U Prebilovcima ni ptice nemaju kome da pevaju

Mi­li mo­ji, ka­ko je sve­tla noć u Pre­bi­lo­v­ci­ma uo­či Ve­li­ke Go­spo­ji­ne. I ka­ko se u glu­vo do­ba no­ći kri­stal­no ja­sno ču­je sva­ki zvuk. Ka­ko je ov­de bi­stra sva­ka su­za i ka­ko je sve­ti sva­ki gru­men ove ze­mlje.

Te­ško je za­spa­ti u Pre­bi­lo­v­ci­ma. A ka­ko za­spa­ti me­đu zi­di­na­ma u ko­ji­ma su ne­kad ži­ve­li lju­di a no­ćas pra­zne zja­pe pre­ma ne­bu? Ka­ko se­bi na­ći mi­ra kad sva­ki da­mar za­bo­li sa­mo što kro­či­te na ovu sve­tu ze­mlju, ka­ko, kad je ov­de noć ta­ko sve­tla i kad se ov­de, u glu­vo do­ba no­ći, kri­stal­no ja­sno ču­je sva­ki zvuk.

I kad na tren za­đem s one stra­ne, sa­njam ih. Ka­ko lu­pa­ju ku­n­da­ci­ma na vra­ta, ka­ko vo­de lju­de kroz se­lo, a ja se bo­jim, mi­li mo­ji.

Kad ra­za­znam za se­be, vi­dim da je to bio sa­mo san, po­ku­lja sve­tlo na pro­zo­re i la­vež pa­sa od­ne­kud iz da­lji­ne i ho­dam po so­bi i istr­čao bih na­po­lje da se na­gle­dam onog sve­tla što ku­lja sa ne­be­sa.

Ka­ko je le­pa i sve­tla noć u Pre­bi­lo­v­ci­ma uo­či Ve­li­ke Go­spo­ji­ne. Kad se sve umi­ri i kad je ka­men to­pao i sva­ka zve­zda kri­stal­no či­sta, i kad za­mi­ri­šu ta­mjan i pe­lin i kad se pre­bi­lo­va­č­ka Cr­kva Hri­sto­vog Va­skr­se­nja ku­pa u sto­ti­na­ma bo­ja dok pra­znik si­la­zi sa ne­be­sa.

U glu­vo do­ba no­ći na­vi­ru pi­ta­nja. Mno­go njih. Je li i on­da, a Ili­n­dan sa­mo što je bio pro­šao, bi­la ova­kva noć, ova­ko ju­tro, je li bi­lo ova­ko mi­r­no, ti­ho, le­po? Je li mi­ri­sao pe­lin sa br­da oko­lo? Šta su ona de­či­ca sa­nja­la te no­ći, je­su li se bi­li ra­sa­ni­li uju­tru kad su ih po­ve­li u ško­lu?

Šta je on­da u toj no­ći pro­bu­di­lo zver? Ili zver ni­je ni spa­va­la ne­go je odu­vek bi­la ov­de? Če­ka­la tre­nu­tak? Je li zver i no­ćas, ov­de ne­g­de bli­zu, če­ka li? Pred zo­ru u Pre­bi­lo­v­ci­ma či­tam knji­gu ka­kve ne­ma na sve­tu. Na­pi­sao je Aco Dra­gi­će­vić, me­šta­nin, ku­ća mu je od­mah po­red ško­le u Pre­bi­lo­v­ci­ma. One ško­le. Zo­ve se „Uga­še­na og­nji­šta“. U njoj je pri­ča o 36 pre­bi­lo­va­č­kih uga­še­nih og­nji­šta i o 50 po­ro­di­ca iz ko­jih ni­ko ni­je pre­ži­veo. Aco je 1941. izgu­bio dvo­ji­cu bra­će po ocu, Mo­ma i Va­sa, ima­li su je­dva tri i še­st go­di­na.

U knji­zi je za­pi­sa­no ova­ko: „U se­lu Pre­bi­lo­v­ci i nje­go­vim za­seo­ci­ma Ku­li­ne, Gr­lić, Br­do, Ri­je­v­ci, Mr­vi­ći i Kra­va­ri­ca ži­ve­lo je oko 1.000 sta­nov­ni­ka. Od Ili­n­da­na pa do Ve­li­ke Go­spo­ji­ne 1941. od de­se­to­ro če­lja­di, po­gi­bi­ju je, u pro­se­ku, izbje­glo sa­mo jed­no“.

Ova knji­ga ne­ma ni kraj ni po­če­tak kao što ni pri­ča ispri­ča­na u njoj ne­ma ni kraj ni po­če­tak.

Ova je knji­ga od ka­me­na, kao što je u Pre­bi­lo­v­ci­ma sve od ka­me­na, i ku­će, i ogra­de, i pu­te­vi i spo­me­ni­ci, i cr­kva, sa­mo je ne­bo pla­vo, i sa­mo du­še Pre­bi­lo­v­ča­na ni­su od ka­me­na.

Ispred pre­bi­lo­va­č­ke ško­le, na za­rav­ni na ko­joj je onog 6. av­gu­sta osta­lo pra­zno 80 kolevki, u pod­ne, ti­ši­na je ne­pod­no­šlji­va. Od nje bo­le uši. Da je ba­rem pas, da za­la­je. Da je po­ce­pa.

