dr Radomir Lukić navodi da su osnovne vrednsoti prava pre svega pravna sigurnost i pravna delotvornost (efikasnost). Imajući u vidu to učenje evidetno da će pomenuti Zakon o slobodi vjeroispovesti biti jedno od merila pravnog nasilja!
Naslovna fotografija: Manastir Srpske pravoslavne crkve Stawevići u Crnoj Gori (Fotografija: Zoran Jovanović Mačak)
