У Јасеновцу убијено и 54 деце Јокића

Пише: Дарко Николић

Какве везе имају Никола Јокић и Јасеновац?

Па, ако вас је овако постављено питање бар мало заинтересовало, може бити да ће вас прича који следи занимати. Да кренемо?

Никола Јокић је наш тренутно најбољи НБА играч, једном члан идеалне петорке најјаче лиге на свету, кандидат за МВП награду и вођа екипе Нагетса чији је град, Денвер, један од девет америчких градова у коме је прошле седмице почело приказивање филма „Дара из Јасеновца“.

Пошто је захваљујући Јокићу, као и другим нашим спортистима, свет почео да се упознаје мало боље са Србима и Србијом, можда и не чуди што је баш сада, када Никола бриљира, Денвер одабран за једно од девет места за светску премијеру.

Али, како Американци реагују на филм? Многе овдашње људе је обрадовало саопштење да је „Дара из Јасеновца“ током првог викенда приказивања у САД остварила највећу просечну зараду у односу на број биоскопа у којима се приказује.

У Денверу се приказује у „Лендмарковим“ биоскопима, а критике… Па, ево неких:

Херман Даливал са „Синема Сантума“ (https://cinemasanctum.com/film-review-dara-of-jasenovac/) пише следеће:

„После уводног дела о томе о чему се у филму ради, уз речи да је „веома добро урађен“, те „да је један од првих који указује на неправде и злочине у хрватским логорима током Другог светског рата“, следи и део о томе да се „филм не одваја много од других о Холокаусту“, да се „нажалост, не може из њега много научити о Србима и специфичностима њихових мука“, те да се у другом делу смењују сцене убистава док „Дара посматра ужасе кампа, а (брат) Буде је у опасности јер не престаје да плаче“.

Ипак, закључак је у другачијем тону:

„Филм Дара из Јасеновца вреди погледати, нарочито када се посматра из мог угла, у недостатку знања о том сегменту Другог светског рата, а лепо је и видети да једна оваква прича добија на значају. Биљана Чекић је стварно засијала у насловној улози, а додатно је изненађујуће то што је у питању њена прва филмска улога. Носи филм заиста добро, имајући у виду да пролази кроз компликоване емоције укорењене у језивим и незамисливим ситуацијама у којима се Дара нашла, па замерки готово да нема. И остала тумачења улога су такође веома добрa. Део мене је остао са жељом да сазнам мало више од порука о ратним ужасима, али сигурно је да ћете осетити тежину овог материјала, и то зато што је филмско умеће којиме је ово остварење урађено – довољно добро да вас држи заинтересованим. И, да поновим, ово је перспектива рата досад непозната мом искуству и скроз сам за једну такву, имајући у виду да се ради о делу историје који је миниран од врха до дна на многе начине“.

Али, то је само једна од критика, има ли каква друга?

Па, ево како је Ана Смит за „Дедлајн“, који „јавља холивудске вести од 2006“ писала о филму (https://deadline.com/…/dara-of-jasenovac-serbia-oscar…/)

„Почетна сцена овог филма, српског кандидата за Оскара, најављује ужасе који следе. Радња је смештена у руралну Хрватску 1940-их. Велику групу српских жена и деце наоружана стража тера ка возу. Две хрватске жене раде у пољима, гледају са зебњом, страхујући и за своје животе. Једна укрсти поглед са женом из реда која носи бебу, схватајући њену нему молбу. Малим, тужним, климањем главе без изговорене речи, беба је остављена непознатој особи, док мајка (која одлази у воз) зна да је алтернатива томе вероватно још и гора. Филм „Дара из Јасеновца“ је пун оваквих срцепарајућих момената где су одлуке о животу и смрти доношене у трену“.

Него, ова прича није пред вама само због филмске критике, већ због – контекста. Можда би се у Денверу ових дана давао неки други наш филм. Можда и не би. Али, чињеница да прича о Јасеновцу привлачи макар малу пажњу обичног америчког света, макар малу пажњу критичара, нама осталима, овдашњима и свугдашњима, служи као подсећање.

Ми нисмо Никола Јокић, али (и) због њега, неко у Денверу сада зна нешто што о Србији није знао. Макар мало више. Као што од овог тренутка, ове приче, ви знате да је међу више десетина хиљада убијене деце у Јасеновцу  било њих 54 Јокића.

Као спортски новинар обично гледам неке друге Јокић-статистике, али ову сам урадио због свог досадашњег незнања:

Просечна старост убијених малих Јокића, њих 54 (од више десетина хиљада убијене деце у Јасеновцу) је непуних шест година.

Да ли нас ово знање чини бољим људима? Не. Али ће, као оне гледаоце у Денверу, као оне америчке критичаре, можда у неком тренутку да нас замисли над тиме – шта то радимо и како да нам буде боље?

Патријарх Павле на ту тему лепо рече: Да би нам било боље, морамо ми да будемо бољи. Нама овдашњима и свагдашњима, ова прича може да послужи да схватимо да  не можемо ми да будемо Никола Јокић на кошаркашком терену. Али можемо на оном на коме свако од нас игра.

Свако од нас, колико може. И, да видите каква су све чуда могућа.

Свет ће онда и о њима да пише!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.