A učio­ni­ca, ona učio­ni­ca u ško­li u cen­tru se­la u ko­joj su sa­ti­ma, da­ni­ma, pred de­com si­lo­va­li uči­te­lji­cu Sta­nu Ar­naut, pa on­da de­vo­j­ke iz se­la, de­vo­j­či­ce od osam go­di­na, u njoj se gu­bi ra­zum. U toj učio­ni­ci, ko za­sta­ne, pa po­slu­ša, ču­je gla­so­ve an­đe­la. Ni krik, ni jauk, ni plač, ni va­paj, sa­mo po­je­nje an­đe­la, mi­li mo­ji.

Ka­ko je sa­mo pla­vo ne­bo iznad ško­le u Pre­bi­lo­v­ci­ma. Sa­mo što na ne­bu ne­ma pti­ca. Za­lud sam ih, mi­li mo­ji, da­nas, tra­žio da­nas i no­ćas, ni­sam vi­deo ni jed­nu.

U za­seo­ku Gr­lić, u ko­me je do 1941. ži­ve­lo sto­ti­nu i vi­še du­ša, sa­da ne­ma ni jed­ne ži­ve. Kad sam pre­dve­če, uo­či Ve­li­ke Go­spo­ji­ne, u če­sti usred za­seo­ka pi­tao Aca što ne­ma pti­ca, gde su, Aco je znao od­go­vor. Re­kao mi je: „I pti­ce tra­že ne­kog da mu pe­va­ju, a ko­me ov­de da za­pe­va­ju…“

U učio­ni­ci o či­je su zi­do­ve ra­zbi­ja­li gla­ve de­ce, sa be­lih zi­do­va gle­da­ju oči de­ča­ka. I de­vo­j­či­ca, mi­li mo­ji. Pla­ve, ze­le­ne i sme­đe, izvan sva­kog bo­la i pat­nje. I oči nji­ho­ve uči­te­lji­ce Sta­ne. Kad su je, iz­mr­cva­re­nu, po­sle tri da­na ubi­li, ba­ci­li joj te­lo u Ždra­ka­no­vi­ća ba­šču, me­šta­ni na­šli te­lo pa ga sa­hra­ni­li u se­lu. Na gro­blju, kraj Cr­kve Hri­sto­vog Va­skr­se­nja izre­še­ta­ni su kr­sto­vi, mi­li mo­ji.

Dok smo po Gr­li­ću tra­ži­li ku­ću Mi­lo­ra­da Ek­me­či­ća, Aco mi ispri­čao jed­nu pri­ču. Kad su se pre­ži­ve­li, po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci sa­bra­li u se­lu, na Ni­ko­lj­dan, ume­sto pla­ča, se­lom kre­nu­la pe­sma. – Me­ne se­ja sa dna ja­me zva­la, mi­li bra­le… Ka­ko da čo­ve­ku um ne sta­ne usred Pre­bi­lo­va­ca? U pri­stran­ku iznad ško­le su zi­di­ne ku­će Tri­p­ka Ći­ri­ća. Tri­p­ko imao de­se­to­ro de­ce, ni­jed­no ni­je pre­te­klo. Od Sta­ne ko­ja je ima­la 26, do Slo­bo­da­na od tri go­di­ne. A iz­me­đu njih – Jo­ka, Da­ri­n­ka, Sa­va, Ra­do­j­ka, Sto­ja, Sla­vo­j­ka, Ne­đo, An­ge­li­na…Mi­li mo­ji… De­se­to­ro de­ce…

U dvo­ri­štu ku­će Tri­p­ka Ći­ri­ća na av­gu­sto­v­skoj pri­pe­ci mi­ri­šu smo­kve i ma­sli­ne i cve­ta pe­lin i za­mi­ri­še ta­mjan. Pra­zne zi­di­ne pu­ne sno­va po­bi­je­ne de­či­ce. De­vo­ja­č­kih i de­ča­č­kih sno­va. O ži­vo­tu, o sre­ći, o ra­dos­ti, o ne­koj igra­č­ki, o no­voj ha­lji­ni… Tu­ga uje­da u dvo­ri­štu ku­će Tri­p­ka Ći­ri­ća.

Ma­lo da­lje su zi­di­ne ku­ća Ša­ri­ća, pa Br­nja­ši­ća, pa Ba­n­đu­ra, pa Bu­lu­ta… Jo­ka Bu­lut se 14 da­na pod cre­pom ku­će skri­va­la od usta­ša, kad je iza­šla, na­šla svog mo­m­ka Mi­la­na Bu­lu­ta. Po­sle se ni­su ra­zdva­ja­li sve do smr­ti, u izbe­gli­štvu, 1992. go­di­ne u Tre­bi­nju. Mi­lan Jo­ki na­pi­sao stih: „Ti, na­j­ljep­ša že­no, za te­be ži­vim i za te­be ću umre­ti“. Lju­bav na­dja­ča­la.

Va­sce­li dan gle­da­li smo pre­kju­če Aco i ja zi­di­ne ku­ća po Pre­bi­lo­v­ci­ma. U glu­voj ti­ši­ni. A sva­ka zi­di­na cr­kva, na sva­koj cr­kvi zvo­nik i na zvo­ni­ku zvo­no. A u sva­kom zvo­nu za­pis, da se ne za­bo­ra­vi, da se do­bro upa­m­ti. Ko to ne vi­di, ko ne shva­ti, bo­lje da ov­de ni­je ni do­la­zio.

Na li­tu­r­gi­ji 6. av­gu­sta ove go­di­ne, na dan Sve­tih mu­če­ni­ka pre­bi­lo­va­č­kih, u cr­kvi se oku­pi­lo sko­ro hi­lja­du du­ša. Do­šli Pre­bi­lo­v­ča­ni ra­su­ti svu­da po sve­tu da ka­žu da ih još ima i da će ih bi­ti. I da pa­m­te. Mi­li mo­ji…